Генетски модификовани организми (ГМО) – то су нови организми, вештачки створени као резултат уношења једног или неколико гена, другог вида или класе животиња или биљака, ради добијања нових својстава или особина.

На огромне ризике за људско здравље, које носи употреба „трансгенских“ производа, указивало се у радовима руских научника (О.А. Монастирски, А.В. Јаблоков, А.С. Баранов, В.В. Кузнецов, А.М. Куликов и многих других), у „Обраћању научника свету“ (World Scientists Statement. Supplementary Information of the Hazards of Genetic Engineering Biotechnology), у отвореном писму научника владама свих држава о опасностима од ГМО (Open Letter from World Scientists to All Governments Concerning Genetically Modified Organisms (GMOs)), у прегледу научника Енглеске и Немачке – то су и снижавање имунитета, и алергијске реакције које иду чак и до смртних случајева, онколошке болести и др. Један аспект је нарочито изазвао панику: ГМО могу довести до неплодности практично свих живих организама и као последицу до наглог смањења био-разноликости и уништења биосфере.

Први трансгенски производи били су произведени још крајем 80-тих година прошлог века у САД, од стране бивше војне хемијске компаније Монсанто. Од 1996. године укупна површина засејана трансгенским културама, порасла је за више од 50 пута и већ 2009. год. износила је око 20% од свих обрадивих површина. А ако се овоме додају и жаришта генетске контаминације као резултата ширења ГМ-семена и ГМ-полена, онда је површина још већа. Познато је да је највише површина засејано у САД, Канади, Бразилу, Аргентини, Кини и Индији. При том 96% свих обрадивих површина засејаних овим културама је у САД. У свету је дозвољено за производњу више од 140 линија генетски модификованих биљака.

Разлози опасности ГМО

Опасност ГМО може бити узрокована неколиким разлозима. У првом реду, има значај, какви се конкретно „туђи“ гени, уграђују, и каква се, захваљујући овоме, нова својства појављују код биљака. При том, у процесу уграђивања, туђи гени (или трансгени) се могу како сами изменити, тако и имати негативан утицај на геном, који је програм развоја и изградње организма-примаоца. Сем тога, као резултат активности унетих гена, могу се појавити непознате беланчевине, које изазивају тровањa или алергију код људи и животиња. Веома важан моменат је и то, да биљке које су отпорне на хербициде или инсектициде, могу да  их акумулирају у себи, тако да потом заједно са тим биљкама, човек или животиња конзумирају и отровне хемикалије. Али главну пажњу треба обратити на начине уградње гена, који, по мишљењу научника, и представљају основну грешку при стварању ГМО. О томе ћемо подробније говорити ниже.

Експериментална истраживања

Независни научници из разних држава су евидентирали патолошке промене на унутрашњим органима и нарушавање репродуктивних функција код лабораторијских животиња када им се у храну додају ГМ-кромпир, ГМ-соја, ГМ-грашак и ГМ-кукуруз. Тако је познати енглески научник А. Пуштај евидентирао, да је додавање у храну лабораторијских пацова, ГМ-кромпира са геном лектина висибаба, доводило до оштећења имунолошког система, смањењу тежине унутрашњих органа и патолошких промена на јетри, пробавном тракту, штитној жлезди, слезини и т.д. у поређењу са пацовима, који су храњени обичним кромпиром. Група италијанских научника, предвођена М. Малатестовом приметила је патолошке промене на јетри, панкреасу и семеницима код експерименталних животиња када се у храну тих мишева дода ГМ-соја, која је отпорна на хербицид „раундап“. Запаљење плућа и промене на имуном систему су примећени од стране аустралијских научника, при додавању у храну експерименталних животиња, ГМ-грашка. Њихове француске и аустријске колеге су описале негативан утицај ГМ-кукуруза, на унутрашње органе пацова (патологија је нађена на јетри, бубрезима, панкреасу и др.) и на репродуктивни систем. Познати немачки научник У. Дофлер и енглески истраживачи С. Ивен и А. Пуштај презентовали су доказе, да ГМО могу довести до стварања тумора и постати узрок онколошких оболења.

Провера утицаја које има ГМ-соја отпорна на хербицид „раундап“, на потомство лабораторијсих пацова, које су спровели руски научници (И.В. Јермакова), показала је повећану смртност кунића у првом покољењу, неразвијеност преживелих пацова, патолошке промене на органима и одсуство другог покољења. При том смо ГМ-сојом ми хранили само женке, и почињали смо да им додајемо ГМ-соју, две недеље пре парења и лактације. При храњењу ГМ-сојом не само женки већ и мужјака, нисмо успели да добијемо нормално ни прво покољење (А.Г. Маљигин, И.В. Јермакова). У радовима других руских научника изолат беланчевине ГМ-соје је доводио до патологије унутрашњих органа и гојазности (М.А. Коновалова и В.А. Блинов).

Помор стоке

Из разних држава су добијене информације о помору стоке која је храњена ГМ-храном. Информација о томе је сакупљена у књизи америчког новинара и научника Џ. Смита „Генетски рулет“ и у књизи америчког писца В. Енгдала „Разорно семе. Тајна позадина генетских манипулација“. Наводе се чињенице о угинућу 20 крава у Француској, о смањивању потомства код свиња и неплодности крава у Канади. Нарочито је шокантна информација добијена од немачког фармера Г. Глокнера, који је изгубио цело стадо крава, пошто је почео да их храни трансгеним Bt кукурузом, који је сам и одгајио. Описујући овај случај, У. Енгдал је написао: „Глокнер, фармер са универзитетским образовањем, је испричао аустријском новинару, да је био потресен када је затекао своје краве, да леже у белом лепљивом измету и како пате од јаке дијареје.

Њихово млеко је садржало крв, што је нечувено код лактације. Неке од крава су напрасно престале да дају млеко. Затим је између маја и августа 2001. године, једно за другим угинуло пет телади, што је веома узнемирујуће. Глокнер, је на крају крајева изгубио скоро цело своје стадо од 70 крава“. На конференцији , коју је јуна 2009. године организовао Центар за Руски бизнис у Европи, Глокнер је пред руским стручњацима испричао о смрти животиња, показао фотографије са дегенеративним променама у мишићима и полу-усахлим вименом код крава.

ГМО - оружје

Један од комитета НАТО је, 2004. године, за време заседања у белгијском граду Лијежу, изјавио, да генетски модификовани организми (ГМО) могу бити искоришћени као биолошко оружје, на пример од стране терориста. При том, основна пажња је била усмерена на гене који се уграђују и на отровност беланчевина које се стварају као резултат генетских мутација (промена).

Средства масовних информација обраћају пажњу и на могућност уграђивања тако званих „етничких“ гена, чије уграђивање може довести до стварања организама, специјално усмерених против одређене расе или нације или људи, који живе на одређеној територији. Према мишљењу низа научника, помоћу етнички усмереног генетичког оружја могу се напасти чак и одређене групе унутар неке популације. Мада неки научници сматрају, да је технолошки немогуће створити етничко оружје. При стварању ГМО, гени могу бити уграђивани помоћу разних вируса.

У „Обраћању научника свету“, скреће се пажња, да се као „инструмент“ за уношење туђих гена, користе вируси као што су антракс, куга, СИДА, који су наравно претходно обезвређени. Али ко може гарантовати да су ти коришћени вируси апсолутно безопасни?ГМО се могу применити не само као биолошко већ и као хемијско оружје, јер ГМ-пољопривредне културе, отпорне на пестициде и друге отровне хемикалије, ове супстанце акумулирају у себи. Познати је да су пестициди (од лат. pestis - зараза и лат. caedo - убијају)  - отрови, који трују циљани организам, или стерилизатори, који изазивају неплодност. Међу њих спадају: хербициди, који уништавају коров; инсектициди, помоћу којих се уништавају инсекти – штеточине; фунгициди, који утичу на патогене гљиве и зооциди, који уништавају топлокрвне животиње, међу које спада и човек, и т.д. Негативан ефекат може бити изазван утицајем и малих количина (у траговима) пестицида, према којима су ГМ-културе отпорне. Тако је на пример, у недавно објављеном истраживању показано, да хербицид „раундап“, на који су отпорне најраспрострањеније ГМ-културе, чак и у минималним количинама (0,000001%) доводи до смрти ћелија ембриона, ћелија крви из пупчане врпце и плаценте човека, превремено изазивајући програмирану смрт ћелија (апоптоза).

У књизи „Разорно семе: тајна позадина генетских манипулација“ амерички аутор В. Енгдал скреће пажњу на још један важан моменат – прехрамбену зависност разних држава од гиганата биотехнологије. Зашто је ова зависност потребна корпорацијама: ради управљања или уништавања? Поред тога В.Ендгал подвлачи, да решавајући проблеме хране и друге проблеме помоћу ГМО, успут се уништава биоразноврсност планете.

ГМО – научна грешка

По мишљењу научника, један од разлога опасности ГМО, може бити несавршеност самих технологија за добијање трансгенског организма. Нарочиту пажњу треба обратити на саме начине уграђивања туђих гена, који су још увек веома несавршени и не гарантују безбедност биљака које се помоћу њих добијају. Ген на неки начин треба уградити у ДНК домаћина. За уградњу гена се користе, у већини случајева, вируси или плазмиди (прстенасте ДНК), способне да продру у ћелију организма и да затим искористе ћелијске ресурсе за стварање великог броја својих копија или да се уграде у ћелијски геном (као и да „искоче“ из њега) (извор „Обраћање научника свету“). Најраширенија су два начина за уградњу гена: уз помоћ агробактерије и уз помоћ биобалистичког топа.

Плазмиди страшнији од вируса

Плазмиди су раније сматрани безбеднијим носиоцима гена, него вируси. Али се показало да то није тако. У књизи „Време химера или велике генске игре“ Ј.Г. Чирков је обратио пажњу на то да ће доћи време када ће цео свет сазнати за плазмиде. То време је дошло. Плазмид у бактерији служи као транспорт за допремање било ког гена. Обично бактеријски плазмиди лако прелазе од бактерије до бактерије, али не и до биљака. На срећу или на несрећу пронађена је бактерија, која „уме да уводи“ гене у биљке и „тера“ их да синтетишу потребне јој беланчевине. Таква бактерија је била бактерија из земљишта Agrobacterium tumefaciens, која је кривац за стварање биљних тумора. После заражења биљке одређени део плазмидне ДНК (Т-ДНК) уграђује се у хромозомну ДНК биљне ћелије, и постаје део њеног наследног материјала. Биљка почиње да производи хранљиве материје које су потребне бактерији. Научници су научили како да замене гене у Т-ДНК плазмиду бактерије потребним генима, које планирају да уведу у биљке. При коришћењу плазмида агробактерије у процесу биотехнолошких процедура „научник не зна априори, која се ћелија експлантата трансформише, колико копија Т-ДНК се угради у геном и у које хромозоме, и нема могућности да то контролише, већ модификујући  истовремено много експлантата, касније изабирају оне регенерисане биљке које представљају интерес“.

Остаје отворено питање, куда иду „неупотребљени“ плазмиди са генима? Поред тога, појавила се и информација, да векторни плазмиди могу доспевати у митохондријалну ДНК, бити усвојени од стране митохондрија (енергетска структура ћелије), нарушавајући њен рад. Надаље је било разјашњено да су плазмиди способни да уносе гене и у ћелије животиња.

ГМ-имплантати у ћелијама унутрашњих органа и неплодност

Прилично озбиљне промене су биле уочене не само у самим ГМО, већ и у организмима оних који их једу. Присталице ГМО тврде, да се туђи уметци у потпуности разграђују у пробавном тракту животиња и човека. Ипак, по мишљењу руских генетичара „... међусобно прождирање организама може бити у основи хоризонталног преноса, јер је доказано, да се ДНК не вари у потпуности и да поједини молекули могу доспевати из црева у ћелију и у једро, а да се затим интегришу у хромозом“ (В.А.Гвоздев). Што се тиче плазмидних прстенчића, прстенаста форма ДНК чини је отпорнијом на уништавање. И заиста, ГМ-уметци су били пронађени у микрофлори црева. При истраживањима групе британских генетичара предвођених Х. Хилбертом пронађено је да се ДНК из ћелија генетски модификоване хране преузима од стране бактерија микрофлоре црева људи. На усвајање гена и ГМ-плазмида у микрофлору црева указивано је и у радовима других истраживача.

Трансгенски уметци су били пронађени и у пљувачци и микрофлори црева човека, у крви и у ћелијама разних органа (црева, слезине, полних органа, срца, мозга, коже и др.) мишева и њиховог потомства. По подацима Центра за контролу млечних производа у немачком граду Вајнштефану, ГМ-уметци су били пронађени у млеку крава, које су храњене ГМ-храном.

Поједини научници погрешно предлажу да се трансгенизација разматра као „убрзана“ селекција. Јер ипак, помоћу селекције се могу добијати хибриди једино сродних организама, то јест укрштати кромпир разних сорти је могуће, а добијати, на пример, хибрид кромпира и јабуке или парадајза и рибе – није могуће. У природи, сем ретких изузетака, не долази до укрштања разних видова а тим пре класа биљака или животиња. Ако се такво укрштање ипак догоди, онда је потомство неплодно, као на пример мула код укрштања коња и магарца, или потомство добијено укрштањем тигрице и лава, тетреба и фазана и тако даље.

Доказано је да ГМ-уметци могу доспевати у полне ћелије човека и животиња. После оплодње из „трансформисаних“ јајних ћелија ће се појавити деца са генима других видова и класа животиња или биљака, то јест појавиће се генетске „химере“, већина којих ће, уз то бити и неплодне. Као потврда овога могу бити истраживања немачког научника Р. Шуберта са сарадницима.

Научници су после додавања у храну скотних мишица, плазмида са геном зелене флуоросцентне беланчевине, нашли ГМ-уметке и зелену беланчевину у ћелијама разних органа нерођених плодова и новорођених мишића (цревима, крви, мозга, јетре, слезине, семеницима, кожи и др.). Аутори изводе закључак о опасности, коју ГМО могу представљати не само за оне који их једу, већ и за њихово потомство.

Болест Моргелона и ГМО

У данашње време је нађена веза између нове болести Моргелона (Morgellon's) и ГМО, а тачније, са плазмидима туморне земљишне бактерије (агробактерије). Нападнут је цео организам, али човек почиње да обраћа пажњу на своју болест тек пошто се на кожи појављује обољење. Људи са болешћу Моргелона, то описују као осећај, као да су под кожом живи организми који је раздиру. Свраб је праћен отвореним ранама, које споро зарастају. У ранама се налазе разнобојна влакна, која могу бити дугачка неколико милиметара. По подацима проф. Вајмора, ове нити се стварају унутар тела, могуће као резултат неке инфекције. При том се код човека јавља осећај умора, приметан је поремећај кратковременог памћења, квари се вид и т.д. Један од оних који су приметили везу ове болести са ГМО био је професор В. Цитовски из Универзитета у Њујорку. Проучавајући ова влакна, он је пронашао, да она садрже супстанцу агробактерије.

Управо плазмиди туморне земљишне бактерије су способни да генетички трансформишу не само биљке, већ и ћелије виших организама, укључујући и човека, мењајући инфицирано ткиво. На данашњи дан, помоћу агробактерије је успешно моделирана болест Моргелона на животињама.

Закључак

У овој етапи развоја биотехнолошких проучавања, већа дистрибуција ГМО је преурањена и може бити реална опасност постојању живих организама на Земљи. Сваки научни проблем треба да прође свој пут развоја, везан за скрупулозна истраживања и многобројне провере.

Са друге стране, истраживачи који су пронашли негативан утицај ГМО на живе организме, били су под нападима од стране компанија произвођача ГМО. Њихови експерименти су се сматрали некоректним, резултати су сматрани неваљаним, појављивали су се проблеми са објављивањем научних радова. Саме научнике су лишавали донација, неки су добијали отказе. Први су пострадали амерички научници И. Чапела и Д. Квист, који су доказивали доспевање трансгеног полена у друге биљке. Научници су имали озбиљан проблем у Универзитету на коме су радили. Али већ неколико година, после тога, објављени су подаци о откривању 142 жаришта генетске контаминације у 44 државе света, чак и у неким државама у којима се ГМ-културе нису ни гајиле.

Из Института у коме је радио, био је отпуштен А. Пуштај, енглески научник који је први објавио о патологији унутрашњих органа код животиња, које су храњене ГМ-кромпиром. У својој књизи В. Енгдал је описао, како је А. Пуштај добио отказ зато што је испричао о резултатима својих истраживања: „ ... Било је потребно пет година и неколико срчаних напада, пре него што је скоро уништени Пуштај, успео да сложи детаље онога што се догодило у тих 48 сати после његовог првог појављивања на ТВ 1998. године и отказ са Института „Роует“, који је уследио. „... Компанија Монсанто је имала разговор са Клинтоном, који је са своје стране, затим имао директан разговор са Блером о „проблему Пуштај“. Блер је потом поразговарао са директором Института Роует, Филипом Џејмсом. Двадесет четири часа после тога, доктор Арпад Пуштај се нашао на улици, било му је забрањено да говори о својим истраживањима и да разговара са својим колегама.  .. То је значило да је приватна компанија помоћу једног простог телефонског позива могла да обезбеди подршку председника Сједињених Америчких Држава и премијера Велике Британије за своје приватне интересе. Један једини телефонски позив из „Монсанто“ је успео да уништи репутацију једног од водећих независних научника на свету. То је повукло за собом узнемирујуће закључке по будућност академске слободе и независност науке. Али је ово такође имало огромне последице по ширење ГМО-култура по целом свету“ (Разорно семе: Тајна позадина генетских манипулација“ с.38).

Група италијанских научника Малатести, је изгубила донације, јер је пронашла структурне промене у органима мишева који су храњени ГМ-сојом. Неоснованој критици су били подвргнути и руски научници, који су објавили резултате својих истраживања о високој смртности новорођених животиња и нарушавање репродуктивних функција код животиња при додавању у храну, те исте линије ГМ-соје. Покушаји да се та истраживања понове, како од стране тих али и других истраживача, били су сасецани у корену.

Владе и научници разних земаља, добро схватају да ГМО могу бити искоришћени као биолошко и хемијско оружје. Па ипак, потцењују чињеницу да научна грешка у генетској технологији може довести до још негативнијег утицаја ГМО на живе организме, до стварања оружја масовног уништења. И при том више нема значаја, са којим циљем су се уграђивали гени: са добрим или лошим.

21. век је донео човечанству не само нова достигнућа, већ и нове опасности. Хоћемо ли смоћи снаге да проценимо реалну опасност и да изађемо на крај са овим опасностима? Хоћемо ли успети да сачувамо своју планету и живот на њој?

Термини:

Бактерије – обично једноћелијски микроорганизми, за које је карактеристично одсуство оформљеног једра.

Вид – укупност популације јединки, способних за парења са рађањем плодног потомства, које имају низ заједничких морфофизиолошких особина и које насељавају одређену територију.

Ген – јединица наследности; фрагмент ДНК, који је одговоран за неку особину.

Геном – потпуни скуп гена, који одређује све особине организма.

ДНК – дезоксирибонуклеинска киселина, основни материални носилац наследности.

Плазмид – ванхромозомни генетски елемент; прстенасти самопроизводећи молекул ДНК; користи се у генетском инжењерингу за пренос гена од донатора ка реципиенту.

Трансгенски – организам, у који је уз помоћ генетског инжењеринга унет туђ генетски материјал.

Трансформација – (од лат. transformatio – промена), у молекуларној генетици, промена наследних особина ћелија као резултат уноса у њих туђе ДНК.

Хромозом – структура, која садржи линијски след гена. Код сваког вида биљака и животиња постоји одређени скуп хромозома.

Превод са руског:  Хаџи Слободан Стојичевић

Извор: Књига "ГЕНЕТСКИ МОДИФИКОВАНИ ПОРЕТАК - ОПАСНОСТ ОД ГМО" ,  издавач  CATENA MUNDI, приређивач Бранимир Нешић

http://svetinjebraniceva.rs/