Главни фактор који спречава започињање Трећег светског рата је руски систем који омогућује да се, као одговор, нанесе нуклеарни ударац чак и у случају потпуног уништења командних места и линија веза  РВСН [1]. Назив тог система је „Периметар“, а у САД су га назвали "Dead hand".

"Периметар" је намењен за аутоматско управљање масовним нуклеарним ударом и представља алтернативни систем командовања нуклеарним снагама земље. Основни систем управљања стратегијским ракетама се зове  "Казбек" – познат захваљујући комплексу "Чегет" или "атомском коферчету".

 Наш оклопни воз

Рад на систему гарантоване одмазде у случају напада започет је у јеку „хладног рата“, када је постало јасно да ће непрекидно усавршавање средстава радиоелектронске борбе у најскорије време омогућити блокаду канала управљања стратегијским нуклеарним снагама.  Јавила се потреба за резервним системом веза који би гарантовао командовање лансирним уређајима.   

Појавила се идеја да се као повезујући елеменат искористи командна ракета, опремљена моћним радио емисионим уређајем. Пролећући изнад територије Совјетског Савеза, таква ракета би издавала команде за лансирање ракета не само командним центрима јединица РВСН, већ и непосредно лансирним уређајима.  30. августа 1974. године тајном уредбом владе  СССР № 695-227 израда система поверена је Конструкторском Бироу  "Јужное" у Дњепропетровску, који се бавио стварањем интерконтиненталних балистичких ракета.

За основу је узет уређајУР-100УТТХ (по класификацији НАТО-а „Spanker“). Специјални део главе са емитером пројектован је у лењинградском политехничком институту, а производња је организована на оренбургском НПО [2] „Стрела“.За усмеравање ракете на циљ по азимуту користи се потпуно независан систем са аутоматским жиро компасом и квантним оптичким жирометром. Систем може да израчунава правац лета у процесу постављања ракете на војно дежурство и да га сачува чак и у случају нуклеарног дејства на лансирни уређај. 

Летна испитивања су започета 1979. године и 26. децембра успешно је изведено прво лансирање са емитером. Испитивања су потврдила успешан рад свих компоненти система „Периметар“, као и способност главе командне ракете да се држи задане трајекторије – њен плафон лета је био на висини од 4000 метара, на растојању од 4500 километара.

Новембра 1984. године, из околине Полоцка,  лансирана је командна ракета која је пренела команду лансирном уређају МБР [3] РС-20 (SS-18 Satan) код Бајконура, смештеном у подземној шахти. „Сатана“ је стартовала и по завршетку рада свих степена ракете регистрован је погодак главе ракете у задати квадрат на камчатском полигону „Кура“.Јануара 1985. године „Периметар“ је постављен на дежурство. До сада је систем више пута модернизован, сада се као командне ракете користе савремене МБР.

 Устај велика земљо [4]

Основу система чине балистичке ракете. Оне не лете на непријатеља већ изнад Русије, а уместо термонуклеарних бојевих глава у њиховим главама су емитери, који команду за лансирање издају свим постојећим бојевим ракетама: у шахтама, у авионима, подморницама и покретним копненим комплексима. Све те бојеве ракете су опремљене пријемницима команди и стартују. Систем је потпуно аутоматизован, људски фактор у његовом функционисању је искључен или је сведен на минимум.

Одлуку о лансирању командних ракета доноси аутономни контролно-командни систем – сложени програмски комплекс на бази вештачког интелекта. Овај систем добија и анализира мноштво различитих информација: о сеизмичкој и радијационој активности, о атмосферском притиску, интензитету радиосаобраћајана војним фреквенцијама, контролише телеметрију са осматрачких положаја РВСН и податке система за упозорење о ракетном нападу.

Откривши, на пример, мноштво тачкастих извора јаког јонизујућег и електромагнетног зрачења и упоредивши их са подацима о сеизмичким поремећајима на тим координатама, систем закључује да је дошло до масовног нуклеарног удара. У таквом случају „Периметар“ може започети са одмаздом, чак и без  "Казбека".

Друга варијанта – добивши од СПРН [5] информацију о лансирању ракета са територије других земаља, руководство земље преводи „Периметар“ у борбени режим. Ако по истеку одређеног времена не дође команда за искључење, систем иницира лансирање ракета. Таква одлука омогућује да се људски фактор искључи и гарантује наношење удара одмазде чак и у случају потпуног уништења команде и лансирних прорачуна.

          Четири "али"

Владимир Јаринич, један од пројектаната „Периметра“, признао је да не зна сигуран начин да се систем избаци из строја. Контролно-командни систем, његови детектори и ракете пројектовани су за рад у условима нуклеарног напада. 

У време мира „Периметар“ је у стању мировања, може се рећи да „спава“, притом не престајући да анализира улазне информације. Приликом превођења у борбени режим или приликом добијања сигнала узбуне од стране СПРН, РВСН и од других система стартује мониторинг мреже детектора за откривање знакова нуклеарних експлозија. 

Пре него што стартује алгоритам удара одмазде, „Периметар“ проверава постојање четири услова. Прво, да ли је дошло до нуклеарног напада. Затим се проверава да ли постоји веза са Генералштабом – ако веза постоји систем се искључује. Ако Генералштаб не одговара, „Периметар“ се обраћа „Казбек-у“.  Ако и тамо ћуте, вештачки интелект право одлучивања предаје било ком човеку који се налази у командном бункеру. И тек после тога почиње да дејствује.

У НАТО-у су стварање система за нуклеарни удар назвали аморалним. Међутим, сличан комплекс постоји и у САД.

Аутор: Антон Валагин

Превео: Матовић Милош

Извор: „Российская Газета“

_______________________

[1] РВСН - Ракетные войска стратегического назначения (Ракетне јединице стратешке намене)

[2] НПО - Научно-производственное объединение (Научно-производни комплекс)

[3] МБР - Межконтинентальная баллистическая ракета (Интерконтиненталне балистичке ракете)

[4] „Устај велика земљо“– (почетне речи химне РФ: „Вставай, страна огромная „)

[5] СПРН - Система предупреждения о ракетном нападении (Систем упозорења о ракетном нападу)

http://www.dverisrpske.com/sr/prenosimo/5211-kako-radi-ruski-sistem-perimetar.html