Данас је 6. април. Пре 73 године, Хитлерова Немачка, европска држава, напала је Краљевину Југославију – у суштини, Србију, чији је народ одбио Тројни пакт, јер није желео да служи кукастом крсту Хитлеровом. Тога дана, десило се страшно поклање, чији ће смисао објаснити Владика Николај у „Речима српском народу кроз тамнички прозор“:

“Ако ћемо се хвалити, киме ћемо се хвалити? Пазите, браћо, како ја постављам питање: не кажем чиме ћемо се хвалити, него киме ћемо се хвалити. Ако се неко хвали стварима, хвали се нечим; ако ли се хвали људима, хвали се неким. Скупљи су људи од ствари, и хваљење људима боље је од хваљења стварима. Неко се хвали својим заслужним прецима, неко васпитаном децом, неко верним пријатељима, неко својим херојским народом. Такви су људи племенитији и виши од оних који се хвале чопорима свиња или дијамантима или бисером или сребром или златом или прстењем и минђушама и скупим хаљинама, или колима и коњима и другим сујетним бременима, којим товаре лађу свога живота да би потонула пред капијом Раја.

Ми, Срби, као народ имали бисмо се и киме и чиме похвалити. Али, ако ћемо се уздићи изнад себе и изнад своје имовине, и похвалити се неким који је најсјајнији украс наше историје и највећа вредност нашега живота, онда ћемо се хвалити Спаситељем света, Господом Исусом Христом.

Дакле, три су ступња хвале којом се људи и народи могу хвалити. Најнижи је ступањ кад се неко хвали стварима, тј. нечим. Виши је ступањ кад се неко хвали људима, тј. неким. А највиши је кад се неко хвали Богом створитељем својим.

Хоћемо ли се ми, Срби, хвалити културом својом? Шта је култура? То су рукотворине људске, дела руку људских. То су ствари. Ако се будемо хвалили културом, онда ћемо се хвалити нечим, а не неким; хвалићемо се мртвим стварима, а не разумним бићима. Бићемо дакле на најнижем ступњу хвалисања. А могли бисмо се хвалити својом културом; ваистину могли бисмо; јер смо је имали и јер је имамо. Ваистину могли бисмо пре многих других, кад то не би било испод стида и достојанства. Европа се хвали културом; Срби никад у историји својој нису се хвалили културом.

Ако се дакле почнемо хвалити културом, скренућемо са свога пута и ударити туђим путем. То смо били и учинили, скренули смо са свога пута и ударили туђим путем, због чега смо и пострадали као никад и нико…

Ако се Европа хвали културом, она се хвали не неким, него нечим. Јер, и други народи имају своју културу, те им европска није потребна. Неки пак, народи као Индијани и Кинези имају културу много лепшу, разрађенију и утанчанију, од европске културе, због чега они и мрзе и презиру европску културу. Зато кажемо: ако се Европа хвали културом, она се хвали ничим.

Да је Европа остала хришћанска, она би се хвалила Христом, а не културом. И велики народи Азије и Африке, иако некрштени, но духовно настројени, то би разумели и ценили. Јер, и ти народи хвале се сваки својом вером, својим божанствима, својим верским књигама: неко Кораном, неко Ведама, или другим. Не хвале се они, дакле, делима руку својих, својом културом, него нечим што сматрају вишим од себе, управо највишим у свету. Само се европски народи не хвале ни Христом, ни Христовим Јеванђељем, него се хвале својим опасним машинама и јефтиним фабрикатима, тј. културом својом. Последица тога европског самохвалисања наметљивом културом, јесте то што су сви нехришћански народи омрзли Христа и хришћанство. Омрзнувши оно што је мало омрзли су и оно што је највеће. Омрзнувши европске производе и људе, омрзли су и европскога Бога. Но, авај, Европу то и не боли. Она је пре свију омрзла и одбацила свога Бога. До тога незавидног положаја довео је европско човечанство његов погрешан развој под утицајем једне погрешне цркве кроз последњих девет стотина година. Нису зато криви европски народи; криви су духовни вођи народни. Није криво стадо; криви су пастири.

Да је среће Европа би се хвалила хришћанством као својим најдрагоценијим наслећем и највећим достојанством. То би требало да буде, и то је било првих векова после Христа, тј. да је Европа била тезоименита хришћанству, да се истоветовала са хришћанством. Слављење Христа и проповедање Христа свима континентима и свима народи ма, то је била Богом одређена мисија европског континента. Ван хришћанства Европа нема ничим да се похвали. Без Христа Европа је најсиромашнији просјак и најбезочнији пљачкаш овога света.

Србија је сусед Европе, али Србија није Европа. Нека помогне Европи, ако хоће и може, али нека се не улева у Европу и не губи у Европи. Речју: нека буде с Христом, нека се хвали Христом и ничим више, па ће се небесна светлост просути пред њом на путу. И знаће куда иде. Видеће свој прави пут. Нека прославља Христа од сада као и до сада, и неће се постидети. Нека је од Христа Србији милост, а Христу од Србије слава и похвала на век века. Амин.“

Три године касније, на Васкрс, 16. априла 1944, напали су нас Енглези и Американци, бомбардовали Београд, и побили више Срба него Хитлер 6. априла 1941. Иста јеретичка, зликовачка и крволочка западна цивлизација. Они су нас (Американци, Енглези и Немци, са својим  савезницима) напали и 1999. године. А ми хоћемо у Европу, не слушајући своје Свете Оце, нити памтећи искуство. Како радимо, тако нам и јесте. Ако се не уразумимо, нестаћемо.