header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Др Георгије Капсанис: Уједињење "Цркава" Штампај Е-пошта
недеља, 11 јануар 2009
         Хришћанска љубав нам намеће да волимо нашу браћу инославне; да признајемо оно што је добро; да се молимо и радимо без фанатизма како би им се открила истина православља. Воља Божија је како то изражава Свето Писмо и Свето Предање: Уједињење у истини.

                                                                         +++

У последње време[1] се много говори о уједињењу ''цркава''. У стварности ради се о присаједињењу отцепљених од једне свете, саборне и апостолске Цркве, инославаца хришћана. Не постоје многе цркве, да би се ујединиле. Само једну Цркву је основао Богочовек Господ. Континуитет те Цркве претставља наша, једна, православа католичанска ( од Катхолу-пун, истинит) Црква. Од ове једне, католичанске Цркве, коначно се одцепио Рим 1054. године због одбијања православних да се подчине његовим неканонским захтевима о првенству власти у читавој Цркви, и због других заблуда. Због многих одступања папства, на Западу је 1517. победила борба Протестаната (или Евангелиста) против римокатолицизма, који је одвео западне хришћане у мноштво цепакања. Као што је познато, данас постоје многе стотине протестантских група, нарочито у Америци.

Дакле, истинита Христова Црква није разбијена да бисмо говорили о уједињењу Цркава. Напротив, она и поред гоњења и недостатака њених чланова, наставља да држи исто Еванђеље и исту веру у Спаситеља Христа, веру св. Апостола и св. Отаца. Према томе, погрешно би било говорити о уједињењу ''цркава''. С православног гледишта, и ради тачности, можемо говорити само о поновном присаједињењу одцепљених од Православе цркве инославаца, који се свесно или несвесно налазе у заблуди или јереси.

Ко не сумњајући верује да је само Православна  Црква једна, света, саборна и апостолска по св. Символу вере, не треба да говори о уједињењу цркава, него о повратку инославних истинској Цркви. Тако учи најеминентнији савремени теолог о. Георгије Флоровски: ''За мене је поновно уједињење хришћана баш светско оријентисање у православљу'' (Беседа 1, 1968.стр. 6).

Али нажалост, данас о овој теми постоји велика конфузија, или због незнања, или због маловреја. Зато често чујемо, чак и из званичних уста, да између православних и инославних не постоји суштинска разлика; да се једна, света, саборна и апостолска Црква састоји од свих ''цркава'', православних и неправославних, пошто тобож ниједна историјска црква не може тврдити да има неповређену истину и, да свим силама треба доћи до уједињења са инославнима, па чак и до причешћивања из истог Св. Путира. Све ово, и много шта друго, претставља озбиљно одступање од вере светих Апостола и Отаца и чини јерес, која погађа темељ вере.

Наш православни народ, који је чувар православне вере, треба сада да зна истину. А истина је ова:

1. Постоје многе озбиљне разлике са инославним. Ове разлике су познате и уче се по школама. Све те појединачне разлике сажете су у учењу о Цркви. Ко претставља центар, одлучујући фактор, највиши ауторитет у Цркви? Богочовек Исус Христос или неки човек? По нашем православном учењу предводитељ, непогрешива глава, критеријум и извор Истине је Богочовек Господ и Пресвети Дух, који силази не на једног човека, већ на читаву Цркву. По римокатоличком учењу највиши ауторитет и непогрешиви критеријум је један човек, непогрешиви римски папа. Без папе, тобоже, црква не може да постоји нити да буде уједињена. Код протестаната опет критеријум и извор истине није римски папа, него сваки протестант може да изналази истину. Или бар део истине, без неопходности ауторитета читавог тела Цркве. Значи, у оба случаја имамо један субјективизам, било да се ради о католичком субјективизму или протестантском. Код римокатолика је један папа. Код протестаната је толико папа колико и самих протестаната.

У дубини (и код једних и код других) уочавамо исти велики грех:

Уклањање Богочовека од стране човека.

Западњаци, уклонивши Богочовека и поставивши за центар човека, постају човекоцентрични. Човекоцентризам претставља суштину свих јереси Запада.

Ми, напротив, остајемо у светом богочовечанском предању Православља.

Крајње гледано, читава ова тема је – тема спасења. Ко се може спасти у таквој цркви чији центар није Богочовек, већ ''непогрешиви човек''?

Зато ми, православни, не можемо пристати да се ујединимо са римокатолицима или протестантима све док се и даље упорно остаје у човекоцентризму. Свако уједињење са инославнима, пре него што се врате богочовечанском предању Православља, представља издају Христа, који се баш због тога оваплотио, страдао, васкрсао, вазнео и основао своју цркву, да би постао центар спасења нашег и да укине сваки човекоцентризам, који представља: понављање прадедовског греха, егоизам који уништава праву заједницу са Богом и са људима, неверовање у Бога, и отпор човека да се безусловно преда спасоносној благодати Божијој.

2. Једна друга тема, која се често истиче у порукама црквених лица и на ступцима световне штампе је такозвани заједнички Путир. Кажу, да бисмо постигли уједињење треба да почнемо да се причешћујемо у црквама једни код других. Инославни у нашим црквама, а и ми у њиховим. Али како да се причестимо у црквама инославних који су у заблуди? Заједнички Путир представља заједничку веру. Ако имамо различиту веру, а узајамно се причешћујемо, то значи да општимо и у вери инославаца. Ако се ја, као Православни, причестим у једном неправославном храму, то значи да у вери општим са заблудама неправославних.

Карактеристично ја да св. канони наше цркве, које сви треба да поштујемо и држимо, јер су установљени од светих људи и Сабора, забрањује, не само заједнички Путир него и заједничко молење са инославнима, а то зато што и просто заједничко молење претставља учешће у вери онога с којим се молимо, или, у најмању руку, даје му лажно осећање да није у заблуди те према томе није потребно да се врати истини.

Христос у Св. Тајнама, култу и догмама је јединствен и не можемо се уједињавати кроз тајне и култ када нисмо уједињени догматски.

Уједињење само кроз тајне и култ представља једну врсту шизофреније и разбијања јединства у Христу.

Нови Завет учи да је ''један Господ, једна вера, једно крштење'' (Еф. 4,5)

3. Најзад, треба да постане познато да се план Ватикана за ''уједињење'' Православних са Римом састоји у обостраном развијању добрих односа, контаката, симпозијума, заједничких молитава и општења кроз св. Тајне, као и отупљењу свести православних, тако да би се православни навикли да се причешћују у римокатоличким црквама. Када се буде постигло ово, онда ће доћи до уједињења. Јер, шта је уједињење до причешћивање у црквама других. То је такозвани лаички екуменизам, јер тобож до уједињења неће доћи одозго од стране епископа и теолога, већ преко народа, који ће се психолошки припремити свим овим средствима да не би реаговао или да не би ометао уједињење одозго.

План лаичког екуменизма је већ почео да се примењује са успехом. Многи православни, под утицајем климе верске равнодушности, а и под утицајем проповеди протагониста лаичког екуменизма, који кажу: ''Какав значај имају догме? Љубав предњачи! Постоје чак и неки православни који су почели да се причешћују и исповедају по римоктоличким црквама...''

Хришћанска љубав нам намеће да волимо нашу браћу инославне; да признајемо оно што је добро; да се молимо и радимо без фанатизма како би им се открила истина православља. Али до овога не сме да дође жртвовањем праве вере и то због јединства, које се неће базирати на истини, већ на нагодби, дипломатији и било каквој циљности. Воља Божија је како то изражава Свето Писмо и Свето Предање:

Уједињење у истини.

Овог тренутка, и стално наша православна Црква поседује истинито Еванђеље Христово те зато и представља једину наду света. Са овог гледишта, наш највећи допринос за инославне и за цео свет је, да држимо неизмењену и живу нашу свету апостолску и светоотачку веру.

Пресс одељење Епархије рашко-призренске


[1] Текст је објављен у оригиналу (на грчком) у часопису „Фос“ у јуну 1971. године, а затим у преводу г. Миодрага Петровића, у Теолошким погледима 4, 1975. Због актуелности ове теме и данас, доносимо га у целини.  

             Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

            11. јануар 2009. 14:33

Последњи пут ажурирано ( субота, 07 децембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 50 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПСТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.