header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Протојереј Радомир Поповић: Прозелитизам Ватикана Штампај Е-пошта
недеља, 11 јануар 2009

          Православни Исток се после распада једног тоталитарног система нашао крајем деведесетих година 20. века на жестоком удару оживљеног прозелитизма западних цркава, посебно римокатоличке цркве. Посао унијаћења, милом или силом, сходно датим историјским околностима и привођења у "једно јединство" sub Petro (под власт римског епископа који је отпао од Васељенске Цркве још средином 11. века) траје вековима. Најновији потези римокатоличке Цркве на просторима бивше Русије у данашњој Украјини то најбоље илуструју.

Наиме, у мају месецу 2003. године кардинал Валтер Каспер, који се налази на челу папског Већа за јединство хришћана, упутио је један Меморандум (Подсетник) Митрополиту Кирилу смоленском, задуженом за спољне односе Московског Патријархата. Поводом овог Меморандума огласио се и Цариградски патријарх Вартоломеј I (што је Ватикан изненадило, како се докуменат нашао у Цариграду) и чак је упутио једно писмо недавно преминулом папи Јовану Павлу II (29. новембар 2003.), а повод је намера да се у Украјини образује патријаршија за такозване гркокатолике, односно унијате, бивше православце који су под притиском прихватили римокатоличанство и папску духовну надлежност . Поступак уваженог кардинала који се бави хришћанским јединством је за православни свет у целини неприхватљив. Брзо су уследиле реакције од стране православних. Још 24. јуна 2005. године појавило се саопштење гркокатолика у Лвову у коме се бране њихови ставови и право да своје седиште из Лвова пренесу у Кијев, седиште Украјинске Православне Цркве, у Кијев, колевку древног руског Хришћанства. Свој поступак и чисто прозелитске намере Ватикан оправдава и канонски, и еклисиолошки, и историјски, при томе позивајући се неоправдано на аргументе који не стоје. "Ове две цркве, каже се у саопштењу, налазе се на истом географском простору, али не канонски, пошто нису у канонском јединству". "Зато упоредо постојање њихових јерархија (свештеноначалстава) нема еклисиолошких (црквенох) или канонских сметњи" . У даљем коментару позивају се на одлуке Другог ватиканског сабора (1962.1965), посебно на Initatis redintegratio, 3, 1, 15, којим се Православне Источне Цркве признају, "иако одељене од нас, поседују истинске Свете тајне. посебно апостолско прејемство, Свештенство и Причешће". Корак даље у том погледу иде Окружница папе Јована Павла II Ut unum sint (да сви буду једно) којом се Православне Цркве називају "сестрама". Позивање на познати документ из Баламанда (1993. год.), који, као што се зна, одбацује унијатство као начин изналажења јединства цркава, али даје за право да оне постоје и старају се о духовним потребама источних католичких цркава. Осим тога, папа има право да успоставља источне католичке патријаршије.

Московска Патријаршија је реаговала на више различитих нивоа. Огласио се сам Патријарх Алексеј II и то 16. августа 2005. године.Поступак Ватикана је "без сумње непријатељски демарш" који још више појачава иначе лоше односе са украјинским унијатима и Ватиканом и даје све мање прилике да папа посети Русију . Овај поступак утолико више изненађује ако се зна да су православци у Украјини прихватили и помогли унијате када су они законом из 1946. године били забрањени. Гркокатолици се, нажалост, овим поступком враћају на своју праксу у 16. и 17. веку када је унија наметнута силом уз помоћ неправославне државне власти. У даљем коментару Одељења спољних послова Московске Патријаршије (5. август 2005. год.) каже се да је овако понашање Ватикана чак и у супротности са одлукама Другог ватиканског сабора, у којима се констатује "братска сарадња међу Црквама и узајамно признавање, и одбацује стварање упоредних (паралелних) јерархијских структура на истој територији". Позната унија у Брест-Литовску 1596. године била је насилна, прихватио ју је митрополит Михаило Рогоза и још неки епископи, али је православни народ остао веран православљу и вери Отаца. Митрополитов поступак је био његов лични чин, тиме је прекинуо црквено општење са Цариградком Патријаршијом, и његов поступак не обавезује целу Православну Цркву. Додуше, Кијевска митрополија је била упражњена од 1596.до 1620. године, а унијатски епископи су били обични духовни узурпатори. Тек је Јерусалески патријарх Теофан 1620. године, рукоположио новог митрополита у Кијеву и тако је поново успостављена нормална црквена структура . Према томе, не постоје оправдани ни историјски, ни канонски ни еклисиолошки разлози који би оравдали овакав поступак Ватикана. Они само доприносе увећавању деловања прозелитских мисионара на предањско православним просторима древне Руске Цркве. Епископ Марко Головков је изјавио да преношење седишта из Лвова у Кијев показује да Света столица не само да није показала знаке кајања за своје историјске грешке према православцима већ и даље наставља да подржава ширење унијатства. Огласио се и Кијевски митрополит Владимир једним писмом које је лично упутио папи Бенедикту XVI, у којем између осталог каже: "У моје лично име, у име епископа наше Цркве, украјинских православних верника који су ми поверени, као и у име верских и грађанских организација Украјине, ја вам се обраћам и молим вас да поништите потписану одлуку. Такав ваш поступак добре воље, наићи ће, уверен сам, на одушевљење православних украјинских верника и допринеће успостављању црквеног мира и јединства у Господу нашем Исусу Христу..." . Упркос протестима, унијати су ипак 21. августа 2005. године преместили седиште из Лвова у Кијев, променили су титулу унијатског поглавара Љубомира Хусара од "врховни архиепископ Лвовски" у "Врховни архиепископ Кијевско-галицки". Тим поводом Љ. Хусар је служио мису под отвореним небом у присуству око три хиљаде верника, и око једне хиљаде православаца који су протестовали. Раздвајао их је кордон полиције. Православци су носили натписе "Јушченко, не издај свој народ, ми смо православци, не унијати на нашој земљи", "унијати напоље одавде", "Хусар, иди кући" , с обзиром да је дошао из Америке у Украјину после пада Совјетског Савеза .   Свети Синод Украјинске Православне Цркве обратио се Писмом председнику Украјине Виктору Андрејевичу Јушченку у вез тзв. "Украјинке православне цркве Кијевског патријархата" и њеног лажног заступника Михаила Денисенка (бивши митрополит Филарет, који је одлуком Московске Патријаршије преведен у ред световњака). У Писму се скреће пажња државним властима да Михаило Денисенко "не може бити страна у преговорима, јер је он одлучен од Цркве". Даље се каже: "У вези с тим, обраћамо Вам се, уважени Викторе Андрејевичу, с молбом да забраните представницима државне власти да се мешају у црквене послове", јер се тиме само погоршавају међуверски односи у Украјини, који су ионако веома сложени . Када је о унијатима реч, политика претходног папе Јована Павла II била је добро позната, и није била добра за православни свет. Чини се да политика новог папе Венедикта XVI у том погледу иде, нажалост, у истом правцу. Ово је само доказ више да је верску политику Ватикана према спољном свету уствари креирао (стварао и водио) управо кардинал Рацингер, кога су и у Ватикану пословично називали "папин замрзивач", јер су суштинске и коначне одлуке ипак пролазиле његову ревизију. За православни свет ништа ново, за неке мало изненађење.

Укратко, један од добрих разлога зашто је недопустиво да папа Бенедикт XVI посети Србију јесте, између осталог, и његово доследно спровођење прозелитизма преко унијата, чак и у држави Србији. Познато је да је први пут у историји Србије постављен (августа 2003. године) унијатски бискуп (о томе Глас, 8. децембар 2003, Политика, 13. септембар 2003) са седиштем у Руском Крстуру (егзарх Ђуро Џуџар, који се школовао у Украјини!). Ово је лично дело папе Јована Павла II и његовог дипломатског предсавника у Србији, биксупа Еугенија Збарбара, који нам управо ових дана објашњава на који начин треба да реализујемо папину посету Србији (за лист Политика изјавио је да српска држава треба само да позове папу, а Српска Православна Црква само да се томе не противи, и биће, по њему, све у реду). Међутим, без обзира на ужурбане гласове који се ових дана могу чути и прочитати у српским медијима и око њих, да папа треба и мора да посети Србију, папа ипак ускоро у Србију неће крочити. То веома добро знају и у самом Ватикану. Од своје политике према Бaлкану и шире не одступају, а део стратегије у том правцу је стварање медијске атмосфере о безазлености папине посете једној од своји жртава, Србији.

Прес одељење: Ова адреса је заштићена од робота. Потребан вам је Јава-скрипта да би сте је видели.

http://www.dr-jurjevic.org/clanci/prozelitizam_vatikana.html

Последњи пут ажурирано ( субота, 07 децембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 59 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Обавештавамо читаоце да су за преузимање слободне нове књиге нашег сарадника Владимира Димитријевића: ШТА СЕ ЗГОДИ КАД СЕ ЏЕНДЕР РОДИ: (овде:);

КАНОНИЗАЦИЈА АЛОЗИЈА СТЕПИНЦА: ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ (овде:)

+ + +

СВЕТОСАВСКИ РАДИО ИЗ ЧИКАГА:


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.