СТРАСНА СЕДМИЦА КАО ПОВОД ЗА РАЗМИШЉАЊЕ

У Страсној седмици свако од нас треба да мисли о Страдању Господњем, и о ранама које је нанео Христу у свом дотадашњем животу. Отац Серафим Роуз од нас тражи да се сетимо и својих особина по којима бисмо, не дај Боже, могли постати Јуде. Јер, не заборавимо: Јуда је почео од једне, наизглед добре помисли, а то је да би он боље даривао новац сиромасима од Христа. Почео је да завлачи руку у благајну, да он распоређује и дели, а, на крају, да краде. И отишао је да узме тридесет сребрника за издају верујући да ће он узети паре, а да ће се Христос, као и много пута до тада, „извући“.

Дакле, свако од нас треба да размишља: чиме ја, овакав какав сам, могу издати Господа мога? Ово је питање за свакога у Цркви Божјој, лаика и клирика. А свештеници треба да мисле и о још једом: како је било могуће да архијереји Старог Завета разапну обећаног Месију? Зар Њега, који им је дошао као Спаситељ, да убију као непријатеља?

Читава Црква Божја дужна је, Страсне седмице, да гледа у своју нутрину и да се пита: колико смо верни Христу?

Једна од кључних улога Србске Цркве вековима била је да у Господу чува идентитет србскога рода. Да се не одрекне Крста часног и Слободе златне и када се сви вођи одрекну и поклекну. Да диже заставу Божју кад изгледа да је цео свет устао против нас јер смо са Богом и Небеском Србијом. Да одгони страх кад се сви плаше. Једном речју, да чува Косовски завет, утемељен Светим Савом, а крвљу Лазара и његових витезова запечаћен. На општу несрећу, у данашње време народ србски не осећа да врх СПЦ има снаге и воље да га води кроз мрчаве антихристовског глобализма, који прети да нам поједе утробу.

Овај текст је размишљање о томе, усред Страсне седмице, на дан кад се сећамо Јудиног „дила“ са архијерејима Старог завета.

Да се огледнемо, да видимо где смо, и хоћемо ли путем Петровим, покајничким, или, не дај Боже, оним другим, који окончава при Њиви лончаревој...

ДЕВЕДЕСЕТЕ ГОДИНЕ ПРОШЛОГ ВЕКА И ДАНАШЊИЦА

Деведесетих година двадесетог века, Србска Православна Црква била је веома активна у борби за очување животних интереса свог народа, што није нимало чудно: она је увек била народна Црква, лишена клерократских тенеденција западног типа.      Тако је часопис Српске Патријаршије „Православље“ 1. новембра 1991. објавио писмо патријарха Павла лорду Карингтону, председнику Међународне мировне конферениције у Хагу. Подсећајући га да су Срби на територији НДХ у Другом светском рату преживели најстрашнији геноцид, патријарх Павле је објаснио разлоге због којих се Црква занима за судбину свог народа:“Као вековни чувар српске духовности и српског националног и културно-историјског идентитета, СПЦ је посебно забринута за судбину српског народа у овом преломном часу. По други пут у овом веку српски народ је суочен са геноцидом и изгоном са  територија на којима је вековима живео/.../Територије на којима је српски народ вековима живео и на којима је априла 1941. имао етничку већину пре геноцида извршеног над њим од стране хрватских квислиншких власти, не могу остати у саставу било какве независне Хрватске, већ се морају наћи под заједничким државним кровом са данашњом Србијом и свим српским крајинама./.../Онима који су вековима унијатили и покрштавали, а у Другом светском рату и физички затирали Србе само због тога што су Срби и православни, више се не може веровати/.../СПЦ се залаже за поштовање интереса хрватског народа, али да се на исти начин уважавају и животни интереси српског народа“. А 5. јула 1994. епископи СПЦ су поручили да не могу да остану „без својих: Житомислића на Неретви, или Саборне цркве у Мостару, или цркве Сопотнице на Дрини, манастира Крке или Крупе у Далмацији, Озрена или Возуће у Босни, Пребиловаца у Херцеговини или Јасеновца у Славонији“ – постојала је, дакле, својеврсна „мистичка геополитика“ Србства, иза које је СПЦ стајала свим својим бићем. Наши непријатељи су, наравно, знали колико је битно да се Црква спречи да води народну бригу. И кренуо је притисак, који је, после две деценије, уродио коначном пацификацијом клира негда светосавске Цркве, спремног да ћутке ( уз неколико „маскирних“, иначе млаких, синодских реакција ) пређе преко издајничких Бриселских споразума,чији су потписници домаће слуге Вашингтерне на власти у Београду, којима се Косово и Метохија предају на милост и немилост НАТО- у и шиптарским терористима, попут Чекуа, Харадинаја, Тачија...Штавише, кловнократе „најзаслужније“ за предају Свете Земље постају носиоци црквених одликовања – Ордена Светог цара Константина, „Милешевског анђела“, па чак и Ордена Светог Саве…

Како је то постало могуће?

ХАШКИ ПРИТИСАК НА СРБСКУ ЦРКВУ

Од почетка 21. века, на врх СПЦ је извршен снажан „хашки притисак“. Рецимо, саговорник веома близак хашком трибуналу дао је, 26. децембра 2003, изјаву дневном листу „Курир“ да се, по сазнањима Карле дел Понте, Радован Караџић крије у Острогу и Милешеви. Милован Бјелица, Србин из Републике Србске кога је СФОР ухапсио и месец дана незаконито био у некој западној бази у Босни, у интервјуу „Недељном телеграфу“ (30. јун 2004.) причао је о томе како га је саслушавао агент ЦИА који се представио као Рик, инсистирајући на чињеници да Црква „крије Караџића“: “Агент ме је питао зашто ми Срби, а посебно ја, подижемо цркве и гробља широм Босне. Рекао сам му да смо гробље у Сокоцу подигли за 1500 младих људи убијених у Сарајеву, које су њихови ближњи, кад су избегли из Сарајева, избегли са собом. Подигли смо и храм, да се молимо за душе тих страдалника, а и Богу за благослов. То агент ЦИА није прихватио, он сматра да су све наше цркве тајна склоништа за ратне злочинце. Поменуо је манастире Острог и Морачу као места где се скрива Радован, а отворено је сумњао да има земуницу на гробљу у Сокоцу. Питао ме и за храм Свете Богородице у Требињу, који је подигао Бранко Тупањац из Америке, зашто је подигнут и да ли се у њему скрива Караџић? Био сам запрепашћен чињеницом да су српски доушници такву причу „продали“Американцима и да они у њу верују”.

У марту месецу 2004, СФОР на Палама тешко премлаћује свештеника Јеремију Старовлаха и његовог сина Александра (скоро да су их убили), наводно тражећи Радована Караџића који се „скрива у парохијском дому“.Циљ је, очито, био да се покаже црквеним делатницима шта их чека ако не буду респектовали кључну установу Новог поретка за преобликовање историје бивших југословенских простора.

Да је хашки притисак  на угледне делатнике СПЦ био веома озбиљан, сазнали смо и из сведочења Косаре Гавриловић, угледне припаднице србске дијаспоре, која је својевремено била преводилац владике Артемија. Она је, најављујући прогон усмерен против владике, још у септембру 2009, у свом предавању одржаном пред верницима руског храма у Вашингтону, изјавила: “Лично познајем два архијереја Српске православне цркве које је Стејт Департмент једноставно уценио тврдећи да су ратни злочинци и да америчка влада има необориве доказе о томе, због чега би њих двојица у сваком тренутку могли да се нађу у Хагу. Али Стејт департмент сматра да ће за Америку бити корисније и да ће јој више одговарати да епископи остану на својим местима и сарађују с њом. Владике су се уплашиле, остале на својим местима и почеле покорно да сарађују“ (цит. према Косара Гавриловић: Одговор владици Атанасију, “Чувар вере је народ/ Истина о случају владике Артемија 2“, стр. 243 ).

 О могућим хашким оптужницама против поједних делатника СПЦ биле су обавештене и најекстремније антисрбске невладине организације, непосредни извршиоци воље Империје на простору Србије. Једна од таквих организација, Београдски женски лоби, крајем 1999. и 2000. године устала је против ставова СПЦ о абортусу као греху утробног чедоморства. У свом апелу („Жене без поштовања“ ) оптужиле су врх СПЦ да наводе жене на рађање да би било што више „топовског меса“ за Милошевићев режим који стално ратује, и изјавиле: “Трговина између СПЦ и режима је белодана. Тргујте, господо попови, али немојте се изненадити кад се сутра и ви нађете на хашким списковима/.../“ ( цит. према „Абортус је убиство/Став Цркве Православне о утробном чедоморству“, Жички благовесник, мај 2000, стр.45). Очито је да је прича о слању у Хаг „ратнохушкачких епископа“ била коришћена за уценњивање врха СПЦ да „омекша“ своје „тврде ставове“ о србском националном питању.

 НЕВЛАДИНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ О СПЦ

Настојећи да врх СПЦ уплаше и пасивизирају у борби за државотворну будућност Србије и Срба, међународне и  домаће НВО под назором Империје покретале су велике кампање у том правцу. Сорошева Међународна кризна група која је по Београду мешетарила до средине прве деценије 21. века ( на челу јој је био Џејмс Лајон ) у извештају о стању у Србији после смрти Зорана Ђинђића (Извештај са Балкана бр. 141, 18. март 2003) истиче да се „српско друштво данас може окарактерисати као дубоко конзервативно/.../Најјасније се уочава јачање СПЦ и раст клеронационализма/.../ Црква је висококонзервативно национално тело/.../ Њени ставови су, често, врло анти-западњачки, изолационистички и дефанзивни/.../ Највећим делом њен садашњи начин размишљања исходи из писања два антисемитски настројена клирика десног крила, активних током Другог светског рата:епископ Николај Велимировић/.../ и архимандрит Јустин Поповић/.../Требало би охрабрити либералније аутокефалне цркве, поготову Екуменску Патријаршију и Румунску Православну Цркву, да се позитивно ангажују око оних који одбијају да прилагоде модерном свету црквене структуре и праксу, који датирају још из отоманског и комунистичког периода“ (цит. према Епископ Атанасије Јевтић:Трећи круг напада Владику Николаја, у зборнику „Свети владика охридски и жички Николај“ (приредио епископ Атанасије), Манастир Жича, 2003, стр. 566-567).

Овом саопштењу Међународне кризне групе претходило је оглашавање Хелсиншког одбора за људска права у Србији, који је повратак СПЦ на јавну сцену повезао са Милошевићевим режимом. Владика Николај је централна фигура њене идеологије, чије су „темељне одреднице антизападњаштво у најширем смислу и национализам с елементима фашизма“. Његове мошти су из Америке, где се упокојио, пренете у Србију у складу с Милошевићевим настојањем да „изврши што ефикаснију мобилизацију националистичке еуфорије и проратног расположења“. Вредности СПЦ се одликују „крајњом архаичношћу, колективизмом, антизападњаштвом и ксенофобијом“, а Црква их пропагира „нетолерантно и агресивно“. Њен патријарх прича о праву, чак и свештеника,  на оружану одбрану народа...Црква није признавала унутрашње границе у Југославији, тврдиле су Соња Бисерко и сарданици; СПЦ сарађује с војском; СПЦ  сарађује са снагама које не дозвољавају  да се Србија суочи са недавном прошлошћу (то јест, са србским „удруженим злочиначким подухватом“ из доба рата за наслеђе СФРЈ);митрополит Амфилохије шири „говор мржње“, а  епископ бачки Иринеј сарађује са  националистичким покретом „Светозар Милетић“. СПЦ негира „Македонску и Црногорску цркву“, у чему је подржава руски патријарх. Али, оно што је најважније: “СПЦ је избегла питање сопствене одговорности за рат и злочине који су у њему почињени“ (нав. према Владимир Димитријевић:Паланка философије/ Књига о говору мржње на све што је српско“, Двери српске 4/2004, стр. 8 ).

АМЕРИЧКА АМБАСАДА О ПОЛИТИЧКОМ УТИЦАЈУ СПЦ

Амбасада САД у Србији послала је, 26. децембра 2006, извештај централи под насловом „Религија и политика у Србији – политичка улога СПЦркве“. Основна теза је да СПЦ сарађује с конзервативним  и националистичким снагама у друштву, омета сарадњу с Хагом, подржава чвсрту линију око Косова. Међутим, нада се известилац, Мајкл Полт, да би „умерени гласови у Цркви могли да иступе напред ако реформисти буду предводили следећу коалициону владу, после парламентарних избора 21. јануара“ (цит. према Војислав Шешељ: Викиликс ми јавља – први део, Српска радикална странка, Београд, 2012., стр. 313 ).

У краткој историји СПЦ, Полт наглашава да је у доба ропства под Турцима „црква била блиско повезана са српским отпором, а преко њега и са српским националним идентитеом и касније српском монархијом“(исто), што јој је било онемогућено у доба Тита, да би у доба Милошевића њена моћ расла. У ратовима деведестих она је слала „противречне сигнале“: с једне стране била је за мир, а с друге се залагала да „Србија задржи освојене територије, нарочито у Босни и Херцеговини“ (исто), при чему су „поједине владике чак ишле толико далеко да су давале благослов војницима непосредно уочи важних битака (као што је приказано на злогласном видео снимку „Шкорпиони“ из Сребренице“ (исто)- што је, наравно, чиста лаж – ниједан владика није благосиљао „злогласне Шкорпионе“).

После 2006, а нарочито после уклањања с власти у Србији др Војислава Коштунице, и прављења  „ЕУротичарске“ коалиције између Тадића и Дачића, дошло је до радикалног обрачуна са онима који су, у СПЦ, били против наметања воље Империје кад је Косово и Метохија у питању. Уклоњен је владика рашко – призренски Артемије, а кормило СПЦ преузели су људи спремни на сваку врсту компромиса, чак и национално штетног, само да очувају наказну „симфонију“ са издајничким властима – тако је од 2008. до 2014, а, очито је, биће тако и даље. Данас, сто година после Првог светског рата, кад је малена Србија одбила ултиматум Беча, чувајући своје достојанство, ова земља је под окупацијом,  којој, авај, својим чињењем (мањи број) или нечињењем (већи број) обол даје и епископат СПЦ. То је сада „мирна“,“пацификована“ Црква, која „гледа своја посла“, као у време Јосипа Броза Тита. На њу се родољуби више не могу ослонити ( осим на часне, ретке појединце, који су углавном – или ће бити – ућуткани и сабијени у мишје рупе).  Зато ми, који видимо (не све, не сасвим, не апсолутно, али ипак нешто, а остало нека допуне окатији ) данас и овде, морамо подсећати на стварно стање. Да не одемо одавде са устима искривљеним од лажи, како је говорио Осип Мандељштам.

За крај, доносим и текст који сам, маја 2008, објавио у „Геополитици“. Читалац ће моћи и сам да се увери да ли је он био писан тако да укаже на чињенице, и да ли се нешто од писаног остварило (почев од рата Запада против Русије). Нисмо пророци, али нам Предање Цркве јасно каже шта је и како је. Довољно га је само упослити да бисмо сагледали ствари из перспективе која није жабља.

СРБСКА ЦРКВА И САВРЕМЕНА ИСКУШЕЊА

Тренутак у коме србски народ живи тежи је него икад. Неки га пореде са добом деспотовине Србије уочи њеног пада под турску власт 1459. године. Али, тада смо на престолу имали Светог Стефана Високог, витеза и мудраца који је Србство умео да води између турске Сциле и мађарске Харибде, и да сачува независност своје државе и народа; са свих страна у Србију су стизали монаси-исихасти и учени људи, попут Константина Философа; у небо над Србијом подигоше се Копорин, Каленић, Манасија. После Стефана Лазаревића, на власт је дошао деспот Ђурађ Бранковић; њему је било теже, али је и он успео да сачува све што се могло сачувати. У његово доба, византијски цар Јован Палеолог ишао је, скупа с владикама Цариградске патријаршије, папи Еугену IV у Фиренцу и Ферару на преговоре о склапању уније с Римом (1438-1439). Циљ је био једноставан: добити помоћ Запада за борбу против Турака. Ћурађ Бранковић је, за разлику од Руса који су били под јурисдикцијом Цариграда, одбио да пошаље србску црквену делегацију, говорећи да је он сусед Латина, и да од преговора неће бити ништа (и заиста: 1453, кад су Турци напали Цариград, помоћ западне војске била је мизерна). Касније, када му је фратар Јован Капистран нудио унију с Римом, Ћурађ Бранковић је рекао (да парафразирамо): "Мој народ ме сматра несрећним, али мудрим човеком. Када бих под старе дане променио веру, сматрали би ме несрећним лудаком."

И данас је Србија пред окупацијом. НАТО окупацијом, наравно. Део њене територије већ је окупиран, и Косово је постало прирепак базе Бондстил, једне од најважнијих НАТО база на свету. Спрема се велики рат против Русије (само слепци то не виде), и НАТО неће трпети никакав неред у својој позадини. Уосталом, и свети људи суго видели, одавно. За време Другог светског рата, владика Теофан Полтавски, прозорљивац и чудотворац, говорио је: "Какав је ово рат? Рат ће бити кад све земље света крену на Русију, јер ће она једина сачувати православље." Ако Америка хоће Грузију и Украјину за своје базе, зар ће трпети "непацификовани“ Балкан, то јест Србију без иједне НАТО базе (осим Бондстила на окупираном Косову)? Поготову што се зна да Англосаксонци имају патолошку мржњу према Србима као "малим Русима"... Зато смо доживели да данас, у доба наших политичара прозападне оријентације (анти-Стефана Лазаревића и анти-Ђурађа Бранковића), србска војска и оружје буду осрамоћени и на ивици нестанка, а народ опљачкан и обезнађен: кад НАТО дође, да не наиђе ни на какве отпоре. Повод за улазак НАТО трупа у Србију вероватно ће бити нека унутрашња криза, коју није тешко изазвати. Све би се то могло издржати да је стање нашег духа боље и хришћанскије. На жалост, Србска црква се, деценијама одбијајући да се суштински (а не "предмодерно", епски и гусларски) суочи са постхришћанским Западом, налази у стању велике кризе, која се кристалисала око проблема тзв. литургијске обнове и, наравно, питања екуменизма.

Што се екуменизма тиче, ствари су прилично јасне: Цариградска Патријаршија коју у непријатељској Турској својим утицајем штите Ватикан  и Вашингтон, чини кораке од седам миља ка уједињењу с Римом, надајући се (као у доба Светог Марка Ефеског, који је поразио унију у Фиренци и Ферари својим исповедничким сведочењем)да ће савез православних и римокатолика одолети јуришницима агресивног ислама. На јесењем скупу у Равени 2007. године (скуп је, због властољубивих претензија Цариграда, напустила делегација Руске цркве) већ се расправљало о улози папског примата у "неподељеној" Цркви првог миленијума хришћанства, и постигнут је криптоуннјатски споразум, који јс, између осталог, наишао на оштру критику највећег богослова Свете Горе, архимандрита Георгија (Капсаниса), игумана манастира Григоријата. Равенски скуп је настављен у Србији, полутајно, у Великој Плани и манастиру Покајници (Браничевска епархија СПЦ), што је у србској јавности изазвало додатно огорчење, и оштар протест под насловом "Равенска конквиста", који је потписало десетак угледних србских интелектуалаца. У том светлу неки тумаче покушај измене вишевековног литургијског поретка Православне цркве, који се назива "литургијском обновом", као кретање путем богослужбеннх реформи које је спровео Рим после Другог ватиканског концила. Римска реформа је спроведена под паролом "ађорнамента" (осавремењавања зарад приближавања верницима). Укинут је, скоро потпуно, латински језик традиционалне Тридентске мисе; миса је скраћена; жртвени олтар (православни би рекли: Часна трпеза) изнет је пред народ; пост пред примање хостије (римокатоличког причешћа) свега на сат времена; допуштено је женама да "прислужују" свештеницима, извршена је клерикализација лаиката. Појавиле су се мисе са употребом рок музике, па и тзв. кловновске. Архитектура храма је модернизована; избачене су религиозне слике и кипови. Једна од најважнијих промена, међутим, била је у томе што се свештеник окренуо лицем народу (уместо литургијском Истоку), и што су зарад већег разумевања, све свештеничке молитве почеле да се читају наглас. Резултати су били поразни. Број верника се радикално смањио,тако да се данас у Француској крштава једва десетак посто новорођенчади, а широм Европе храмови и самостани се продају јер у њих више нема ко да иде. Највећи број свештеника долази из Пољске и Бразила, јер је све мање кандидата за свештенство. Познати надбискуп Марсел Лефевр, који је одбио богослужбену реформу папе Павла VI, окупио је око себе неколико стотина хиљада следбеника, углавном младих, који нису желели "модерну" мису и екуменистички синкретизам. Садашњи папа Бенедикт XVI, још као кардинал Рацингер, указивао је на погрешну теологију која је довела до претварања храмова у експерименталне полигоне. У својој књизи "Дух Литургије" истакао је да Литургија остаје то што јесте само док свештеник који је служи не може да манипулише њеним спољашњим елементима, као и чињеиицу да Литургија није пука "братска трпеза", како је виде протестанти, колико оприсутњење Голготске Жртве Христове за спасење и живот света. Чим је дошао на престо, папа је ушао у преговоре с лефевристима, а затим, 2007. године, донео акт "Summorum Pontificum", којим допушта ширу употребу традиционалне мисе на латинском, да би се данас борио против свих модернистичких злоупотреба у богослужењу. Колико ће у свему успети, остаје да се види. Као што је уочио отац Георгије Флоровски, православни су склони да понављају грешке Запада, са педесетак до сто година кашњења.Пионири православне теологије "литургијске обнове" (међу којима су Николај Афанасјев и Александар Шмеман, пре свега у својој "раној фази") надахњивали су се делима римокатоличких литургичара чији су погрешни закључци о структури ранохришћанске Литургије довели до Другог ватиканског концила и "ађорнамента". Не увиђајући опасности на том путу, и појединци у Србској Православној Цркви кренули су у "литургијску обнову", не посвећујући довољно пажње САБОРНОСТИ у разматрању тако крупних питања каква су она о преобликовању богослужења. Вођени идејом да је "ранохришћанска" Литургија идеал (а њу је скоро немогуће сасвим реконструисати, јер за то нема довољно извора), као да је разгранати храст Цркве данас могуће вратити у "жир" првобитног, они су почели да уносе извесне измене које нису у складу с вековним литургијским Предањем. Међу њима су, између осталог, гласно читање олтарских свештеничких молитава, држање олтара све време отвореним у току јерејске Литургије, окретање свештенослужитела народу у непрописаним тренуцима, покушај уклањања олтарске завесе и укидања или радикалног смањивања иконостаса, итд. Битан део приче је и настојање на што чешћем, по могућству сваколитургијском, причешћивању верних, без предањске припреме, која, по Светом Јустину Ћелијском, подразумева пост, молитву и исповест.

Литургија какву данас знамо стара је најмање дванаест векова (уз ситније измене). Свештеничке молитве се читају тихо понегде још од 4. века,а од 8. века - свуда; завеса која олтар одваја од храма стара је најмање 15 векова (Јермени и Копти, који су се тад одвојили од православних, немају иконостас, али имају завесу); иконостас је, по највећем теологу иконе -Леониду Успенском, чудесно откривање тајне Олтара, као тајне обожења светих у Христу, и он од верника ништа не скрива, него им открива дубину Божјег Домостроја итд...

Наравно, нико не спори да је Литургији могуће додати неке молитве, изменити понешто што мање одговара сусрету с њеним језгром - а то су Тело и Крв Господња. Али, то се мора чинити саборно, на нивоу целе Србске Цркве, јер несаборност уноси велики немир и раздор у православни народ Божји, који сматра да су многе од ових промена, а нарочито огољавање олтара, непосредан пут ка зближавању с папистима и протестантима. Због тога је Свети архијерејски сабор СПЦ основао комисију за литургијска питања и у мају 2007. године донео одлуку да се служи, до даљег, по устаљеном вековном поретку. О свему, наравно, треба да одлучује пунота Цркве Христове у свету, а не само ми. Јер, Црква је васељенска, а не само србска.

Сада, када се налазимо пред окупацијом (коју ће Господ спречити ако Му се вапајно обратимо, не само устима, него и срцем), последње неразрушено утврђење србског народног бића је Србска Православна Црква. Поделе и неслога у СПЦ иду на руку само нашим непријатељима. Зато се на коленима треба молити Богу и Светом Сави, за милост црквене слоге и благодатног јединства у Истини, и надати се да ће саборни разум љубави победити све изазове несаборности и самовоље.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Тако сам писао 2008. године, у мају. Ближи се мај 2014, а у СПЦ се увелико спрема измена њеног Устава, чији је, како сведоче „инсајдерски“ извори, један од кључних циљева нестанак назива Србска Православна Црква и „конфедерализација“ СПЦ по републичко – покрајинским границама, са коначним исходом у „аутокефализацији“ великих митрополијиских целина. Наши непријатељи задовољно трљају руке – Србство се руши и распада у прах и пепео на балканској ветрометини, а наследници Светог Саве ни не покушавају да, макар пастирском речју, тај процес зауставе. Ни тежег времена, ни слабијих савременика; и тако је свуда, и у свему.

Па ипак, Оснивач Цркве Православне је Господ наш Исус Христос, Који увек помаже ако има коме. Узнастојмо, макар непристајањем на лаж и издају, да будемо с Њим у данима који предстоје. Васкрсење је увек могуће – читава наша историја је доказ за то. После Великог петка свањава свештена Недеља, у којој певамо о победи над смрћу и светлости Осмог дана, дана без вечери. Ко год да данас, у разореној и пониженој Србији, победи, после свих победника победиће Христос и Његова, а наша, Небеска Србија.

Господе сила, са нама буди! Господе сила, помилуј нас!

Велика среда 2014.