Председник Руске Федерације Владимир Путин, 12-ти пут је уживо разговарао са својим народом; „Директна линија“ је потрајала 3 сата 54 минута. За то време је руски лидер успео да одговори на преко 70 питања;  „Директну линију“ су директно преносили Први канал руске државне телевизије, телевизија Русија 1 и Русија 24, радио станице Мајак, Вести FM и Радио Русија.

До њеног почетка - за осам дана - Путину је постављено више од 2 милиона питања. У просеку је стизало по 17,5 хиљада позива у минути и то је нови рекорд. Питања су билакратка и веома једноставна, а многа су била пропраћена речима: „Хвала за Крим“.

Разговор су из заједничког студија усмеравали водитељи Марија Ситељ и Кирил Клејмјонов.

Факти ће у наставцима пренети најважнија питања и Путинова одговоре.

К. КЛЕЈМЈОНОВ: Дакле, Украјина. Тамо се одигравају догађаји са невероватном, понекад застрашујућом брзином. Међутим, нико од нас 17. фебруара, пре два месеца, током Олимпијаде, није могао да претпостави да ће Крим бити део Русије, а да ће на истоку Украјине локално становништво буквално голим рукама морати да зауставља оклопне колоне које су тамо упућене по наредби Кијева.

Због тога је, Владимире Владимировичу, прво питање потпуно очигледно. Како оцењујете оно што се данас, у овим минутима догађа, у Луганској и Доњецкој области?

В. ПУТИН: Да бих окарактерисао ове догађаје, дозволићу себи да се вратим мало у прошлост, ка ономе што се у последње време дешавало у Украјини.

Знамо да је својевремено председник Јанукович одбио да потпише документ о асоцијацији са ЕУ. Он га није потпуно одбио, већ је рекао да га не може потписати под тим условима, јер ће то нагло погоршати социјално-економску ситуацију у Украјини и свих њених грађана. И, изјавио је да треба да размисли и да треба још радити на том документу заједно са Европљанима. Онда су почели нереди који су довели до антиуставног преврата и до оружаног преузимања власти. То је некоме било потребно, а некоме није.  

 И на истоку и на југоистоку Украјине људи су се забринули за своју будућност, за будућност своје деце, имајући у виду да су посматрали како се разбуктава национализам и како им прете, уз жељу да се укину права неких националних мањина, укључујући и руску. Премда је то условно, зато што су у том делу Украјине Руси ипак староседеоци. Упркос томе, одмах су покушали да укину одлуку о употреби руског језика. То је, наравно, узнемирило људе. А шта се дешавало даље?

Уместо да успоставе дијалог са тим људима, они су из Кијева на дужности губернатора и шефова региона постављали своје.То су били локални тајкуни и милијардери. Људи су веома подозриви према тим тајкунима јер сматрају да су награбили своје милијарде експлоатишући народ и пљачком државне имовине. А сада их још шаљу њима као администраторе и руководиоце целих региона.  

Наравно да је то изазвало допунско незадовољство. Зато су људи почели да из својих редова кандидују лидере.

А шта власт чини са тим лидерима? Све их је послала у затвор!

 При том не разоружава националистичке формације, већ све више и више прети употребом силе на истоку. На истоку су зато људи почели да сами да узимају оружје.

И, уместо да разумеју шта се дешава - да се дешава нешто што није добро за украјинску државу - и да покушају да воде дијалог, они су почели све више да прете силом, што је довело до тога да на цивиле пошаљу тенкове и авијацију. То је још један у низу озбиљних злочина садашњих кијевских власти.

Надам се да ће ипак схватити у коју се провалију и амбис крећу садашње власти и за собом вуку земљу. У том смислу, сматрам да је веома важно што су почели данашњи преговори (у Женеви), јер сматрам да је веома важно данас заједно размислити на тему како изаћи из ситуације, понудити људима прави, а не фиктивни дијалог.

Данашње кијевско руководство одлази на исток, али са ким се састају? Састају се са онима које су сами поставили. За то не треба да путују у Донбас, довољно је да их позову у Кијев и да тамо обаве консултације.

 Са људима треба разговарати, али са њиховим реалним представницима, са онима коме људи верују. Треба све пустити из затвора, створити додатне лидере и почети дијалог.

Ево, на истоку говоре о федерализацији, а у Кијеву, хвала Богу, говоре о децентрализацији. Шта се крије иза ових речи?

Треба сести за преговарачки сто и разумети о чему се ради и пронаћи решење. Само се дијалогом, демократским процедурама, а не употребом оружаних снага, тенкова и авијације може увести ред у земљи.

К. КЛЕЈМЈОНОВ: Док дијалог између дипломата почиње, и док се у Женеви отвара четворострани састанак Русија-Сједињене Државе-ЕУ-Украјина, Русију тамо представља Сергеј Лавров, можете ли у неколико речи окарактерисати која је преговарачка позиција Русије?

В. ПУТИН:Управо сам је окарактерисао. Ми полазимо од тога да то не треба да буде привидан дијалог кијевских власти самих са собом, већ са народом и да то буде дијалог усмерен на изналажење компромиса о којима сам већ говорио.

 К. КЛЕЈМЈОНОВ: Шта кажете на изјаве које се чују на Западу и у Кијеву да иза догађаја на истоку стоји Русија, буквално „рука Москве“ и да она све организује и финансира? Шта више, тврди се да тамо дејствују неке руске јединице.

В. ПУТИН: Све су то глупости! На истоку Украјине нема никаквих руских јединица, нема специјалних служби и инструктора. То су све локални становници. И најбољи доказ за то јесте то што су људи што се каже скинули маске са лица.

И својим западним партнерима сам рекао: „Они немају куд, никуда они неће отићи, они су газде на тој земљи, са њима се мора разговарати“.

М. СИТЕЉ: Вероватно ћемо се данас још вратити на тему југоистока. А за сада о Криму, о томе како сте донели одлуку о Криму. Током читаве Ваше политичке каријере нисте ни једну алузију дали на тему Крима. Сигурно сте о томе размишљали, али чак ни у приватним разговорима нисте помињали Крим.

Како је била донета одлука? Реците нам још једном о томе. Да ли је неко из Вашег најближег окружења био против? И како сте оцењивали дијапазон могућих ризика: од увођења санкција до грађанског рата који се полако распламсава пред нашим очима?

В. ПУТИН: Ризик су пре свега биле апсолутно конкретне и приметне претње руском становништву. Управо је то побудило народ Крима и људе који тамо живе да се замисле над својом будућношћу и да сеобрате Русији за помоћ. Управо смо се тиме руководили.

У свом недавном говору у Кремљу рекао сам да Русија никада није планирала било какву анексију и војна дејства на Криму, никада. Напротив, полазили смо од тога да ћемо наше односе са Украјином градити полазећи од данашњих геополитичких реалности. Али, увек смо мислили и надали се да ће Руси, они који говоре руски у Украјини живети у комфорним политичким условима и стабилној ситуацији и да неће бити прогоњени и да им нико неће претити.

Али, када је настала управо таква ситуација - ситуација са могућим претњама и прогонима, и када је народ Крима почео говорити да тежи самоопредељењу, онда смо наравно размислили шта нам је чинити. И, управо тада је, а не пре 5, 10, или 20 година, донета та одлука да подржимо Кримљане.

Нико од чланова Савета безбедности Русије, са којима сам разматрао овај проблем, нико није био против, сви су подржали мој став. И било ми је драго, штавише, све што је било изложено као план дејства, све је веома ригорозно и професионално извршено, брзо и одлучно.

К. КЛЕЈМЈОНОВ: Додао бих да у светској историји нема примера како је то извршено.

Владимире Владимировичу, сви живимо у Русији и претпостављамо сако се то ради. Али, и сама организација тог веома компликованог референдума у најкраћем року, решавање питања безбедности, како су биле разоружане украјинске јединице - све је било изведено тако брзо да се стицао утисак да је то веома дуго спремано.

В. ПУТИН: Не, ништа није било припремано, све је рађено, како се каже „у ходу“, полазећи од реалне ситуације и захтева тренутка, али заиста уз највиши степен професионализма.

Наш задатак је био да тамо дејствујемо у пуном смислу оружаним снагама, наш задатак је био да обезбедимо грађане и повољне услове за свенародни плебисцит. Ми смо то и учинили. Али, без става самих Кримљана то би било немогуће.

 Шта више, сад ћу вам рећи, до задњег тренутка, до последњег дана у говору који сам одржао у Кремљу нисам написао последњу фразу - предлажем Федералном Сабору Руске Федерације да усвоји Федерални закон о присаједињењу Крима, јер сам чекао резултат референдума. Једна су ствар социолошка истраживања, а друга расположење одређених група - воља свих грађана на тој територији. Мени је било важно да сазнам и видим како гласи њихова воља.

И када је постало јасно да је излазност 83 одсто, а да је 96 и нешто више одсто гласало за присаједињење Руској Федерацији, било је јасно да је то апсолутна већина, да не кажемо воља читавог народа Крима. У таквим условима ми нисмо могли другачије да поступамо.

К. КЛЕЈМЈОНОВ: Још ћемо се вратити вашем говору, а сада да чујемо и глас Крима.

М. СИТЕЉ: Укључујемо Севастопољ - град херој, град ратне славе. Тамо се налазе наше сниматељске екипе са Дмитријем Кајстром и Николајем Долгачовом.

 Д. КАЈСТРО: Добар дан Владимире Владимировичу! Данас се јављамо са два места, али то је једно место. Једно се налази уз само море и тамо је мој колега Николај Долгачов.

В.ПУТИН: Добар дан!

Н. ДОЛГАЧОВ: Приморски булевар - право је срце Севастопоља. Овде поред нас налазе се његови главни симболи: Грофовска лука, споменик потопљеним бродовима, Трг адмирала Нахимова који се борио и погинуо као обични пешадијски поручник, у подножју споменика су грађани који сваке ноћи доносе цвеће. Ово се, заиста, може видети само у Севастопољу.

Севастопољ - град симбол, град тврђава, град нарочитог смисла руског постојања. А ти симболи су: право да се говори руски, право на руске вредности - све то су Севастопољци бранили дуге 23 године. И одбранили су: на референдуму за присаједињење Русији, на којем је гласао практично цео народ.

Данас су овде са нама обични Севастопољци да Вам поставе питања, њих је много. Ко жели да постави питање? Представите се молим вас.

Л. МЕДВЕДЕВА: Грађанска лица на служби у јединицама веома се брину за судбину Црноморске флоте. За многе Севастопољце флота је и посао, и кадрови, и једина фабрика за ремонт артиљеријског наоружања. Шта ће бити са Црноморском флотом и буџетским предузећима?

В. ПУТИН: Знате, а можда ви то знате боље од било кога другог у Русији, ми смо имали одређене споразуме са Украјином о обнови флоте. Али, на жалост, ти договори су се веома слабо извршавали или се уопште нису извршавали, тако да смо имали велике проблеме са обновом наше флоте. Данас више нема тих проблема, и надам се да их неће бити. Знатан део савремених бродова и пловила биће пребачен у Севастопољ из Новоросијска. То ће нам омогућити да у одређеној мери чак и уштедимо значајна средства, то је прво.

 И друго, Крим има добар потенцијал са аспекта бродоградње и ремонтовања бродова, зато ће значајна средства бити усмерена на ремонт и бродоградњу у нашим кримским бродоградилиштима. Али, у другој фази министарство одбране РФ ће поручити од једног бродоградилишта бродове чија вредност ће бити 5 милијарди рубаља. Нема сумње да ћемо повећавати и повећавати тај потенцијал Крима. Он до данас није коришћен. То, наравно, захтева време и ми ћемо се, нема сумње, у том смислу кретати напред.

И наравно, Севастопољ, управо смо то сада чули, а то зна сваки руски грађанин, Севастопољ - то је град руске војно-поморске славе, од тога ћемо и полазити и тиме ћемо се руководити.

ПИТАЊЕ: Данас је ситуација у Украјини таква да границе не деле само наше државе, већ и наше породице. Живим у Севастопољу, моје сестре живе у Украјини, тај проблем је присутан код многих породица на Криму. Стање у Украјини је такво да се међусобно не разумемо по многим питањима, чак постајемо и непријатељи. Шта треба учинити да живимо пријатељски као братски народи?

В. ПУТИН: Добро питање. Сви смо под притиском одређених емоција. Али, ако се међусобно волимо и поштујемо, онда морамо наћи начин да се међусобно и разумемо. Мислим да се то у оквиру једне породице може лакше достићи него у оквиру државе. Али, уверен сам да ћемо и у оквиру билатералних односа са Украјином пронаћи узајамно разумевање - јер немамо куд. Надам се да ће и у Украјини разумети да Русија на Криму није могла поступити другачије.

         Сматрам да ћемо се још много пута враћати том проблеми, али желео бих да истакнем: ако поштујемо једни друге, онда треба да једни другима признамо право на властити избор. Зато људи који живе у Украјини морају поштовати избор оних који живе на Криму.  

Русија је увек била поред Украјине и увек ће остати. Не говорим о помоћи коју је Русија свих протеклих година пружала Украјини, вероватно ћемо се томе још вратити. Помоћ се исказује, ако то пребацимо у новчани еквивалент, у стотинама милијарди долара. Али, не ради се о томе - ствар је у томе што нас повезује огроман број заједничких интереса.  

Ако желимо да будемо успешни, онда морамо да сарађујемо и будемо заједно.

Ово разумевање ће се обавезно вратити, без обзира на све тешкоће емотивног карактера које носи данашњи дан.

 „Директна линија“ – разговор Владимира Путина са сународницима (2)

  „Директна линија” - (3)

"Директна линија" - (4)

 http://fakti.org/rossiya/putiniana/putin-rusija-nikada-nije-planirala-aneksiju-krima