Господ је, обавивши са Својим Ученицима Тајну Вечеру и давши им Своје поуке, пошао с њима на Маслинску Гору (Мт. 25, 30; Мк. 14, 26; Лк. 22,39). Путем је Он наставио да казује Своје последње поуке, након којих се обратио Небеском Оцу с молитвом за Своје ученике и за оне који поверују речи њиховој (Јн. 17).

Прешавши Кедронски поток, Господ је са ученицима ушао у Гетсимански врт, где се и пре с њима састајао (Мт. 26 .36; Мк. 14, 32; Јн. 18, 1–2). Овде је Он оставио Своје ученике, осим Петра, Јакова и Јована, рекавши им да седну, док Он оде да се помоли. А Сам је са Петром, Јаковом и Јованом отишао мало даље. Хтео је да се што више усами; знајући све што се мора збити, Он је почео да се жалости, ужасава и тугује (Мт. 26, 37; Мк. 24, 27) и рекао је онима који су били с Њим: "Жалосна је душа Моја до смрти; останите овдје и бдите са Мном." И отишавши мало даље, пао је лицем Својим на земљу и молио се.

Двапут је Господ прекидао Своју молитву – долазио је Петру и синовима Заведејевим. Авај! Они су били ту, али нису бдили: сан их је савладао. Залуд их је Божанствени Учитељ убеђивао да бдију и моле се, да не падну у напаст: "Дух је срчан, али је тело слабо" (Мт. 26, 41; Мк. 14, 38). Ученици би опет заспивали, чим би Спаситељ одлазио од њих да би наставио Своју молитву, која се окончала тек онда кад се приближио час предавања Сина Човечијег у руке грешника. Молитвена напрегнутост Исусова достигла је највиши степен – облио Га је крвави зној који је капао на земљу (Лк. 22, 44).

За шта се тако пламено модио Исус? За шта је молио Оца, три пута падајући лицем Својим на земљу? – "Ава Оче мој, све је могуће Теби; пренеси чашу ову мимо Мене; али опет не како Ја хоћу него како Ти, не Моја воља да буде, него Твоја. – Оче Мој, а ако не може да ме мимоиђе ова чаша даје не пијем, нека буде воља Твоја."

Господ Исус Христос био је Богочовек. Божанска и људска природа, не сливши се и не изменивши се, "нераздељиво и неразлучно" (догмат Халкидонског Сабора) сјединили су се у Њему у једној Личности. У складу с две природе, Господ је имао и две воље. Као Бог, Господ Исус Христос је био једносуштан Богу Оцу и имао је са Њим и са Светим Духом једну вољу. Али као савршени човек, Који се састојао од душе и тела, Господ је имао и људска осећања и вољу. Људска воља Његова у потпуности се потчињавала Божанској. Господ је потчинио своју човечанску вољу Божанској – хтео је једино да испуни вољу свог Небеског Оца (Јн. 5, 30); духовна Му је храна била – "да твори вољу Онога Који Га је послао и да изврши дело Његово" (Јн. 4, 34). А требало је обавити дело ни са чим неупоредиво, пред којим ће задрхтати чак и безосећајна, душе лишена, природа. Требало је човека искупити од греха и смрти, васпоставити јединство човека са Богом. Требало је да безгрешни Спаситељ узме сав људски грех, да би Он, не имајући личних грехова, осетио тежину греха целог човечанства и тако узјадиковао због њега како може само савршена светост, која јасно осећа чак и најмање одступање од заповести и воље Божије. Требало је да Онај, у Коме је ипостасно било сједињено Божанство и човечанство, Својим светим, безгрешним човечанством окуси сав ужас удаљавања човека од његовог Творца, раскида греховног рода људског са извором светости и светлости – Богом. У том моменту морала се лично пројавити дубина пада човечанства, јер ће човек, који није хтео да се у рају покорава Богу и који је послушао онога који је Бога клеветао – ђавола, сада устати на Свога Божанственог Спаситеља, оклеветаће Га, и прогласивши Га недостојним да живи на земљи, обесиће Га на дрво између земље и неба, чиме ће Га подвести под проклетство Богом дарованог закона (Зак. пон. 21, 22–23). Требало је да безгрешни Праведник, одбачен од грешног света, за који је и од кога је страдао, опрости човечанству тај злочин и обрати се Небеском Оцу с молитвом да и божанствена Правда опрости човечанству које је заслепео ђаво то одбацивање сопственог Творца и Спаситеља. Таква света молитва није могла не бити услишена, таква сила љубави морала је сјединити извор љубави, Бога, с онима који макар сада осете ту љубав и, схвативши колико су се до сад људски путеви удаљили од путева Божијих, снажно и одлучно реше да се, кроз Спаситеља Који је на Себе примио људску природу, врате Богу Оцу.

И дошао је, ево, час, кад све то треба да се збуде. Кроз неколико сати на крст распети Син Човечији све ће привући Себи Својим самопожртвовањем. Под притиском Његове љубави неће моћи да одоле огреховљена срца људска. Љубав Богочовекова разбиће камен људских срдаца. Они ће осетити своју нечистоту и таму, своју ништавност, и само упорни богомрсци неће пожелети да се просветле светлошћу Божијег величанства и милосрђа. Сви пак који се не одврате од Оног Који их призива, озарени светлошћу љубави Богочовекове. осетиће своју удаљеност од Творца који их воли и пожелеће да се сједине с Њим. И десиће се, невидиво, највећа тајна – човечанство ће се обратити свом Створитељу, а милосрдни Господ ће с радошћу примити оне који ће се од клеветника ђавола враћати свом Прволику. Разрушила се преграда непријатељства. "Милост и истина сретоше се, правда и мир целиваше се", – правда се јавила с небеса, јер је од земље на крсту заблистала ваплоћена Истина. – Наступио је час кад је све то морало да се испуни.

Свет још није ни слутио величанственост наступајућег дана. Пред погледом Богочовековим откривено је било све што треба да се збуде. Он је Себе добровољно жртвовао ради спасења људског рода. И сада је дошао да се последњи пут у самоћи помоли Свом Небеском Оцу. Овде ће Он принети ту жртву, која ће спасити род људски, – добровољно ће дати Себе на страдања, предаће Себе под власт таме.

Па ипак, та жртва неће бити спасоносна ако Он буде осећао само Своја лична страдања – Он мора бити рањен оним греховним ранама од којих страда човечанство. Сви греси, почев од Адамовог преступа до оних који ће се збивати онда кад загрми последња труба – сви велики и мали греси људски јавили су се пред његовим духовним погледом. Као Богу, Њему су они свагда били познати, – "све је пред њим откривено", – али сада сву тежину и мрскост њихову осећа и Његова људска природа. Он страда онако како сами грешници не страдају, пошто они својим огрубелим срцем ни не осећају колико грех погани човека и удаљава га од његовог Творца. Страдање Његово још је јаче с обзиром да Он види ту огрубелост и осуровелост срдаца, да су људи "ослепели срца своја, да не виде, и не желе да чују ушима својим и да се обрате, да би их Он исцелио". Он види да се сав свет одвраћа од Бога који му је дошао у људском обличју. Иде час и већ је настао (Јн. 16, 31) када ће се разбежати чак и они који су Га до малопре уверавали у своју спремност да за Њега положе своје животе. Сам ће на крсту висити Богочовек, засут кишом поруга народа који ће доћи да гледа такав призор. Само неколико душа Му је остало верно, али и оне својом немом тугом и беспомоћношћу увећавају страдања љубвеобилног срца Дјевиног Сина. Ниоткуда помоћи...

Истина, ни у тим тренуцима Он није сам, јер Отац ј са Њим свагда (Јн. 8, 29; 10, 30). Али, да би осетио сву тежину последица греха, Син Божији ће добровољно допустити Својој човечанској природи да осети и ужас раздвојености од Бога. Тај стравични трен биће неподносив за свето, безгрешно биће. Силни крик отеће се из уста Његових– "Боже Мој, Боже Мој, зашто Си ме оставио?" И предвиђајући тај трен света душа се пуни ужаснућем и узбуђеношћу.

Још пре, кад су Исусу дошли Јелини да би Га видели, Он је Својој Човечанској природи допустио да осети приближавање тог страхотног часа. Кад су му дошле "овце из другог тора", Богочовек је видео да је већ близу час кад ће Му, на крст подигнутом, прићи. Задрхтала је човечанска природа, смутила се душа Његова. Али Исус је знао да је без страдања немогуће спасење људи, да ће без страдања Његова земаљска делатност оставити исто тако мало трага као и зрно које је дуго лежало на површини тла, све док га сунце није осушило. Зато се Он тада одмах обратио Оцу, да Отац не дозволи да људске слабости не овладају свим мислима и жељама Његове човечанске природе: "Сада је жалосна душа Моја, и шта да кажем: Оче, спаси Ме од часа овога. Али због овог часа сам и дошао. И, ободривши се сећањем на то због чега је Он дошао на земљу, Христос се моли да се испуни воља Божија – спасење људског рода: "Оче, прослави име Твоје" – прослави га на земљи, међу људима, покажи Себе не само као Творца, него и као Спаситеља (св. Василије Велики, "Против Евномија", књ. 4). "И прославио сам, и опет ћу прославити" – чуо се глас с неба, јавивши да наступа време испуњења од века скривене Божије Тајне (Кол. 1, 26; Еф. 1, 9, 3, 9).

И ево, сада, то је већ наступило. Ако је и пре дрхтала и узбуђивала се људска природа Христова при мисли о оном шта долази, шта она сад осећа, кад се Он у очекивању Својих непријатеља и издајника последњи пут насамо моли Богу? Господ је знао да ће свака Његова молитва бити услишена (Јн. 11, 42), знао је да ће, ако замоли оца да Га избави од мучења и смрти – Он послати више од дванаест легиона ангела (Мт. 26, 53), да Га одбране. Али, зар је Он за то дошао? Зар за то да би се у последњем часу одрекао од испуњења онога што је Сам Он предјавио у Светом Писму?

Па ипак, дух је бодар, али је тело слабо. Духом гори (Рм. 12, 11) и сада Исус, желећи само једно – да испуни вољу Божију. Али по самој природи својој човечанско јестество се гнуша страдања и смрти ("Тачно изложење православне вере", књига III, главе 18, 20, 23, 24; Блажени Теофилакт; Јованова "Лествица", Беседа шеста, "O памћењу смрти"). Добровољно је Син Божији примио ту немоћну природу. Он сам Себе предаје на смрт ради спасења света. И Он побеђује, мада осећа страх смртни како се приближава и гнушање према страдањима ("Лествица", тамо; Блажени Августин; "Тачно изложење православне вере", књига 3, 24). Сада ће та страдања бити нарочито ужасна, не толико сама по себи, колико због тога што је до дна потресена душа Богочовекова.

За Њега je неизрециво тешко да на Себе прими људски грех. Тај грех дави Исуса, чини предстојећа страдања неподносивим.

Христос зна да ће, кад страдања буду на врхунцу, Он бити сасвим сам. Не само да међу људима нико не може да их олакша "чеках неког да се сажали и не нађох га, и погледах и не би помоћника, и помислих – и нико ме не заступи" (Пс. 68, 21; Ис. 63, 5) – него ће Му чак, да би потпуно осетио тежину грехова, бити допуштено да осети и тежину раздвојености од Небеског Оца. И у том тренутку његова људска воља може да пожели да избегне страдања. Да не буде! Нека се ниједног трена Његова људска воља не размимоиђе са Божанском. За то и моли Богочовек Свог Небеског Оца. Ако је могуће да човечанство васпостави своје јединство са Богом без новог страхотног преступа против Сина Божијег (св. Василије Велики, "Против Евномија", књ. 4) боље би било да не буде тог часа. Али, ако само тако човечанство може бити поново привучено свом Творцу, нека се и у том случају испуни благовољење воље Божије. Нека буде воља Његова, и нека човечанска природа Исусова чак и у најужаснијим тренуцима не пожели ништа, осим једног – испуњења воље Божије, савршавања Божијег домостројитељства.

Управо за то се и молио Христос у Гетсиманском врту, "са силним вапајем и са сузама у дане тела Свога приносио молитве и мољења Ономе Који Га може спасити од смрти", по речи Светог Павла.

Он је принео молитве и мољења Ономе Који Га може спасити од смрти, али се није молио за избављење од смрти. Као да је овако говорио Господ Исус Христос Свом Божанственом Оцу: "Ава, Оче Мој, Оче Онога Кога Си послао да у једно сабере народ Израиљски и расејану децу Божију – народе незнабожачке, да би из двоје саздао једног новог човека, и посредством Крста их помирио са тобом. Све је могуће Теби, могуће је све што одговара твојим безграничним савршенствима. Ти знаш да је људској природи својствено да се гнуша страдања, да човек хоће свагда да "види дане добре"... Али онај који Тебе љуби свим срцем, свом душом својом и свим разумом својим, жели само оно што је угодно Твојој вољи, доброј и савршеној. Ја, Који сам на земљу дошао ради испуњења Твоје премудре воље и ради тога узео удео у телу и крви, примивши људску природу са свим њеним немоћима, осим греховних, такође бих желео да избегнем страдања, али само под једним условом – да то буде по Твојој светој вољи. Ако је могуће да дело домостроја буде обављено без новог страшног злочина од стране људи; ако је могуће да не осећам та душевна страдања којима ће се кроз неколико часова придружити ужасна страдања људског тела; ако је то могуће – избави Ме онда од испитања и искушења која су већ наступила и која тек предстоје. Избави Ме од неопходности да осетим последице Адамовог преступа. Али, ову молбу Ми намеће немоћ Моје људске природе; а нека буде тако како је угодно теби, нека се испуни воља не немоћне људске природе, него Наш заједнички, предвечни савет. Оче Мој! Ако је по премудром домостроју потребно да Ја ту жртву принесем, Ја се тога не одричем. Али молим само за једно: да буде воља Твоја. Да буде воља Твоја свагда и у свему. Како је на небу Моја, Твог Јединородног Сина, и Твоја воља – једно, нека Моја човечанска воља овде, на земљи, ни једног трена не пожели нешто противно нашој заједничкој вољи. Нека се испуни оно што смо решили пре стварања света, нека се збуде спасење људскога рода. Нека се искупе од ђаволског ропства синови човечији, нека се искупе најскупљом ценом – страдањем и самопожртвовањем Богочовека. И нека сва тежина људских грехова, коју ја примам на Себе, ни са тим везане душевне и телесне муке не узмогну да поколебају Моју људску вољу која жели то – да се испуни Твоја света воља. Да са радошћу испуним твоју вољу, да буде воља твоја."

"О чаши добровољних спасоносних страдања Господ се помолио, као о недобровољној" (недељна служба 5. гласа, 8. песма канона), показавши тиме два хтења двају природа, и молећи Бога оца да људска воља Његова не буде поколебана покоравајући се вољи Божијој ("Тачно изложење православне вере", књига 3, 24). С небеса Му се јавио ангео и крепио (Лк. 22, 43) Његову људску природу, а савршитељ подвига, самопожртвовани Исус, молио се још приљежније, обливајући се крвавим знојем. И због Своје побожности, због Своје свагдање покорности вољи Очевој услишен је био Син Човечији.

Укрепљен и ободрен устао је Исус са молитве ("Тачно изложење православне вере", књига 3, 24). Он је знао да се Његова човечанска природа неће поколебати, да ће се ускоро са Њега скинути бреме људских грехова, и да ће Својим послушањем Богу Оцу Он Њему привести заблуделу природу људску. Он је дошао ученицима и рекао: "Још спавате и почивате. Ево се приближио час, и Син Човјечији предаје се у руке грјешника. Устаните, хајдемо! Ево се приближио издајник Мој. Молите се, да не паднете у искушење."

Излазећи у сусрет онима који су Му дошли, Господ је Себе добровољно предао у руке њихове. А кад је Петар, желећи да заштити свог Учитеља, ударио ножем слугу првосвештеничког и одсекао му ухо, Господ је исцелио слугу, а Петра опоменуо да Он Самога Себе предаје: "Врати нож свој на мјесто његово; јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути. Или мислиш да не могу умолити Оца Свога да ми пошаље више од дванаест легиона ангела? Како би се, дакле, испунила Писма да овако треба да буде?" И добровољно испивши до дна сву чашу душевних и телесних страдања, Христос је прославио Бога на земљи – испунио дело по величини не мање од стварања света. Он је васпоставио палу људску природу, примирио Божанство и човечанство, и учинио људе заједничарима Божанске природе (2. Петр. 1, 4).

Учинивши дело "које Му је Отац дао да испуни", Христос се и по човечанству Своме прославио оном славом коју је, као Бог. имао "пре постања света" Он. 17, 5) и сео човечанством Својим с десне стране Бога Оца, чекајући да непријатељи Његови буду положени под ноге Његове (Јевр. 10, 13).

Поставши за све оне који су Му послушни Узрочник вечног спасења (Јевр. 5, 9), Христос и по узласку на небеса пребива "у две природе несливено познаван" (Догматик шести глас), "две воље у двема природама имајући во вјеки" (Васкршњи канон, пети глас, тропар осме песме), но прослављено тело сад не може да страда и нема потребу ни у чему, а у складу с тим његова људска воља ни у чему се не може разилазити са Божанском. С тим телом Христос ће доћи у последњи дан да "суди живима и мртвима", када ће као Цар, не само по Божанству, но и по човечанству Своме, са свим Својим вечним Царством покорити Богу Оцу, да "буде Бог све у свему" (1. Кор. 15, 28).

Са руског: Владимир Димитријевић