Од нашег повременог сараданика Марка Косовца, блиског врховима СПЦ, повремено добијамо значајне информације и размишљања. Реч је о добронамерном човеку и искреном православцу и Србину, забринутом за судбину СПЦ. Иако се не слажемо са свим његовим ставовима (ми, рецимо, оспоравамо сваку добронамерност владика екумениста и новотараца,  какви су, на пример, Амфилохије Радовић и Иринеј Буловић, нити верујемо да реч патријарха Иринеја има било какву тежину приликом доношења важних одлука за Српску Цркву), напис господина Марка сматрамо вредним објављивања и зато га стављамо на увид нашим цењеним посетиоцима.

Уредништво

+ + +

Припреме за један од важнијих Сабора СПЦ увелико су почеле. Тема је на претек, а нажалост неслога међу епископима СПЦ пословично је велика. 

Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј се налази под сталним лаганим притиском разних струја унутар СПЦ да по разним актуелним питањима превагне на једну или другу страну, јер је потпуно очигледно да ће по многим питањима одлучивати неколико гласова, од којих је онај патријархов најтежи и најутицајнији. Јачи притисак на Патријарха би изазвао контраефекат, јер Патријарх је човек који не трпи наметање ставова па су с тог разлога притисци архијереја више у облику савета. Стога су у последње време и учестали сусрети и разговори са Његовом Светошћу о разним темама.

 А теме су многе, како је недавно потврдио и Митрополит Црногорско-приморски у интервјуу за Политику. Попуна упражњених епархија, арондација неких старих епархија, припрема за свеправославни Велики сабор 2016. у Цариграду... Вероватно ће се говорити и о случају бившег епископа рашко-призренског Артемија.

Тема која ће се можда покушати убацити од стране појединих архијереја је и митрополизација СПЦ. Иако су и Његова Светост Патријарх Иринеј и већина архијереја СПЦ против грубе измене Устава СПЦ, покушај да се на мала врата и ова тема убаци и прогура, није искључен. Та тема је још увек тако мила на пример Митрополиту из независне Црне Горе, који је велики промотер идеје о митрополизацији СПЦ са стварањем читавог низа аутономних Митрополија које ће бити доста лабавије везане за Београд. Или како би рекао брат Владо Димитријевић, овде се ради о покушају својеврсне конфедерализације СПЦ. 

Да то нису само празне приче, потврђује и инсајдерски и поуздани податак из наше јужне сусетке Црне Горе, да је само пар дана после мог последњег писања Митрополит Амфилохије сазвао састанак братије Цетињског Манастира где је између осталог објашњавао братији Цетињског Манастира предности новог митрополитанског система који он предлаже за СПЦ. О саблазнима у верном народу и врло могућем јачању расколничких процеса у СПЦ које би донела једна таква одлука, митрополит Амфилохије наравно није причао својој братији. Он то изгледа уопште и не види и не осећа, што је још трагичније. Митрополит је Цетинској братији објашњавао да он није за, како га неки неправедно оптужују, разбијање СПЦ, већ за нови систем унутрашњег организовања Цркве.  Ако је од стране митрополита Амфилохија или било кога тако схваћењо моје последње писање, онда ћу сада детаљније објаснити о каквој се опасностии ради и ко заправо спрема разбијање СПЦ.

Кренимо хипотетички. Чак и да прође непромишљен и опасан предлог Митрополита Амфилохија, владике Иринеја Бачког и њихових једномишљеника, о митрополизацији СПЦ, што је за сада веома мало вероватно, јер се и Патријарх Иринеј и већина архијереја томе противи, СПЦ се не би ни тада разбила, јер Црква се не може разбити администартивним поделама и увођењем овог или оног система њене унутрашње организације. Није се разбила ни Руска Црква, иако је деведесетих година дала Црквену аутономију и Украјини и Белорусији, а признала је аутономни статус и Заграничној Цркви. Ни СПЦ се дакле не би разбила новим административним поделама ни новим тј. митрополитанским системом који предлажу митрополит Амфилохије, епископ Иринеј Бачки и њихови следбеници, јер Црква је Богочовечански Организам чија је Глава, која све уједињује, сами Христос. СПЦ би и после тога остала јединствена, али са једним великим АЛИ... Али са кохезијом која би у једном важном домену не мало ослабила и дала повода да се појави изузетно јак притисак за неким будућим аутокефалним тенденцијама новостворених аутономних митрополија. Тај притисак би био и унутрашњи и спољни. И стално би временом растао. И ми не само да нисмо држава Русија која као светска велесила штити и чува своју Цркву, ми такође нисмо ни моћна Руска Црква, већ смо један ојађени народ на Балкану, разбијен у 5 држава, са својом СПЦ чији су поједини архијереји у прошлости не ретко били склони пристајању на разне притиске. Што милом а што силом. Зар постојање расколничке МПЦ то не потврђује? 

И зашто да, поред очигледне антисрпске хистерије у последњих 70 година, сами архијереји СПЦ на Сабору СПЦ, због тамо неке непромишљености једног црногорског митрополита или једног епископа из Бачке, за рачун наших отворених и не скривених непријатеља, за исте те непријатеље направе први корак. Јер до аутокефалије је потребно два корака. Један се зове Црквена аутономија, под овим или оним видом, а други се зове аутокефалија. Наравно, верујем да се то неће догодити, и верујем да нико од архијереја СПЦ не ради за стране факторе.

Да не говоримо сада још и о томе колико би даље упорно инсистирање на новом унутрашњем административном тј. митрополитанско-аутономном систему унутар СПЦ, донео нових подела и црквеног раскола. Јер има не мало верника који не могу духовно то изнети а речено је устима Самог Спаситеља - Тешко ономе ко саблазни једног од ових малих. Зар у времену кад читав безбожни свет врши жестоки притисак на нас српски народ да се још више разједињујемо и да се одричемо свог српског имена, и наша СПЦ треба да расклимава своју кохезију са некаквим митрополитанским системима по републичким или чак можда и покрајинским границама?  Или пак да се одриче префикса Српска у своме  имену и наша СПЦ и то у исто оно време када се српског имена на притисак српских непријатеља одричу многи? Како би један наш владика то уопште могао данас и у овом историјском тренутку оправдати неком свом простом вернику?

Епископ Иринеј Бачки је како дознајемо, неколико пута у разговорима са својим блиским сарадницима рекао да му не пада на памет аутокефалија, већ да је митрополизација један од древних начина организовања Цркве. И верујем да је тако. Несто слично је неколико пута понављао и Митрополит Амфилохије говоривши - "Аутономија Митрополије Црногорско-приморске може, а аутокефалија док сам ја жив не може". У шта такође не сумњам. Али се ни један ни други нису довољно дубоко запитали следеће: шта ће бити кад њихови наследници на троновима тих замишљених аутономних митрополија буду подвргнути још јачим притисцима са стране наших непријатеља? И зашто да ми трчимо пред руду и сами јуримо ка аутономијама ако знамо да је следећи корак који наши непријатељи тако желе - аутокефалија? Зашто да им ми сами помажемо у првом кораку ка једном њиховом циљу? Хвала Богу, и наш Патријарх и већина наших архијереја схватају ту опасност, па су стога и доста далеко од идеје о митрополизацији СПЦ.

И питање канона је овде заиста актуелно. Не у смислу да ли нека држава или пак нека покрајина може добити аутономни Црквени статус. По општем канонском Црквеном праву, то је заиста могуће и зависи од одлуке архијерејског Сабора неке Помесне Цркве. И раније сам у том смислу и писао, а и сада говорим. Говорим дакле о важећим правилима СПЦ. О њеним, да тако кажем, правилима, тј. до сада важећим канонима. О њеном Уставу. Ако се на пример деси да покрајина Војводина добије митрополију са аутономним црквеним ингеренцијама, или то добије било која друга црквена област или државна територија, Устав СПЦ ће се морати драстично променити. Коме је то у интересу? Нашој СПЦ и српском народу? Уверен сам да то није тако, а и надам се да ће то схватити и они који одлучују у наше име - наши архијереји. 

Бог ће врло брзо, кроз време које предстоји, показати свачије намере и свачију мудрост. Ипак, још увек верујем да срж свих размимоилажења у СПЦ данас није постојање сујете или властољубља код било ког од архијереја СПЦ, већ само утркивање у налажењу најбољих решења на изазове данашњице. Али, тешко ће изгледа бити свима нама, ако сам са многим другим православним Србима, опет испао залудно добронамеран.