„Екуменизам је последња и најлукавија замка, коју је ђаво припремио човечанству. Он је најопаснији и најподмуклији напад на Цркву Христову. Он је отров, који парализује душу и чини је неспособном да верује, неспособном да види светлост, неспособном чак да има жудњу ка Истини.“

Др Александар Каломирос

Недавно смо имали прилику да прочитамо оштре критике на рачун оних који будући Свеправославни Сабор називају - Осмим Васељенским Сабором. Ови и овакви кратковиди „учитељи Израиљеви“ јесу трубачи који трубе на спавање. Зар треба бити пророк да би се предвидело шта ће се изродити из једног догађаја који форсирају фанариоти и паписти, где ће екуменисти и реформатори водити главну реч?

Но, да би анестезирали ревност православних верника и превели их жедне преко воде, екуменисти перфидно протурају причу да ће се 2016. године у муслиманском Истанбулу одржати Свеправославни Сабор, а не Осми Васељенски Сабор. С времена на време огласи се неки „душебрижни“ екумениста са намером да „заштити“ верне од  појединаца и група, али и „интернет сајтова који шире дезинформације о питањима везаним за предсаборски процес... и плаше вернике да ће будући Сабор бити 'антихристов', јер ће се на њему, наводно, донети одлуке које су у супротности са учењем Цркве, са Њеним догматима, канонима и правилима: увешће се жењени епископат, укинути постови, подриће се сами темељи вере“, како је, 2011. године, карактеристично, говорио екуменистички настројени Председник Одељења за спољне црквене везе Руске Православне Цркве митрополит волоколамски Иларион.¹

Оваквом и сличном дискредитацијом антиекумениста, папофили поравнавају широки пут који ће их довести до Осмог Васељенског Сабора, а потом и до уније источних и западних екумениста, а, у коначном исходу, до јединствене религије антихриста. Сабор који се у његовој припремној фази лукаво именује као „Свеправославни“, по његовом окончању лако може бити проглашен за „Васељенски“ а његове одлуке, следствено, за „свеправославне“ и „свеобавезујуће“. Они који потом такав Сабор буду прогласили за разбојнички, биће жигосани као јеретици, расколници, отпадници од Православља и непријатељи земаљског раја господара пакла. У мору отпадника од Вере, ова истинска деца Божија и браћа Христова, биће прокажена као нетолерантни верски фанатици, ускогруди немаоци љубави за лаж и мрзост опустошења која стоји на месту светом².

Преподобни Јустин Ћелијски говорио је да у садашњем моменту не постоји „стварна и неодложна тема за сазивање и одржавање једног новог Васељенског Сабора Православне Цркве“. „То питање је – каже отац Јустин -  покренуто још у време несрећног патријарха Цариградског Мелетија Метаксакиса, познатог уображеног модернисте и реформатора и творца раскола у Православљу, на његовом такозваном 'Свеправославном конгресу' у Цариграду 1923. године.“³ Све теме за будући Сабор су вештачке, усиљене и измишљене, а, опет по оцу Јустину, „у историји и животу Православне Цркве никада ни један Сабор, а поготову такав изузетно благодатни светопедесетнички догађај, какав је Васељенски Сабор, није вештачки тражио и измишљао теме за свој рад и заседање; није никада наметљиво одржавао 'конференције', 'конгресе', 'просиноде' и сличне вештачке скупове потпуно туђе и непознате православној саборској традицији, а у ствари копиране од западњачких организација туђих Цркви Христовој“.⁴

Индикативна је чињеница да на дневном реду будућег Сабора неће бити осуда екуменизма, што би, једино, у садашњем тренутку могло оправдати сазивање Сабора Православне Цркве са епитетом „Велики“, „Свеправославни“ или „Васељенски“. Сви претходни Сабори су сазивани ради осуде неке од јереси која је у датом тренутку потресала Цркву, а екуменизам је управо јерес опаснија од свих претходних - јерес која својим синкретизмом угрожава Цркву као једно и јединствено Тело Христово.  На дневном реду будућег Сабора су, напротив, теме којима ће се Фанар наметнути Васељенском Православљу као „источни Ватикан“, а такође и теме којима ће се урушити подвижнички карактер Православља (скраћивање постова, другобрачност свештенства) и изазвати несагледиви расколи (увођење новог календара), па ће такав Сабор, по речима оца Јустина, „уместо лечења већ постојећих створити нове ране на телу Цркве и створити нове проблеме и недаће“.⁵

Обратимо на тренутак пажњу на дневни ред будућег Сабора: 1) дијаспора; 2) питање аутокефалије и начина њеног проглашења; 3) аутономија и њено проглашење; 4) диптиси (правила узајамног признавања помесних цркава- прим. „Борба за веру“); 5) календарско питање; 6) препреке за закључење брака; 7) унификација црквених наредби о посту; 8) однос Православне Цркве према осталом хришћанском свету; 9) Православље и екуменистички покрет; 10) допринос Православних Цркава победи хришћанских идеала мира, слободе, братства и љубави међу народима и елиминисању расне дискриминације.

Kao што се може видети, прве четири теме пројављују настојање Фанара да себи потчини целу православну Васељену, али и да за себе „зацементира“ право давања аутокефалија и аутономија, како би, шпекулишући њиме, ширио модернизам, обновљенство и екуменизам у свим Помесним Црквама. Зато, када патријарх Вартоломеј изјави да је „Православље позвано да доследно примени своје фундаменталне еклисиолошке принципе - који се односе на васељенскост и саборност Цркве“,⁶ то је пројава његовог папоцентризма и објава његове намере да све Помесне Цркаве потчини Фанару.⁷  (Иначе, све реформе, укључене у дневни ред будућег Сабора, већ су на почетку прошлог века биле спроведене од стране патријарха-масона Мелетија Метаксакиса, најпре у Константинопољу, а затим у Александријској Патријаршији. То су, рецимо, увођење Григоријанског календара, уз очување јулијанске Пасхалије (тзв. „Новојулијански календар“), међуконфесионални и међурелигијски екуменизам, и друге.)

Ове фанарске закулисне игре постају још провидније ако се сетимо да се после објављивања вести да је одређен датум Свеправославног Сабора, огласио и кардинал Курт Кох, председник папског Савета за унапређење хришћанског јединства, који је поздравио  одлуку о сазиву Свеправославног Сабора и с нескривеном радошћу изјавио:  „Ако Православне Цркве постигну веће међусобно јединство, то ће бити од користи за екуменистички дијалог са нашом католичком црквом... допринеће његовом развоју“ и донети „много добрих плодова“.⁸

Кохова радост постаје разумљивија у светлу његовог - годину дана раније  исказаног -  јадања. Главни папин екумениста је тада отворено признао да је Мешовита комисија за богословски дијалог између православних и римокатолика запала у ћорсокак, те да је „била развијена светска мрежа пријатељских екуменистичких односа... Но, без обзира на све што је било учињено, морам да кажем да циљ екуменизма није постигнут: ми још увек нисмо достигли јединство, и пред нама је још много посла да га достигнемо“.⁹ Латини су схватили да се дијалогом тешко може доћи до уједињења, јер, како је рекао Кох, „реално постоје извесне тензије у унутрашњим односима“¹⁰ међу делегацијама Помесних Православних Цркава. Зато су паписти напрасно променили план и  дали јасну смерницу својим „православним“ поданицима, како да се застој ка унији што ефикасније превазиђе. Нови папистички сценарио за уједињавање Православља с кривоверјем сада изгледа овако: „Стога, претпостављам да би одржавање Свеправославног Сабора био веома важан догађај. Ја пратим развој тог питања са великим симпатијама, јер сам уверен да ако дође до сазива Свеправославног Сабора, то ће бити велика потпора екуменистичком дијалогу са нама.“¹¹

Дакле, ствари су врло просте: сву власт у Православној Цркви на Свеправославном Сабору пребацити у руке Фанара, да би се тако остварила несметана фузија с Ватиканом, а антиекуменистички отпор елиминисати осудом за „ортодоксизам“, „етноцентризам“, „етнофилетизам“, „национализам“ и још понеки „изам“, што је самоумишљени источни папа Вартоломеј Први, већ најавио у свом њуејџерском говору у старокатоличком храму у Утрехту.  Говорећи том приликом на тему „Вера и околни свет“, он је изразио не само своју брижност за царство земаљско, већ је уједначитељски говорио о „једном Богу“, чешући уши својим западним финансијским покровитељима и притом, пред јеретицима, опадао православне.¹² 

Не можемо да не приметимо, да „зелени патријарх“ ни једном једином речју није поменуо страдање православних у Украјини, пошто је већ изразио своју дубоку забринутост и жаљење  због „неприхватљивог излива насиља“ на Блиском истоку, „у колевци вере у једнога Бога“.  Но, ово не треба посебно да чуди. Срби нарочито памте његову еколошку пловидбу Дунавом 1999. године, после бомбардовања, када му је домаћин био епископ бачки Иринеј. Тада су патријарх Вартoломеј и његови екуменски пријатељи римокатолици и протестанти пристигли у тек од бомбардовања рањени Нови Сад, али се нису бавили НАТО бомбардовањем, него дунавском екологијом, што и није чудо с обзиром да патријарха Вартоломеја на трону у непријатељској Турској својим утицајем и парама држе Ватикан и Вашингтон. Док патријарх Вартоломеј изиграва православног хипика (брине о миру и екологији у стилу Give peace a chance), у Украјини гину наша православна браћа, чије непријатеље његови западни покровитељи сдушно помажу.

У закључку већ помињаног писма Светом Архијерејском Сабору Српске Цркве из 1977. године, отац Јустин моли и синовски вапије „да се наша Српска Црква уздржи од учешћа у припремама за назови 'Васељенски' Сабор, и поготову од учешћа на њему.“ Наравно, молбе и вапаји оца Јустина и хиљада других православних душа у Српској Цркви, нису нити ће бити услишене.

Колико ће представници Српске Цркве чувати Православље на будућем Свеправославном Сабору, јасно је ако знамо ко су били чланови делегације СПЦ на скупу поглавара и представника Помесних Православних Цркава одржаном у Истанбулу од 3. – 6. марта 2014. године, на коме је и одређен датум одржавања Свеправославног Сабора.¹³ На челу ове екуменистичко-новотарске делегације био је патријарх Иринеј – који би, да је СПЦ слободна, - већ био рашчињен због тешких канонских преступа. О улози у кварењу Вере и разарању Српске Цркве друге двојице епископа из патријархове пратње – Амфилохија и Иринеја -  на нашем сајту је објављено подоста текстова, тако да сматрамо довољним да овом приликом подсетимо да су обојица носиоци бискупских крстова и папиних прстенова.¹⁴

Но, ма колико будућност изгледала суморна и јеретици силни, православни знају да је Црква непобедива и да је ни врата пакла („генералштаб" паклених сила)  не могу надвладати.¹⁵ По речима једног од раних црквених Отаца „врата паклена надвладају свакога ко је удаљен од Стене (Вере) Христове, па је самим тим изван Цркве. Врата паклена немају, међутим, моћ над Црквом Христовом.“ А Свети Јован Дамаскин, у истом духу, говори: „Иако ће 'врата паклена', тј. уста јеретика, оруђа демонска, устати на Цркву, она је неће победити; иако ће се наоружати, неће је поразити. Ми чврсто верујемо да Црква никада неће пасти, никада неће ослабити и никада неће бити уништена, јер је томе учио Христос, Онај који је створио небо и учврстио земљу, као што каже Свети Дух (Пс. 33,6).¹⁶

Као што је Бог разорио планове градитељима куле Вавилонске, помевши им језике „да не разумеју један другог шта говоре“ и „тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града“,¹⁷ тако Господ може помести језике екуменистима – новим Вавилоњанима, да не остваре своје намисли о уједињавању „праведности са безакоњем“ и „светлости с тамом“.¹⁸ Међутим, уколико Господ, због наших грехова, допусти да „православни“ екуменисти прогласе унију с латинима, православни се ни тада неће поколебати јер, по речима Сергија Троицког, „припадност Цркви је благодатни дар посинаштва Божијег. А посинаштво је обитавање у Духу Светом. А Дух Свети обитава тамо где је права вера = православна.“ Православни се тада неће уплашити ни екуменистичких анатема, јер "нису у заједници са светским Православљем", већ ће јеретицима који су прихватили унију одговарити речима које је Свети Марко Ефески упутио, мало пре свог упокојења, ондашњем унијатском патријарху Константинопоља: „Не желим ни на који начин и уопште не прихватам заједницу са њим или са онима који су са њим, ни у овом животу нити после смрти, као што не прихватам ни Унију и латинске догме које су они и његове присталице прихватиле, а због чијег наметања он заузима председавајуће место са циљем да изокрене истините догме Цркве. Потпуно сам убеђен да што сам даље од њега и оних као он - то сам ближи Богу и свим светим; у коликој мери сам одвојен од њих, утолико сам ближи истини, светим Оцима и Богословима Цркве. Такође сам убеђен да они који себе убрајају међу њих - стоје далеко од истине и од блажених Учитеља Цркве. И због тога кажем: као што сам у току свог целог живота био одвојен од њих, тако и у тренутку мог пресељења (да, и после моје смрти) - одричем се свих односа и заједнице са њима, и заветујем и наређујем да нико од њих не приступи мојој сахрани или моме гробу. Исто тако, нико са наше стране нека то не учини, покушавајући да нас споји или саслужује у Божјим службама, јер то би био покушај мешања онога што се не може спојити. Њима приличи да буду потпуно одвојени од нас до времена када Бог подари поправак и мир својој Цркви“!

Човеку треба много храбрости да би се одвојио са неколицином и ишао против светских струја, увек исмеван од „паметних“ и малтретиран од "јаких". Једно од најстрашнијих искушења за православне у доба антихриста биће:  „Зар си само ти у праву, а сви остали греше“. Али, ово искушење неће поколебати верне, који знају да је стадо Христово увек било мало (под Крстом Христовим биле су само три жене и један младић), а пут који води у вечни живот увек је био узак, док ће на крају времена бити крајње оскудан у путницима. У то време Црква ће бити изложена суровом прогону, али, упркос томе - како потврђује и Свети Иполит Римски - „неће престати да постоји“. На крају времена, Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву сачињаваће заборављене и наизглед неуједињене мале парохије, које можда неће ни знати једна за другу, али ће међусобно бити уједињене тајанственом везом Тела и Крви Господње, у Духу Светом, заједничким предањем које неће прекинути. У то време верни ће вапијати: „Да, дођи, Господе Исусе.“¹⁹

___________

¹http://borbazaveru.info/content/view/4129/37/;

² Ср. Мт. 24, 15 и даље;

³ http://borbazaveru.info/content/view/6630/106/;

⁴ Исто;

⁵ Исто;

⁶ http://borbazaveru.info/content/view/6750/1/;

⁷ У екуменистичком новоговору прецизна и јасна црквена терминологија има сасвим другачије значење;

⁸ http://borbazaveru.info/content/view/6621/105/;

⁹ http://borbazaveru.info/content/view/5429/33/;

¹⁰ Исто;

¹¹ Исто;

¹² http://borbazaveru.info/content/view/6750/1/; Радио Светигора;

¹³ http://borbazaveru.info/content/view/6602/1/;

^{14 http://borbazaveru.info/content/view/603/53/;}

¹⁵ Мт. 16,18;

¹⁶ Владимир Димитријевић, Од утопије и кошмара, Православље и секте, књига I;

¹⁷ 1.Мојс. 11,1-9;

¹⁸ Ср. 2. Кор. 6,14-15;

¹⁹ Ср. Откр. 22,20.