Сви знамо – Црква без (православног) епископа не постоји, јер је епископ носилац апостолског прејемства. Епископи су пастири стада Христовог, и то је неоспорно. Ако је Православна Црква епископоцентрична, а у епископату се запажају злодуховне појаве, од папопоклонства до обновљенства и модернизма,  шта да се ради? Шта обичан православни Србин да чини у такво доба?  О томе смо питања поставили нашем сараднику Владимиру Димитријевићу.

КАКАВ ТРЕБА ДА БУДЕ ЕПИСКОП ПО СВЕТОМ НИКОЛАЈУ ЖИЧКОМ?           

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: Уважени господине Димитријевићу, какав је положај православног епископа у Цркви и колико је тај положај неподложан било којој врсти критике? То јест, да ли је епископ само датост којој се дугује слепа послушност, или је и задатост, која се остварује његовим идењем стопама Христовим?

ОДГОВОР: Да не бих говорио својим речима о овако значајном питању, користићу речи двојице великих србских светаца наших дана, Владике Николаја и Оца Јустина. Ево шта о улози епископа у Цркви вели Владика Николај у свом стослову писаном у манастиру Војловици – који сте управо објавили -, где је робовао за време Другог светског рата:

“42. Светосавски епископат је сав потицао из Свете Горе. При обновљењу епископата треба управити поглед пре свију и свакога на манастирлије, и то на оне који су прошли монашку дисциплину било (првенствено) у Светој Гори, било пак у неком отачаственом манастиру уређеном по светосавски, како смо пре изнели.43. Епископи подвижници и епископи књижници, тако се могу назвати епископи светосавски и епископи модерни. Подвиг и књиге, манастирска школа практичног подвига, практична дисциплина духа и живота, или светска школа писмености, интелектуалних сведоџби и књижевних радњи. Да овај други школски епископат стоји ниже од оног подвижничког епископата, излишно је и говорити. 44. Монаси подвижници у већини случајева силом су довлачени и постављани на столице епископске. И такви су бивали најбољи пастири Цркве Христове. При избору епископа треба осујетити, чак и казнити, сваку личну агитацију, посредну или непосредну. 45. Сузбити гордељивце и наметљивце, то нека је правило при избору епископа. Гордељиви су они који највише полажу на школску сведоџбу и књигу, али немају школу подвига (јер кад би ову имали не би били гордељиви). Наметљиви су они који похотствују на епископски чин не ради живота небеског него ради живота земаљског. Отуда је вера таквих у питању. Јер човек од вере далеко је од гордељивости и наметљивости као исток од запада. 46. Какав треба да буде епископ речено је све у једној речи Господњој: пастир добри душу своју полаже за овце (Јов. 10, 11) и изражено у личном примеру Исусовом. Још су примери правог пастира и апостоли, и сви светитељи, јерарси и свештеници кроз двадесет столећа. А и у посланицама апостолским (Тим. 3, 1; Тим. 1, 1, 7) и у саветима светитељским. Тако је много до сада казано и показано, да је свака нова реч непотребна. Ни одузимати ни додавати, него само испунити, то јест: оно узимати за мерило, и ка оној се висини пружати.47.Пошто је време првих апостола прошло, то се звање апостолско сада садржи у звању епископском. Епископ је пре свега духовник и увек духовник, али не духовник војник него духовник војсковођ, цар и свештеник Богу и Оцу (Откр. 1, 6). Он је у своме народу свима све, по речи апостолској. Он је изишао из вежбалишта и ступио на бојиште. Он је лекар, али не лекар који испитује и проба лекове у медицинској лабораторији, него лекар практични, коме долазе болесници и који одлази болесницима. Он лечи молитвом све оне који су узалуд тражили лека код физичких лекара. 48. Православни народи навикли су да у својим епископима виде витезе истине, милости и правде. Први епископ у историји Цркве, Свети Јаков, погинуо је у Јерусалиму за истину. Епископу су уста за то да јавља Радосну вест Христову, а руке за то да благосиља и даје милостиње. То троје се очекује од њега: да проповеда, да благосиља и да даје дарове. И најзад, још, да шти- ти правду од неправде. Примера за то пуна је историја Цркве, примера сличних св. Николи и св. Јовану Златоустом и св. Филипу Московском, познатим изобличитељима судства, кнежева и судија људских. 49. Кад се један народ разбогати, он се преда уживању, а богатство и уживање помрачује вид за Бога и одебљава срца за финија опажања надчулног света; онда он не слуша своје духовне пастире него слуша само светске старешине. Речју, кад се народ разбогати, онда он и пропада, а када пропадне, онда се он хвата за своје духовне пастире, за епископе и свештенике да га подрже и одрже. Српски и грчки епископат примораван је више пута у историји да понесе на себи и царски јарам. И учини цареве и свештенике Богу и Оцу. 50. Нужда је нужда. По нужди су митрополити црногорски триста година били владари Црне Горе, т.ј. носиоци и свештеничке и царске власти. Но када иије нужда; када народ правоверни живи у својој самосталној држави, није добро да епископ управља ма каквим послом народним изузев онога што му прописује Јеванђеље и канони. Штетно је по Цркву, да епископ управља државним, политичким, финансијским или војним пословима. На почетку то може изгледати корисно, али на крају ће се јавити као штетно.51.Нека се стан епископа не назива двором, као што је то понегде ушло у обичај из неправославља, него домом, као што се и у Светом Писму назива (види. Прва Тим. 3, 4—5), или пак конаком. На православном Балкану дом епископов назива се конак, или тачније: владичин конак. Двором/…/ се називају станови световне више аристократије. Сама та реч ствара раздаљину између живота двора и народа. Те раздаљине не сме бити међу духовним пастиром и народом.52.Уређење владичиног конака треба скромношћу и озбиљношћу да се издваја од осталих световних домова. Сва атмосфера треба да је молитвена. Живот у конаку пре манастирски него владарски. Овим је доста речено, те не морамо да се упуштамо у питање послуге у конаку, примања, гостовања и др.53.Питање становања епископа најлакше је решити тамо где се у близини седишта налази манастир. У том случају епископ станује у манастиру, а у варош одлази с времена на време, према послу и потреби. Има још једна могућност, а то је, да владичин конак буде својина, метох, једног од манастира дотичне епархије (такав је случај сада у Краљеву). Тада је владичин конак мали манастирчић са двојицом-тројицом братије из манастира. Настојатељ тог манастирчића је сам епископ. То олакшава епископу вршење правила молитвености.54.Што је речено за епископа важи углавном и за свештенике. Просветитељи народни то су свештеници, монаси и свештеници; монаси својим примером вере, поста, молитве и чистоте, а мирски свештеници и примером и речју. Сотворити и научити вели Господ. Творење ставља испред учења, пример испред речи“.Томе нас је учио Владика Николај.        

КАКАВ ТРЕБА ДА БУДЕ ЕПИСКОП ПО СВЕТОМ ЈУСТИНУ ЋЕЛИЈСКОМ?

А ево чему нас учи, у својој књизи „Сетве и жетве“, Свети авва Јустин Ћелијски: “По духу и устројству Православне Цркве: епископат-извор свих животворних снага Цркве. Од њега зависи дух и делатност свештенства и монаштва. Најочигледнији пример: Свети Сава, његови непосредни сарадници и најближи наследници. Чак и норма у Православљу: какав епископат - таква Црква. То рашчлањено: какав епископат - такво свештенство, такво монаштво, у крајњој линији - такав народ.

Стога најважније: обновити епископат млађим монасима светосавскога духа. Не узимати удове свештеника за епископе, јер обично више брину за чланове своје породице него за паству, и немају еванђелске полетности духа која је својствена правим монасима. У немањићком периоду: Светосавски дух носили монаси - непосредни и посредни ученици Светог Саве.

Одлике епископата: висока еванђелска духовност; еванђелско мерило за све и сва; увек се већма покоравати Богу него људима (ДАп.5,29); поседовати светосавске историјске смернице и видике. Епископи треба да буду углед еванђелског живота у ревности: да сваки своју епархију претвори у свој дом, у своју породицу.

Управљати Црквом без бирократизма; упростити администрацију; редуцирати Закон и Устав Српске Цркве на канонске и еванђелске елементе; све вратити еванђелској простоти и непосредности.

Епископ према свештенству: углед у вери, побожности, братољубљу, смерности, ревности, молитви, неустрашивости и осталим еванђелским врлинама.

Епископ према монаштву: углед у подвижништву, у самопрегорности, у молитвености, у испосништву.

Епископ према народу: правило вере и образац кротости; духовни отац који тугује тугом своје духовне деце, страда њеним страдањима, радује се њеним радостима; не повлађује манама и слабостима своје деце, већ их мудро лечи; епископ- смели челник и предводник народни у свему еванђелском и светосавском./…/Епископ - огњени стуб; око епархије; око васионе, којим Истину Спасову видимо! Срце епархије. Савест епархије. Савест човечанства.  Тице селице. Зашто/?/. Ви сте наше вечно пролеће.

Отидете од нас - зима цича напада на слаба срца наша и претвара их у лед. Лед за Христову Истину. А ако њу не осећамо, нисмо ли марва за јаслима, марва - ми: људи. А ви - тице селице. А ви сте: вера вере наше, со соли наше, зеница ока нашег, савест савести наше. Не селите се. Остајте овде. 

Молитве ваше - пламени појасеви око нас. Зашто нас напуштате?

Тешко вам је. А зар не знате: да је ваш позив најтежи од свих позива и на земљи и на небу? Ваш позив - одговорнији од Анђелског. Свака душа у епархији тражиће се од вас. А њих је хиљаде, стотине хиљада! А у сваку треба да уђете. Како ћете ући - када мењате епархије као кукавице гнезда? Велике тешкоће у овој епархији по тебе, велике опасности, али - када смо слаби онда смо снажни. Када нас гоне - благосиљамо; када хуле трпимо, постасмо сметлиште света, по нама газе сви (1Кор.4,12-13). И - ђаволи. Пастир добри душу своје полаже за овце (Јн. 10 ,11) баш кад су у опасности, а најслабије...

Архијерејски сан (чин, служба) - Христов сан: Он - главни, вечни Првосвештеник. Архијереј се венчава за своју епархију на живот и смрт. Канони? Света и свештена правила, свети закони. А они одлучно наређују да епископи не мењају епархије. Нису они (=Епископи) ни епарси, ни срески началници, већ васпитачи душа, спаситељи душа. А душе се спасавају дугим подвизима, не летећим посетама. 

Разумемо: мењати епархију када је у питању повишење: од епископа за Митрополита, или за Патријарха. То је у духу Спасовог Еванђеља, и светих закона Цркве. Али без тога: не разумемо. Еванђеље, та савест неба на земљи, то не разуме, и не допушта, и забрањује. Еванђељоборци - зар не и Христоборци?

Ја никога не учим, ја само себе мучим. И пријатна ми је ова мука. Зато што је ради Еванђеља, ради еванђелске светости и узвишености епископског чина. А хтело би ми се, да сваки Епископ блиста Атанасијевом славом, Василијевом неустрашивошћу, Григоријевом скромношћу, Златоустовом молитвеношћу, Савиним народољубљем.

Епископ! Ту је сва озбиљност неба и земље. Ту се састају све вредности еванђелске. То је Анђео своје епархије, који молитвено лети од душе до душе својих епархиота, од дома до дома, од туге до туге, од муке до муке. Чија мука није њихова мука? Чији пад није њихов пад? Чија туга - њихова туга? 

Епископ који без потребе мења епархију - то личи на оца који напушта своју децу, мења их.

Зашто претварати у чиновнички позив епископски чин? Та ни по чему не личи на ствари овога света, и његове вредности. 

Епископ није чиновник, већ отац, истински отац, који мора дати одговор Господу Свезнајућем за сваку душу, за свако чедо, за хиљаде, за стотине хиљада деце своје из целе епархије.

Како обесценише, како обезвреднише најузвишеније звање у свету! Ниже од тридесет сребрника. Господе Исусе, дођи! Земља гори од неправде. /…/ У овом земаљском свету који „у злу лежи" (Јн.5,19), сваки прави епископ је не само мученик него и великомученик, јер се даноноћно бори са безброј видљивих и невидљивих непријатеља који пастви његовој краду, отимају, убијају душу. Колико је оваца у епархији сваког епископа! и колико духовних вукова који јуришају на њих! и колико смрти са којима се сваки епископ има борити до крвавог зноја за сваку душу својих словесних оваца! И у свима тим хрвањима са смрћу, у свима тим гушањима са смрћу, у свима тим биткама са смрћу за душу своје пастве, прави епископ побеђује, увек побеђује, али не собом већ божанском силом Јединог Победитеља смрти у свима световима — Васкрслог Господа Христа.

Јер шта је Епископ, прави Епископ? — Оно што и Свети Апостоли: сведок Васкрсења Христовог, и нашег, људског; сведок победе над смрћу, над грехом, над ђаволом. И то:

сведок вечног живота усред хучне и бучне пролазности овога света;

сведок вечне правде усред мора људских „релативних", хуманистичких правди;

сведок вечне истине усред прашуме људских назовиистина и истиница;

сведок вечне љубави усред џунгле лажних љубави, мржње и освете;

сведок вечнога добра усред змијарника људских зала.

Сваки прави епископ је апостол и неустрашиви борац за бесмртност сваке душе људске, за њену вечност, за њену вечну истину и правду. Он сваког човека гледа из Христове вечности, а најпре себе сама: и из ње суди и о себи и о људима око себе.“ Тако је говорио Свети Јустин Ћелијски.

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: Чули смо, дакле, речи Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина. Колико данашњи српски епископат одговара њиховом опису епископа?

ОДГОВОР: Сваки читалац може сам да расуди о томе. Огледало је дато, а како би рекао Николај Гогољ, „не вичи на огледало ако ти је њушка крива“.

СТАЊЕ У СРБСКОЈ ЦРКВИ ДАНАС

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: Да се вратимо почетном питању. Како живети и делати у доба кад су неки у епископату туђи изворном лику и делу епископа какве нам сликају Владика Николај и Отац Јустин?

ОДГОВОР: Историја Срба је тешка и претешка. У њој је, увек и свагда, било искушења за која се чинило да превазилазе људске силе. Зато се увек морамо враћати историји и од ње учити. По мом дубоком уверењу, наше доба је слично периоду после укидања Пећке патријаршије, када је турска власт наметнула Грке фанаироте за епископе Србима. Наравно, ми данас – макар формално – немамо странце за епископе, али туђинска власт, власт америчке Империје, сурово се наметнула и нашој држави и нашој Цркви, о чему сам већ много и много пута писао, користећи, између осталих, и депеше које је обнародовао Џулијан Асанж на Викиликсу.

„БОРБА ЗА ВЕРУ“: Па добро, онда, какво је стање СПЦ по Вама?

ОДГОВОР: Мада сам, кажем, о томе често говорио, ипак ћу поновити најосновније. Ко год је читао књигу новинара Николе Врзића „Викиликс: тајне београдских депеша“ у издању „Печата“ и „Фонда Слободан Јовановић“ (Београд, 2012.), могао је да у њој наиђе на поглавље под насловом “Умерени гласови у Цркви могли би да дођу у први план ако реформисти буду предводили следећу коалциону владу“. Из тог поглавља сазнајемо да се америчка амбасада у Београду, од средине прве деценије 21. века, веома занимала за стање у СПЦ и трудила да, преко својих „инсајдера“, дође до епископа који би могли да јој помогну да спроведе своју жељу да „пацификује“ СПЦ када су у питању национални интереси Србије који се косе са интересима вашингтонско-бриселске Империје. 

Из депеша које је објавио Џулијан Асанж сазнали смо да је амерички амбасадор Мајкл Полт узалуд покушавао да убеди владику рашко – призренског Артемија да сарађује са Империјом око претварања Косова и Метохије „независну“ државу под влашћу Великог Брата, коме су одани косметски Шиптари спремни на пружање свих „добрих услуга“. Тако смо од „Викилиса“ сазнали да председник Србије Тадић, по извештајима америчких дипломата, „иза сцене ради у спрези са важнијим црквеним умерењацима, у покушају да утиче на избор патријарховог наследника“. А 31. маја 2006. потчињени из Београда јављају претпостављенима у Вашингтону: “Став цркве компликују унутрашњи сукоби. Постоји умерено крило (Иринеј Добријевић, епископи Теодосије и Григорије) које је покушало да развије аполитичан став који би одговорио на специфичне интересе СПЦ на Косову (имовина и религиозна мисија). Постоји и тврђа струја која верује да јe СПЦ квази-политичка институција колико и религиозни ауторитет“. Крајем 2006, Мајкл Полт се надао победи „умерењака“ у СПЦ ако следећу владу формирају „реформисти“ (читај: послушници Империје). Када је за патријарха изабран епископ нишки Иринеј, америчка амбасадорка Мери Ворлик је 12. фебруара 2012. послала депешу у којој пише: “Његова спремност да се позабави контроверзним питањима, као што су помирење са Ватиканом и санкционисање епископа Артемија, слуте на добро“. 

Дакле, јасно да јасније не може бити: Империја се активно укључила у разградњу Србске Цркве; њени методи су добро познати из историје, и укратко би се могли дефинисати као DIVIDE ET IMPERA. Најновији циљ империјалних гонитеља светосавског Србства је продубљивање подела и раскола у живом ткиву Цркве. О томе је, на себи својствен начин, говорио гласник Верске информативне агнеције, ВИА, Живица Туцић, један од гласноговорника домаћег екуменизма, у свом интервјуу „Илустрованој Политици“ (5. јун 2012.): “Одлазак зилота из СПЦ ја заправо позитивно, јер представља ослобођење од фундаменталистичког дела. Тиме СПЦ може једноставније да приступи потребним променама, не догми, већ праксе“ (то јест, продубљивању екуменистичких контаката и озакоњењу литургијске реформе.) Он се чак заложио за легализацију свих групација које су се одвојиле од СПЦ, под једним условом: да не дирају имовину званичне Цркве.

Потписник ових редова се већ годинама бори за супротно: за избегавање раскола и подела у Цркви, за надилажење истих љубављу заснованом на Истини, Која је Христос. Зато је неопходно да се промисле изазови пред којима смо, да бисмо нашли адекватне одговоре, засноване на учењу и животу највећег Србина Христовог, Светог Саве, и његових следбеника кроз векове. То, поготову данас, треба имати у виду: како интелектуално, тако и молитвено, у складу молитвом Владике Николаја да се Срби сложе, обоже и умножe!

Србски црквени пут мора бити пут Светог Јустина Ћелијског: против екуменистичке свејереси и модернистичке помаме, али и без напуштања Светосавске Цркве, од које отпадају само они који су Христа издали, поклонивши се Западу, оличеном у вашингтонско-ватиканској осовини и протестантској антихристовској анархији... Јер, не заборавимо - и у доба оца Јустина екуменизам је био у пуном дејству: патријарх Атинагора се братимио с римским папом Павлом Шестим, митрополит лењинградски Никодим се залагао за интеркомунију с римокатолицима, а патријарх србски Герман је био један од сапредседавајућих Светског савета цркава. Иако је све одречне појаве су светском и домаћем православљу оштро критиковао, иако је исповедао светоотачку истину да ван Цркве нема спасења, отац Јустин је молитвено бдио над црквеним јединством, изливајући море суза због раскола у Америци и апелујући на СА Сабор СПЦ да крене у сусрет помирењу. Знао је отац Јустин да је раскол изазван дејством безбожничког Титовог режима, и да, поготову у духовној области, само слога Србина спасава. Надајмо се у Бога Живога да ће Срби ту светојустиновску линију трезвеног ревновања за Истину препознати, и да ће остати у Цркви Отаца, чекајући оно што је, по Писму, сасвим поуздано: слом Империје и златну слободу, утемељену на подвижништву крста. 

Наставиће се...