header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Рутинерство у беседама патријарха Иринеја
Рутинерство у беседама патријарха Иринеја Штампај Е-пошта
уторак, 13 мај 2014

           Поштовано уредништво „Борбе за веру“,

        Укратко о три недавне беседе са београдског црквеног радија, које можда, не само код мене, почетника у вери, покрећу нека питања. Христос тражи од нас да постојано и доследно у себи (а не другима) тражимо простор за поправке. Али нису ли пропуштање воде, нагињање трупа и (не)исправност кормила Лађе Спасења заједничка брига свих на њој? Поготову када море постане веома немирно...

Не могу да у свему прихватим црно-белу поделу на клир и народ, подвучену линијом. Нити ми можемо без њих, нити они без нас. Ако лађа спасења почне да тоне, животи путника, морнара и официра постају подједнако угрожени.

Моја питања нису реторска, отворен сам за одговоре.

Патријархова беседа у Јајинцима

Лаик, и кратко сам у Цркви, тек неколико година, ипак чини ми се да речи Писма имају дубоки смисао. Чуде ме формулације архиепископа београдско-карловачког и пећког Иринеја у Јајинцима. Утисак је да наш патријарх уз често понављане поштапалице са „...кррРРрррвљу...“ „...велико и свето...“, понеким мање или више успешним имитирањем митрополита Амфилохија, није баш удубљен у детаље јеванђељског извештаја. Ово звучи као страшна хула. Патријарх! Напад на ауторитет. Али, да ли је?

Није незнање ваљда увек страшно. Али архијереј, код питања Васкрсења?

А као да су кочнице попустиле. Кад би се неко скромнији на тако експонираном месту већ био малко повукао, скратио беседе или их проредио (његов претходник, блаженопочивши патријарх Павле беше суздржан у беседама, зар не?), Иринеј супротно: сопствене недостатке сам разголићује у све дужим говорима. Мене те беседе неодољиво подсећају на школске саставе ђака из основне школе (те „бубалице“ код нас нико није волео), који су користећи опробане фразе скривали празнину. Пишући квази-сентименталне саставе са честим помињањем крви подилазили би учитељима да изазову бомбастичан ефекат, добију добре оцене и остану у кругу „најбољих“.

А пречесто и непажљиво помињање јаких речи може да личи на лупање у шерпе.

Под Часним крстом нису били апостоли, него ученици Христови; они ће, ваљда, тек педесет три дана после Великог Петка постати апостоли? Са дистанце од два миленијума, 53 дана заиста изгледа занемариво кратко. Да ли је тако? Можда сам преоштар, али чини ми се да ово није без значаја, због промене коју је Силазак Светог Духа донео свету тек после Вазнесења Христовог. Патријарх ту не прави разлику. А Духови су највећи празник после Васкрса и Божића.

И да су мироносице „чувале гроб Господњи јер су очекивале Његово васкрсење?“ Није ли ово произвољно, непажљиво речено? Из описа у сва четири јеванђеља јасно је да су мироносице дошле са мирисима да помажу тело Господње а не да чекају Његово Васкрсење. Затекавши празан гроб и анђела оне су се чудиле и уплашиле а не доживеле оно што су, по нашем патријарху, „очекивале“. Јер би онда сигурно биле радосне, а не уплашене. Марија Магдалина је Симону Петру и Јовану рекла „Узеше Господа из гроба, и не знамо где га положише“. Тек после разовора са анђелом, Магдалина Марија је видела васкрслог Господа.

Ви ми реците ако сам нешто погрешно разумео?

Такође знамо да Гроб Господњи данас није оригинални, како каже патријарх, јер је све на Голготи већ рушено до темеља па зидано изнова, чак ни локалитет није сасвим сигуран. Али, ово је мање битно.

Свако рутинерство пролази на неком средњем путу и у нека времена. У духовности је можда некад и боље од екстремâ. Али има тема где човек не може бити равнодушан. Као у кључним моментима јеванђеља. Или, по српство: недавно у близини Јасеновца, а сада на стратишту у Јајинцима. Оваква места рендгенски дижу осетљивост и експонирају човека који о њима говори и начин на који говори.

Владика Андреј Ћилерџић у Кошутњаку

Ова беседа је интересантна јер је не мали део посвећен историјском погледу на проблем упражњеног места арихијереја у Жичкој епархији. Уз друге упражњене велике епархије, проблем Жичке је само још израженији.

Викарни епископ је у последње време изгледа поправио знање српског језика, што радује. И његово богословско знање је широко, али мени ће остатки загонетка: како се неко уопште био усудио да за епископа постави човека који тада, после више година живота, рада и студирања у Србији још није сасвим био научио српски (и, како чујем, на неко време напуштао монаштво)? И то чак два таква, недуго један за другим: из Америке и из Немачке. Што рецимо неки руски ђак није хиротонисан? Случај? Да ли је случај што је новоустоличени патријарх за своја прва два путовања одабрао Аустрију и Сједињене Државе?

Владика Милутин одликује Николића у Лелићу на празник св.Николаја Охридског и Жичког

Почевши као табула раза у Цркви, на почетку сам волео све као дете и веровао свима на лађи спасења. Настојим да и даље волим све, али поверење се тањи. Видим у међувремену да постоје проблеми, и да они долазе од људи, да на Лађи има и оних који због нечег не маре за њу. За владику Милутина срећом говоре да је на традиционалној, саборној линији, чувар старих вредности, против новотарства и слично.

Не желећи да и једну његову заслугу умањим, као рецимо ону из последњег текста на "Борби за веру" (помен пилота-хероја Миленка Павловића) морам рећи: ово што се овде чује, звучи тугаљиво. Можда се може и разумети као тактички потез, последњи покушај да се спаси она древна црквица од потапања у вештачко језеро. И, признајем, јесте боље да орден добија председник Србије него неки окупаторски функционер КФОР-а или ЕУЛЕКС-а на КосМету. Али ипак, утисак је да је овим пружена подршка нечијем декламативном, демагошком, па и пропагандном показивању вере, док дотични тамо где треба да веру потврди, поступа другачије. Ова подршка самог Николића ничим не обавезује (за његову узвратну подршку Епархији бисмо сигурно већ чули) - али аутоматски значи политичку потпору Председниковом вајном „народњачком“ имиџу. Па шта ако је био на тој служби? И изговарао оченаш? То је радило и моје дете у предшколском узрасту. Скоро 30 година од ослобађања Цркве у Србији, зар тако што још увек мора да буде задивљујуће? Како лепо рече прота Дејан Дејановић недавно на Радију Слово љубве (у разговору поводом јубилеја 300. духовне трибине на Вождовцу) - Да је политичар редован на служби, то не би ни била никаква вест, јер би морала пречесто да се понавља.

Или можда грешим? Можда је Црква Пепељуга државе у којој је, па јој је сваки политичар добродошао као мало воде на длану?

Поздрав вам, нека ми сви опросте, па и ви,

Трајко Јовановић

Последњи пут ажурирано ( уторак, 13 мај 2014 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 12 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.