Над Србијом црна киша лије,

 А ти мене питаш како ми је.

М. Гавриловић

ИМА ЛИ КОРИСТИ ОД ПАМЕТИ?

 Унапред да кажем: немам намеру да у зло доба, кад сви треба да плачемо и тугујемо због онога што нам се дешава, кад је помоћ угроженима битнија од сваке приче, исписујем богословске трактате и да се правим паметан.

Нисам паметан, немам никаквих „генијалних мисли“ гледајући ужас који нас је са свих страна снашао. Понављам: најбоље би било, кад се све оконча и кад се помогне потребитима, стати, замислити се, видети сву личну и општу беду, духовну и моралну, па, као на нашим гробљима, ударати се у прса и лелекати да се до неба чује.Нема ту никакве памети. Можда ће, једном, памет и доћи, али, како је кренуло, неће наћи главу.       

Од „паметних“, попут Чак Нориса на власти, нам је и дошло много невоља и несрећа које нас сада сналазе. Наше горде, празноглаве и празнодушне вође, чија је парола „Напред, па у кречану“, умислили су да су богови који ће Србију увести у „срећно“ ропство Вашингтерни и предати је НАТО-у,који ју је разорио 1999, и да ће мењати свест Срба у правцу одушевљења геј парадом, при том  јудински издајући Косово и Метохију зарад „евроатлантских“ интеграција. Такав „паметњаковић“, који се Бога сети само кад схвати да Шабац не може бити одбрањен празном причом и јефтиним ТВ триковима, заиста нисам, нити бих икада желео да будем. А не бих био ни међу онима који носе панагију, а Чак Норису се клањају до црне земљице, и не смеју да му кажу да ће, ако настави путем којим је кренуо, доживети судбину вавилонског цара Навуходоносора и њему сличних. Свето Писмо вели да гордост, поготово властодржачка, долази пред пад. Има ли страшнијег пада Србије од ове пропасти која нас сада сналази?

 Ипак, ред је рећи неку реч о постављеном питању, па читаоце  молим за мало стрпљења, које није засновано на брзом, „интернет“ мишљењу.

ЈЕДНО УПОЗОРЕЊЕ

Унапред да кажем: нека овај текст не читају они којима хришћански поглед на свет не значи ништа, они који мисле да је око нас све случајност, или „закон природе“. Ако га читају, нека памте да је писан за људе који верују вером наших предака, за које је било„земаљско за малена царство, а Небеско увек и довека“, који су знали да „правда држи земљу и градове“, који су од мајки учени да је „боље изгубити главу, него своју огрешити душу“, као и да „Бог не плаћа сваке суботе“.   

Дакле, да ли нас Бог воли ако је допустио овакву поплаву?

Када ђаци раде математички задатак, неко од њих, ко много зна и уме, брзо дође до резултата, па га објави пред целим одељењем, али професор тражи да објасни поступак којим је до тог резултата дошао, да би и други знали како се долази до решења. Потоп који је снашао Србе у Србији и Србској може се назвати знаком  Божјег старања о нама, али се мора објаснити контекст, да не би испало да је Бог некакав садиста Који дави људе као мачиће, и још каже да их  воли.

ХРИШЋАНСКИ АНТРОПОЦЕНТРИЗАМ

Да бисмо појмили шта се  збива, морамо се сетити да је наш планетарни систем, из астрономске перспективе, хелиоцентричан, али да је космос, из хришћанске перспективе, геоцентричан. Човек је створен као круна свих створења – телом материјалан, сродан минералима, биљкама и животињама, дакле микрокосмос, а душом боголик, сродан анђелима, дакле микротеос, мали бог у блату, како га је звао Свети Јустин Ћелијски. Бог је постао Човек, Господ Исус Христос, да би род људски спасао од греха (промашаја циља и смисла живота који се састоји у постајању усвојеним сином или кћерју Божјом кроз Сина Божијег, Христа), смрти (последице удаљавања од Живота, Који је Бог) и ђавола (кога Писмо назива човекоубицом од искони) и да би га сјединио са Оцем Небеским. Из хришћанске перспективе, дакле, човек није плесан на ободу галаксије зване Млечни пут, него потенцијално чедо Божје, брат и санаследник Христов. Ово је огроман дар, али и захтев: једноставно, човек је прелазно биће, коме, како рече патријарх Павле, и Бог може да се обрадује, али и ђаво може да га се постиди. Или, по речима песника Љубомира Симовића, ко се из човека не пење у Бога, силази у звер.

 КАКО ЖИВИМО?

А шта већина од нас ради?

 Одриче се своје боголикости, живи у заборављању љубави Божје, понаша се по начелу: “Узми све што ти живот пружа, данас си цвет, сутра увела ружа“. Ако је, из хришћанске перспективе, циљ Бога да спасе човека и сједини га са Собом, и ако Бог човека призива Својом љубављу и милошћу, а човек се упорно опире, волећи да себе троши на трку за пуким материјалним добрима, уживањима и страстима, као и на празну забаву ( забава је заборав ко смо, шта смо и куда идемо ), онда се дешава да Бог попусти страдања на појединце и народе, да би их призвао из тешког сна и да би они управили поглед ка Њему кроз покајање („Покајање је најлепши цвет људског поштења“, каже народ). Наши стари су зато стално гледали „небеске прилике“ да би схватили поруку Одозго: песма „Почетак буне против дахија“ о томе довољно говори. Одатле, из оваквог схватања, потиче и изрека:“Без невоље нема богомоље“. Једноставно, човек који страда лакше види колико је без Бога немоћан и мали, па се, у покајању, сећа „своје прве славе“ (Његош), „невиних даљина“ (Дис), и окреће главу небу, а не земљи, која, како рече Владика Николај, „чија л није била, чија л бити неће“.

ШТА ЈЕ „КАЗНА БОЖИЈА“?       

Ово Божије допуштење да људи жању оно што су са ђаволом сејали назива се „казна Божја“. Кад се људи одрекну обраћања Оцу са „нека буде воља Твоја“, и почну да живе по начелу које је формулисао најпознатији сатаниста 20. века, Алистер Кроули, „чини оно што хоћеш и нека ти то буде једини закон“, Господ се повлачи и онда настају разне невоље и несреће, од природних катастрофа до ратова и револуција. Јер, из хришћанске перспективе, човек је, како рекосмо, микротеос и микрокосмос, и „велики“ космос и природне стихије зависе од људског понашања. Наши стари су то знали, па су средњовековни србски списи (али и касније, све до тријумфа сцијентистичког „патуљастог ума“, како га је звао Јунг) пуни сведочења да су нас невоље снашле „грехова наших ради“. О томе пева и „Коло“ у „Горском вијенцу“ Његошевом. О томе сведоче и наши нови свеци, Николај и Јустин. И Николај и Јустин су били јасни – ако се Срби одрекну Бога и Косовског Завета, нестаће их на балканској ветрометини. Јер, то је народ чије постојање се није могло утемељити на „атомској техници и прашумској етици“ (израз оца Јустина), него на борби за Крст часни и Слободу златну. Владика Николај је говорио да смо у предратној Југославији имали школу без вере, политику без поштења,војску без родољубља и државу без Божјег благослова, па нам је, у Другом рату, све то пропало. Пропало, јер је било на ништавилу и самопорицању саграђено.

ПОРУКА БОЖЈА

Наравно, нисам ни пророк, ни врач погађач, али знам да је овај народ – народ Божји, и да је Христос с њим, јер је Он, како рече отац Јустин, Бог словенских очајника. Када је један несрећни отац, после немачких стрељања невиних у Крагујевцу и Краљеву, питао свештеника где је био Бог док су му Немци сина убијали, свештеник га је одвео до олтара, показао му распеће на Часној трпези и рекао: “Ту је био Бог док су твог сина стрељали“. И овај ужас који нам се десио још је једна шанса за покајање и уразумљење, одрицање од маштарија и фантазија званих „евроатлантске интеграције“, у часу кад се ближи велики сукоб хришћанске Русије и антихристовске Беле Демоније, како је Владика Николај звао Запад који се одрекао Бога и поклонио мамону, златном телету, Ваалу и свим другим идолима древног паганизма. Не да Бог Србима да иду у свет у коме је „Кончита Вурст“, то пљување у лице Христу, победник некаквог „Еуросонга“, у свет сатаниста маскираних у хуманисте, који у овом часу свет заливају крвљу посвуда,од Сирије до Украјине, и који су овај народ завили у црно 1914 - 1918, 1941 – 1945, 1995. и 1999. И не кажем то ја, него Свети Јустин Ћелијски, који је, 1944, у манастиру Каленићу, овако поручио неким безбожним грађанским политичарима који су покушали да од равногораца направе следбенике Беле Демоније, а све у име „Богиње Разума“. Ево шта је он тада рекао:“Чиме су Срби - Срби, ако не Православљем и Светосављем? А светосасвко и косовско јеванђеље је Богочовек. Нека нас и нестане, нас, данашњих Срба, ако се не повратимо на светосавски пут – боље је да сви изгинемо него да упаднемо у каљугу европску./…/Господа која су на Равној Гори писала поменути пројект желе да тим упљувцима европског Запада причесте Српски народ./…/Отворено и слободно говорим – никад се архимандрит Јустин није бојао да говори слободно – и, ако ми Бог буде дао да преживим ове страшне вихоре ратне који пустоше нашу земљу, ја ћу, са Теразија у Београду, то исто говорити.“

Неко би могао да пита – па шта је овај јадни народ крив ако су му вође наопаке? На то, у Прологу, одговара Владика Николај:“Но зашто народ да буде као дрва, која ће се спалити? Зар је народ крив, ако га безбожне старешине и лажни пророци заводе странпутицом? Није крив народ у оноликој мери као његове старешине и лажни пророци, али је ипак крив у извесној мери. Јер и народу је Бог дао да зна прави пут и кроз савест и кроз проповед Божје речи, те народ не би требало да слепо следује својим слепим вођама, када га ови воде путевима лажним и удаљују од Бога и Божјег закона. Бог је, браћо, праведан, и Он зна меру свачије кривице, и неће дати, да неук и мален пострада колико учен и велик. Господе Свевидећи, спаси нас, да не будемо ни слепе вође нити слепо вођени. Укрепи нам срце, да и као вође и као вођени будемо вазда слуге Твоје, и само Твоје слуге. Теби слава и хвала вавек. Амин“.

   СРБИЈА И ЊУ ОРЛЕАНС

Амерички хришћански мислилац, Тал Брук, после урагана „Катрин“ који је 2004. Њу Орлеанс сравнио са земљом, потопивши га, писао је: “Њу Орлеанс, познат по својим вуду враџбинама, паганским религијама, вештичарењу и окултизму, и по схватањима која дозвољавају све врсте „моралних слобода“ и перверзија, био је само       недељу дана далеко од свог годишњег фестивала „Јужњачка декаденција“. Тада преко 125 хиљада хомосексуалаца попуне улице Француске четврти, опијајући се и укључујући се у сексуалне односе које изводе јавно и у баровима, уз параду Марди Грас. Често су сексуалне слободе нераскидиво везане са враџбинама./…/ Ове године нечувена јавна оргија била је заустављена потопом“…

Десет година касније, Срби у Србији имају могућност да размишљају на задату тему. За крај маја, у њиховој престоници била је заказана „фешта“ попут оне у Њу Орлеансу, а седмицу пре тога требало је да крене предпарадна пропаганда. Сто година после Првог светског рата, у коме је Цвет Србије гинуо за Крст часни и Слободу златну, то се није десило.

По Светом Јовану Кронштатском, нема места за случајност у Царству Свемогућег Бога.

ШТА ОЧЕКУЈЕМО ОД СВОЈИХ ПАСТИРА?

Од својих пастира, у ове страшне и судбинске дане, очекујемо да, као и народ, коначно схвате да су сви путеви „компромиса“ са Истином унапред осуђени на пропаст, и да воде Србе у пропаст. Ту, пре свега и изнад свега, мислим на екуменизам и модернизам, који разарају живо духовно ткиво нашег народа, јер убијају његову живу веру, која се зове светосавље, “православље србског стила и искуства“ (Владика Николај).   Прошло је време када се могло живети по беспоретку онога што апостол Павле зове „обличје побожности лишено силе“. О овоме је Свети Јустин Ћелијски громогласно сведочио: “На рачун народне душе не сме се правити компромис на са ким и ни са чим. Оно што је бесмртно и вечно у нашем народу јесте Светосавље. Оно не зна за „нагодбе", за „златну средину", за полуправду и полуистину. Оно зна само за целу-целцату, лазаревску, косовску, вечну Небеску Правду. Оно се бори за њу до краја самопожртвовања, до радосног самораспећа, зато је Крст часни најмилије оружје. Свети Кнез је на светом косовском жртвенику жртвовао себе и сав народ за Небеску Правду. Зато је Косово и постало непресушни извор наше народне философије и етике. Ту је све бесмртно и вечно, све свето и честито. Нашим народним сазнањем господари светосавски наук: ропство без Косова - гробница је из које се не васкрсава, пакао је из кога нема излаза. Ако се мора робовати, онда треба ући у то ропство кроз жртву за Небеску Правду. Јер у таквом ропству народна душа живи Небеском Правдом, страда за њу, али и васкрсава њоме из свих смрти у живот бесмртни и вечни.

Ако икоји народ зна шта значи „Страдање је крста добродетељ", зна Српски народ. Јер се као нико борио „за Крст часни и Слободу златну". У његовом сазнању Крст часни и Слобода златна сачињавају један истоветни појам, једну истоветну стварност, једну вечну вредност. Ми Срби знамо: златна се Слобода мора одстрадати часним Крстом. А часни Крст је символ и оружје, непобедно оружје Небеске Правде. На Косову се наша народна душа приволела Небеском Царству и његовим вечним вредностима, а одрекла свега ситног, таштег, пролазног.

„Срб је Христов – радује се смрти". Ова авакумовска радост у страдању и жртвовању за Христову Небеску Правду јесте нешто специфично наше, српско. Та радост је главна стваралачка сила наше историје. Њоме стоји и њоме се изграђује и наша народна Црква, и наша народна држава, и наша народна култура.

Ко је у нас главни носилац и чувар светосавског, немањићког духа и косовске Небеске Правде? - Нема сумње: Српска Православна Црква, Светосавски народна. А у њој: њени првосвештеници и свештеници. Они су то само под једним условом: ако су путем светосавских подвига испунили и преобразили себе светосавским духом. Њихова је прва дужност: да буду носиоци, апостоли, пророци и мученици Небеске Правде и свих светосавских вредности. Нису ли то, онда су творци духовног Косова, на коме се издају највеће светиње нашег народа“.

А сви знамо какви су недостојни компромиси прављени око Косова, од прошле до ове власти – Бриселски споразуми су издаја и продаја Свете Земље, а врх СПЦ је, осим млаких саопштења, ћутао, ћути и ћутаће ( дао Бог да тако не буде, по хиљаду пута дао Бог да грешим!) Ко год је читао књигу новинара Николе Врзића „Викиликс: тајне београдских депеша“ у издању „Печата“ и „Фонда Слободан Јовановић“ (Београд, 2012.), могао је да у њој наиђе на поглавље под насловом  “Умерени гласови у Цркви могли би да дођу у први план ако реформисти буду предводили следећу коалициону владу“. Из тог поглавља сазнајемо да се америчка амбасада у Београду, од средине прве деценије 21. века, веома занимала за стање у СПЦ и трудила да, преко својих „инсајдера“, дође до епископа који би могли да јој помогну да спроведе своју жељу да „пацификује“ СПЦ када су у питању национални интереси Србије који се косе са интересима вашингтонско-бриселске Империје. На крају, у томе су успели: уклонили су неподобног, ућуткали већину, нашли одане сараднике (http://borbazaveru.info/content/view/6240/1/).

Због свих досадашњих самопорицања и самозаборава, због свих покушаја прављења компромиса са злом ваплоћеним у бриселско – вашингтонској Империји која нам намеће све што је антихришћанско и антихристово, од разарања породице, преко пропаганде изопачености, до религиозне равнодушности и измене свести, Господ нас опомиње – између осталог, и овим поводњем.          

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Бог није садиста који дави људе да би показао Своју “љубав“. Бог заиста воли људе, и то је доказао Својим Распећем и Васкрсењем. Доказ љубави Божје је и огромна, вртоглава слобода која нам је дата – да стварамо и рушимо, волимо и мрзимо, усходимо ка Оцу небеском или се спуштамо у пакао. Дакле, људи имају своју слободу, и када ту слободу злоупотребе, газећи све завете љубави Божје и своје крстоносне историје, онда се покрећу и природне стихије, да их опомену и укажу им да је достојанство малог бога, микротеоса, нешто што у исти мах значи и одговорност.

 Наравно, не пада ми на памет да ово своје тумачење проглашавам мером и провером данашњег стања нашег народа. Сада је најбитније да спасемо што се спасити може, да обришемо сузе уплаканима, да кренемо да обнављамо порушену и упропашћену Србију. Али, понављам: без духовне обнове, после које ћемо и државотворно прогледати, одричући се вашингтонско – бриселске кловнијаде лажних царева Шћепана Малих и политичких Чак Нориса, и окрећући се ка Истоку, одакле се Сунце рађа, ми ћемо, и са поплавама и без поплава, морално и биолошки (тим редом!) пропасти тако да нас више не буде.

Господ неће дозволити да се скрнави земља за коју су лили крв толики и толики милиони чистих, чедних, честитих, од Косовских Мученика, преко страдалника у доба турског ропства, на чијем челу су витезови попут Светих Пајсија и Авакума, па оних дивних младића из Првог светског рата, какви беху 1300 каплара, преко Јасеновачких Новомученика, све до мале Милице Ракић, коју НАТО уби 1999. Пре ће Србија нестати него што ће у њој лаж и зло коначно тријумфовати.  

Како рече Владика Николај: “Вратимо се Богу и себи, да нас не покрије језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом!“

Проширена верзија текста објављеног 18. маја 2014. на порталу „Факти“