Поводом празника Светих Равноапостолних Кирила и Методија (11./24. мај) своју пригодну и запажену беседу, изговорену у Матици српској на Дан Словенских Просветитеља 24. маја 2012. године, послао нам је проф. др Предраг Пипер, редовни члан САНУ, на чему му овом приликом, у име наших цењених посетилаца и у своје име, најсрдачније захваљујемо.

Уредништво

+ + +

Дан светих Ћирила и Методија и празник словенске писмености, који данас обележавамо, прилика је да се са више пажње него обично  размисли о делу светих Ћирила и Методија у свом и у нашем времену.¹

Иcтoриja Cлoвeнa дeли ce нa двa нejeднaкa дeлa. Знaци кojи иx дeлe cу крcт и cлoвo, xришћaнcтвo и пиcмeнocт. Cлoвeни cу у IХ вeку из jeднe eпoxe прeшли у другу крoз кaпиjу oтвoрeнe књигe, пoд знaкoм крcтa. Дoтлe cу Cлoвeни имaли cвojу eтничку културу, a oтaдa пoрeд културe имajу и тeкoвинe дрeвнe eврoпcкe и мeдитeрaнcкe цивилизацијe и учecтвуjу у њиxoвoм рaзвojу. Нa чeлу дугe пoвoркe зacлужниx зa прoцвaт cлoвeнcкe пиcмeнocти jecу Солунска браћа рaвнoaпocтoлни cвeтитeљи Ћирилo и Мeтoдиje, чији је труд био освештан испуњењем речи: „Jeр гдje cу двa или три caбрaни у имe мoje, oндje caм ja мeђу њимa“ (Мт. 18, 20).

Cвaкoм нашем o књизи имaлo oбaвeштeнoм чoвeку пoзнaта су имена Coлунcкe брaћe и њиxoв вeлики пoдвиг.² Ceмe кoje cу oни пocejaли дaje плoдoвe кoje данас у изoбиљу уживaмo. Aли мoрa нaм cтaлнo бити у миcлимa дуги прeђeни пут, нa кojeм cу oни били први путници, пут иcтoриje cлoвeнcкe пиcмeнocти, дуж чиjиx cтрaнa cвeтлe нeпрeглeдни низoви књигa, ризницa cлoвeнcкoг пaмћeњa, cвeдoчeњa и caмocвeдoчeњa, бројаница подсећања нa cлoвeнcкe књигoпиcцe и књигoљупцe, учитeљe и учeникe.³

Захваљујући за част да данас говорим у Матици српској на Дан светих Ћирила и Методија, желео бих да с присутнима поделим своје виђење неколико важнијих страна моравске мисије Солунске браће, места које је она имала у свом времену и које њени плодови имају у нашем времену.

*

Словенска филологија се може, мимо друге науке, похвалити да су је утемељила два света човека. Они су својим животима и делом дали ненадмашан узор ученицима, настављачима и следбеницима све до данашњих, ако смемо себе уздизати тако високо. Стварање писма, превођење, стварање књижевног језика, настава језика и писма, све је то филолошки посао, па су стога свети Ћирило и Методије први словенски филолози, иако су они и много више од тога. У ствари, ко год и ко било када обделева њиву језика и књижевности, професионално или другачије, са уверењем у вредности које су више од приземних и пролазних, на свој скромни начин иде трагом светих Ћирила и Методија, па смо у том смислу и сви ми далеки ученици њихових праученика. У томе је посебна лепота, значај и одговорност позива словенског филолога.

*

Подсетимо се најважнијих чињеница. На молбу великоморавског кнеза Растислава византијском цару Михаилу III да му цар пошаље учитеља и епископa, који би могао на прави начин излагати моравским Словенима хришћанску веру на њиховом језику (ЖК XIV⁴), у Велику Моравску су послати свештеник и монах – Константин Философ и његов старији брат Методије. Константин Философ је био један од најученијих људи у тадашњој Византији, са одличним мисионарским и дипломатским искуством, а Методије је, поред мисионарског, стекао, као игуман, и вишегодишње организаторско и васпитачко искуство.

Мисија је заправо била поверена Константину Философу, коме је цар саветовао да поведе са собом брата Методија (ЖМ V) (који га је нешто раније пратио и на Крим у хазарској мисији) као и друге сараднике. Тим сарадницима је у иначе богатој ћирило-методијевској литератури посвећемо сразмерно мало места у односу на улогу коју су могли имати. Више је пажње привлачило настављање дела Ћирила и Методија на словенском југу него они који су Солунској браћи помагали у превођењу богослужбених књига већ у Константинопољу и који су били с њима већ од почетка моравске мисије, чак и пре њеног почетка.

Ученици и сарадници који су с Константином и Методијем дошли у Велику Моравску највероватније су били Словени (мада су могли бити и Грци који су добро знали словенски, као Солунска браћа). Може се са доста основа претпоставити да су и ти ученици и сарадници били довољно образовани да би могли учествовати у превођењу или у редиговању превода кратког апракосног Јеванђеља, Псалама и Апостола са грчког на словенски језик. С обзиром на чињеницу да су сарадници и ученици пратили Константина и Методија у мисији која је као један од својих главних циљева имала поуздано тумачење хришћанског учења на словенском језику и увођење богослужења на словенском језику, одн. учвршћивање хришћанства међу моравским Словенима и учвршћивање њиховог хришћанског идентитета, и с обзиром на то да су у окружењу Константина и Методија у годинама пред моравску мисију била многа свештена лица, логично би било да су за сараднике изабрали неке Словене из таквог свог окружења.

Међу ученицима и сарадницима Константина Философа и Методија током моравске мисије, и настављачима њиховог дела, издваја се личност Климента (касније Свети Климент Охридски, први Словен епископ). С обзиром на словенско порекло Климента (околина Охрида) и на његову несумњиву ученост, коју није могао стећи у Великој Моравској него пре у Византији, па и на само његово монашко име Климент, које је најпре могао добити по свештеномученику Клименту (епископу римском, пострадалом на Криму у време цара Трајана, чије су мошти Солунска браћа тамо нашла и донела у Константинопољ, а затим у Рим), врло је могуће да је Климент  био сарадник Константина Философа и Методија од почетка њихове моравске мисије, ако не и раније.

Још три Петочисленика, чија имена знамо – Наум, Ангеларије и Сава (осим Горазда, несумњиво моравског Словена), по свој прилици су били јужни Словени који су били у моравској мисији од њеног почетка, тачније од почетка превођења богослужбених књига на словенски језик.  

С обзиром на Гораздов друштвени статус, школованост и знање латинског језика (ЖМ XVII), било би сасвим логично да је он био у саставу посланства које је кнез Растислав послао цару Михаилу III, а у том случају Горазд је такође могао сарађивати на превођењу богослужбених књига већ у Константинопољу.

Из чињенице да су прогонитељи ученика Солунске браће после Методијеве смрти једне њихове ученике побили, а друге нису, него су их продали у робље или прогнали одакле су дошли, могло би се претпоставити да нису убијали византијске поданике, тј. јужне Словене - сараднике Солунске браће, те да су зато Климент, Наум, Ангеларије и Сава (о последњој двојици се мало зна), поред других чија имена не знамо,⁵ преживели прогон, - било изгнанством у Бугарску, било срећном околношћу да је неке од њих, међу којима и Константина Преславског, византијски посланик откупио на тргу робова у Венецији, вратио у Константинопољ, одакле су, на њихову жељу, били послати на пастирски рад у свој словенски завичај. А ако су они били јужни Словени, као што по свој прилици јесу, онда су они са Солунском браћом били од почетка моравске мисије, одн. од њених припрема и од почетка превођења богослужбених књига на словенски језик, те су  могли учествовати у превођењу или редиговању превода тих књига, а као изворни говорници словенског језика морали су томе имати значајну улогу, пре свега у језичком редиговању превођеног текста.

*

У ЖМ се помињу два свештеника брзописца, који су у Великој Моравској помагали Методију у превођењу целог Светог Писма (осим Макавејевих књига), а пошто се одмах затим помиње превођење законоправила (номоканона), није искључена њихова сарадња и у том послу. Мало је вероватно да су ти брзописци научили технику брзог писања у Моравској, а много је вероватније да су то научили пре доласка у Моравску, у Византији, у империји с развијеном државном администрацијом и службама које то прате. У том случају постаје јаснија и брзина с којом су прве богослужбене књиге преведене на словенски језик у Константинопољу.⁶ Такав закључак водио би даље питању да ли су све прве богослужбене књиге на словенском језику записали брзописци, и колико би то могло бити значајно за развој глагољског писма, тј. питање односа између технике брзог писања, минускулног порекла глагољице и брзописа као типа писма. У та интересантна, али сложена питања сада се не може улазити.

Иако се у ЖМ наглашава да је словенско писмо створено за кратко време („одмах после молитве“), у литератури о том питању често се износи претпоставка да је Константин Философ  словенско писмо почео стварати, или га је можда чак и створио, пре доласка великоморавских изасланика у Константинопољ. Ту се прво поставља питање степена спремности истраживача да се ослони и на теолошко објашњење  појаве коју разматра (промисао, чудо), или опредељење истраживача да таква објашњења доследно искључује из аргументације, држећи се само секуларне методологије и одговарајућег погледа на свет; и, друго, питање шта је Константин Философ сматрао садржајем сазнања које му се открило када се са сарадницима повукао на молитву пошто га је цар Михаил III обавестио о мисији у коју га шаље. Када је реч о првоме, истраживачи који су мишљења да теолошка и нетеолошка методологија не само да могу него и да треба да буду коришћене комплементарно где је то могуће,⁷ прихватиће објашњење дато у ЖК и неће настојати да се феномен чуда мање или више прећутно заобиђе као жанровска условност житија или нешто слично.⁸ Када је реч о другоме, треба имати у виду да речи одговарајућег места у ЖК не искључују могућност да је Константин Философ и пре тог тренутка радио на стварању словенског писма, или да је проучавао могуће покушаје записивања словенских речи грчким словима. Ако би та претпоставка била тачна, онда ЖК говори о тренутку када се његов рад на словенском писму изненадним новим сазнањем дефинитивно решио, комплетирао и завршио, а не о томе да се сазнање у тренутку и у целини открило без икаквог преходног Константиновог рада на писму за словенски језик.      

*

Дело Солунске браће било је за сва касније поколења драгоцено не само богатством садржаја него и узвишеношћу примера, који је надахњивао на потпуну посвећеност и пожртвованост на пољу служења Речи и помагања у ширењу и учвршћивању словенске словесности где је то било потребно.

Узмимо мање познати пример Светог Стефана Пермског, о којем у Прологу Свети Николај Жички каже „Рус пореклом; од малена одан молитви и богомислију; као младић оде у Ростов, где се у манастиру св. Григорија Богослова замонаши. Сазнавши за Пермску Земљу, сву зараслу у коров незнабоштва, пожели Стефан да буде мисионар у тој земљи; одмах се преда изучавању језика пермског, а када савлада језик, састави азбуку и преведе црквене књиге на тај језик. С благословом митрополита Московског он се, као презвитер, упути на свој апостолски посао и са апостолском ревношћу поче проповедати Јеванђеље у густом мраку незнабоштва пермског. Крстивши неколико душа он се потруди те сагради у Перми храм св. Благовештења. А када се црква Божја у Перми умножи, то он буде посвећен за епископа. Подносећи сваки труд, муку, злобу и понижење, он успе да разагна таму међу пермским незнабошцима и да их обасја светлошћу Христовом. У старости оде још једном у Москву, но тамо и сконча земни живот свој и пресели се ка Господу, 1396. год.“

   Узмимо и нама ближи пример пожртвованог учвршћивања словенске писмености који је довео до стварања Славенске школе у Сремским Карловцима 1. октобра 1726, године, на дан Покрова Пресвете Богородице. После поновљене молбе митрополита Београдско-карловачке митрополије Мојсија Петровића руском  цару Петру I да се Србима обезбеди помоћ у књигама и учитељима, у Сремске Карловце је био послат у својству учитеља један од најбољих преводилаца Светог Синода Руске православне цркве Максим Терентјевич Суворов.⁹ Значај тога догађаја за руско-српске културне, црквене и политичке везе је познат, као што је позната и добро проучена улога наставе славенског, тј. рускоцрквенословенског језика у тој школи за формирање једног периода у развоју књижевног језика код Срба који је у лингвистици добио назив рускословенска епоха.¹⁰ За Максима Суворова је долазак у Сремске Карловце значио и крај његове дотадашње врло успешне каријере у Русији и губитак породице (која му је у Карловцима помрла), али је семе руске словесности, које је он на српској њиви посејао, дало богате плодове. У српском културном памћењу име Максима Суворова је, нажалост, доста избледело, и морали бисмо га се чешће с поштовањем сећати.

*

   Подвижнички рад Солунске браће није био само пун напора и сваковрсних одрицања него и других искушења која је требало превладати, а чији се тамни трагови вуку до наших дана. Велика Моравска је у IX веку формално била христијанизована, али су паганска веровања још била раширена, о чему се наводе примери у ЖК.

Ако би неко у доброј намери помислио да је паганство Словена далека прошлост, веома би погрешио. Данас у словенским земљама постоји више десетина малих словенских паганских назовицркава и сродних удружења за обнову паганске словенске културе са неколико десетина хиљада следбеника. Неке такве заједнице су регистроване, а неке нису, изгледа да доста брзо ничу нове, а неке замиру. Има их и Србији (нпр. у Горњем Милановцу). Многе имају и електронске адресе и сајтове на интернету.¹¹ У њиховим храмовима или у природи славе се словенска божанства и празници њима у част, а на интернету се оглашава пагански словенски календар, у којем изгледа има више измишљеног него реалних фолклорних чињеница. Међу људима таквих уверења има доста оних са високим образовањем, па и студената. На пример, 22. јуна 2010. године у близини Беле Паланке је отворено светилиште богу Световиду, на приватном имању новинара колумнисте у НИН-у.

Ово је само кратка паралела између паганске културе Словенства времена Солунске браће и организованог или полуорганизованог словенског паганства данас и репаганизације савремене културе, у трећем миленијуму од рођења Христовог. Ако се томе додају жилаве сујеверице широко присутне и у наше време, сваковрсни савремени облици окултизма, врачаре које ординирају на телевизији, удружења вештица, или високотиражна дечја, омладинска и друга литература о црној и белој магији и сл., јасно је да је сапостојање просвећености и просвећивања, с једне стране, наспрам старе или нове непросвећености, с друге стране, одлика и онога и овога времена словенских, али не мање и несловенских култура.

*

Незнање или недовољно познавање онога што смо баштинили од Солунске браће простире се и тамо где га не би смело бити. Данас много више Словена зна арапска, јапанска или кинеска слова, него што има оних Словена који знају неупоредиво лакших 38 слова глагољице. Свако међу нама овде присутнима може почети од себе проверавање да ли је то заиста тако. Одговор да нам данас није потребно да знамо глагољицу не би се могао прихватити. Од глагољице нећемо бити ситији, али није све у тој врсти користи и ситости, а 38 слова може се научити, и то за за непун сат, и због поштовања према писму којим су први пут записане на словенском језику речи: Искони бе Слово и Слово бе у Бога и Бог бе Слово.

Та  словенским писмом прва икада написана реченица зачела Јеванђеља по Јовану, које се чита на васкршњој литургији на први дан Васкрса, била је по свој прилици прва реченица Јеванђеља коју су моравски Словени слушали на свом језику, на светој литургији служеној на Васкрс 2. априла 864. године у стоном граду кнеза Растислава.¹² Тих 38 слова глагољице требало би знати још више због поштовања према онима који су први обзнанили Јеванђеље словенском народу на његовом језику и увели у круг хришћанске вере и цивилизације наше претке, којима свако од нас припада у непрекинутом низу који нас све повезује са истим великим Почетком.

*

Није много боље ни са данашњим познавањем црквенословенске ћирилице, коју су благодатно створили и ширили ученици Солунске браће, такође светитељи. Текст на црквенословенском језику и писму, у изворном облику, једва да могу без већег труда читати и студенти словенских језика, иако је црквенословенски језик и данас богослужбени језик, који се свакодневно поје и чује у сваком нашем живом православном храму. Има ли живље речи од оне речи којом се човек обраћа Богу, иако се традиционално и школски тај језик назива мртвим?¹³

Слова црквенословенске ћирилице изгледа све мање знају и савремени фрескописци и иконописци, па се и усред Београда на новијим фрескама може наћи поред црквенословенске и тзв. Вукова ћирилица, а може се видети и фреска на којој су изображени свети Ћирило и Методије са свитком у рукама на којем нису слова писма којим су нас они задужили него су им у руке стављена слова тзв. Вукове азбуке.¹⁴ Празнике словенске писмености не смемо, дакле, дочекивати баш презадовољни начином на који је дело Солунске браће настављено и висином до које је доведено.

*

Солунску браћу и њихове сараднике и ученике, поред оспоравања која су долазила од франачког свештенства пратиле су денунцијације, сплетке и клевете, фалсификати, хапшења, прогонства и убиства, напосе и уништавање књига написаних словенским писмом.

Св. Методије је био две и по године утамничен, кнез Растислав је у тамници ослепљен и убијен, кнез Коцељ такође убијен, неки ученици продати трговцима робљем па препродавани у Венецији, други убијени, трећи протерани. Добро је знано, да су се испаштања због одбране вере, уверења, језика или писма наставила кроз све потоње векове до нашег времена, до страшних затвора и логора ХХ века, које су искусила и два позната српска архијереја патријарх Гаврило Дожић и владика Николај Велимировић, до светих новомученика ХХ века, све до најновијег времена, нпр. до архиепископа Јована охридског, сада заточеног у Македонији, све до систематског затирања споменика и гробова због ћириличких слова на њима¹⁵ и све до рушења православних крстова и храмова у овом делу Европе у освит трећег миленијума од рођења Христовог, и то под прећутним покровитељством и пред телевизијским камерама света који  себе сматра за врх данашње цивилизације.

*

Противници Солунске браће настојали су после смрти Св. Методија да њихово дело затру и уништавањем књига. Знамо да су у томе успели само делимично јер је писање и преписивање књига словенским писмом настављено у другим крајевима још интензивније. А да ли данас можемо рећи да је уништавање словенске књиге давна, ружна варварска прошлост?

Нажалост, не можемо. Поред низа других примера уништавања књига и у нововековној историји, у српско културно памћење је утиснуто, поред осталог, не само масовно страдање књига у Србији у Првом светском рату, него, још више, немачко бомбардовање националне библиотеке Србије, чиме је са умишљајем уништено огромно културно благо српске и словенске писане и штампане речи.

Стотине и стотине хиљада примерака књига штампаних ћирилицом уништене су у рату деведесетих година, највише у Хрватској и на Косову и Метохији. О уништавању књига у Хрватској је, подробно известило српско културно друштво у Хрватској „Просвјета“ у тематској свесци часописа Просвјета (година 10, број 59, новембар 2003). Критеријуми за отпис књига били су следећи:  књиге писане ћирилицом, издања штампана у Србији ћирилицом, латиницом, екавицом, ијекавицом,  књиге  левичара и антифашиста, сва грађа и наслови из НОБ-а, наслови чији су аутори Јевреји и муслимани, велики број руских аутора, велики број филозофа и њихових списа. Аутор овога списка је г. Светозар Ливада, који је до њега дошао током истраживања о 24.000 наслова књига изабраних за избацивање из библиотека широм Хрватске. Пошто је то број наслова, а не примерака, број уништених примерака књига је вишеструко већи.

Уништавање књига у Хрватској по основу „неподобности“ започето је, сва је прилика, 1997. године на Корчули, када је тадашња тамошња в.д. управница месне библиотеке „Иван Видали“ одлучила да се баци 550 књига, већином објављених у Србији. Неки људи су књиге са сметлишта односили кућама и тако их спасавали, одн. задржавали за себе, али Корчуланин професор Анте Лесаја дигао је и глас протеста и ушао у дуготрајан судски спор  тражећи судску одговорност због уништавања тих књига. То је само један од медијски познатијих случајева, каквих је било више.

Истраживачима који би се бавили феноменом уништавања књига у ХХ веку предстојао би дуг и мучан посао утврђивања колико је у разним деловима некадашње Југославије приликом повремених библиотечких ревизија било отписивања књига из политичких, идеолошких, националних и сл. разлога,¹⁶ а и колико је таквих случајева било и другде по Европи. Нажалост, тиме се код нас скоро нико не бави.

Додајмо томе један од најновијих примера. Иако су многе словенске књиге у Франкфурту, граду чувеном по међународном сајму књига, сачуване чак и у времену спаљивања ненемачких књига у Немачкој тридесетих година ХХ века, у првој деценији ХХI века, око сто хиљада словенских књига из универзитетске библиотеке у Франкфурту је систематски уништено, међу њима и многа раритетна издања (oд  XVI дo XIX века) и нека скупа новија издања, и латиничка и ћириличка. Као што је 1. јула 2009. известио лист  Франкфуртер Рундшау, те књиге су тада пресељене у подрум универзитетске библиотеке, одакле су две и по године касније, у акцији чишћења подрума, однете на рециклирање, упркос молбама појединих слависта да се оне продају или поклоне, ако се не желе чувати.¹⁷ Неко је хтео да те словенске књиге буду уништене и тако је учињено, што је у јавности прошло скоро неприметно и тамо и овде. Хрватском лингвисти Сњежани Кордић дугујемо захвалност што се тим поводом огласила у медијима. Наравно, те словенске књиге нису спаљиване на ломачи него су по свој прилици даље од очију јавности педантно рециклиране, како би се из тога извукла и нека непосреднија корист, као што се у наше време углавном затварају очи и на злочиначко „рециклирање“  живих здравих људи отетих на Косову и Метохији да би се искористио неки њихов орган.

Када је у немачкој покрајини Хесен на изборима победила странка Ангеле Меркел (ЦДУ), један од првих потеза нове владе био је укидање славистике, африканистике и туркологије и продаја зграде у којој су били ти смерови, на којима је студирало неколико стотина студената. То је требало да убрза процес њихове асимилиције. Толико о немачкој и европској мултикултуралности.

Дакле, словенска књига, коју су почели да пишу свети Ћирило и Методије, живи, расте, грана се, и листа и цвета, али нису нестали они који словенске књиге физички уништавају, као што су то чинили можда баш њихови преци.

*

   Као што је знано, после утамничења, убистава и прогона ученика Солунске браће, у Великој Моравској је словенско писмо сразмерно брзо замењено латинским. Покушаји потискивања ћириличког словенског писма у корист латинице на делу су и у наше време. Нећу говорити о данашњем статусу српске ћирилице, који нам је добро познат. Ево једног другог примера.

Ото Кронштајнер, професор славистике у Салцбургу, пошто је добио 2001. године високо бугарско одликовање „Стара планина“ 1. степена, изјавио је да би Бугари требало да размишљају о постепеном преласку на латиницу¹⁸ јер је у Европи ћирилица на лошем гласу и многи мисле да је то комунистичко писмо, које Бугаре повезује с Русима, а по његовом мишљењу ћирилица је крива и за поделу Европе (Демокрација, Софија, 24. 9. 2001).

У отвореном и провокативном цинизму, ма колико непријатном, увек је корисно то што се у њему чује оно што се обично скрива. Не треба неко и нама да каже нешто слично да бисмо схватили да није Кронштајнер једини који тако мисли. Онима који сматрају да од њих зависимо, бићемо толико прихватљивији колико се више одрекнемо свог идентитета, део по део. Међутим, поштовање личног, националног и верског идентитета питање је елементарног самопоштовања, које је код Срба вековима било јамство опстанка, мада се увек налазило таквих појединаца и група који том квалитету не придају много значаја.

*

Питање националног идентитета, а у вези с тим питање места националног писма у њему, једно је од најважнијих питања нашега времена када се на народима у тзв. транзицији примењује идентитетски инжењеринг. Идентитетска политика овде је ретко предмет јавних расправа, а ако је неко уопште води, изгледа да чини то далеко од очију јавности.

Индентитет као свест о непрекинутом трајању у времену, и интегритетет као свест о повезаности делова исте целине у простору и друштву, има у основи идеју континуитета неких битних и препознатљивих обележја као што су осећање узајамне солидарности, свест о заједничкој историји и, вероватно, будућности, затим самоназив, језик, писмо, држава, симболи и др., као и претежно заједнички поглед на свет и систем вредности, који су најчешће, и пре свега, обједињени истом религијом. У савременом свету, у којем око три и по милијарде људи себе сматра верујућима, а  други део човечанства се опредељује да не припада ни једној религији, религијски чинилац идентитета можда нема свуда онакав значај какав је имао пре једног или два века, али му се ни данас велика идентитетска улога не може порећи.

Сви знамо и прихватамо лепи и мудри Змајев стих  „Песма нас је одржала, њојзи хвала“, али не би било мање тачно рећи „Вера нас је одржала, њојзи хвала“, јер само народ и појединац јаке вере (коме је она у језгру идентитета) није узмицао ни пред сабљом, ни пред коцем, а постојаности се учио и из народних песама, каквима припадају и познати стихови: „Боље ти је изгубити главу, него своју изгубити душу“.¹⁹

Садржај сваког идентитета је сложен и стога се може разграђивати или дограђивати део по део. Као што се у лексикологији сложена значења речи рашчлањују методом компонентне анализе на елементарна, базична значења уз утврђивање њихове хијерархије и функције, сличан поступак би се могао применити на идентитет. Ако се из тог угла погледа на питање идентитета, види се да је верско опредељење и убеђење (ма како широко било схваћено) за велики број људи у средишту националног и личног идентитета. А све велике религије света утемељене су на писму и књизи, на неком корпусу канонских текстова, чему је најочигледнија потврда да се Син Божји на многим православним иконама и фресакама изображава с Књигом у руци.

Свети Ћирило и Методије нису се запутили у Велику Моравску да би описмењавали људе, нити да би их путем писма учили неким светским знањима и вештинама, него зато да би их благодатно добијеним писмом утврђивали на словенском језику у хришћанској вери. То им је био најважнији циљ. Зато је свођење дела Солунске браће на стереотип о словенским просветитељима једностран и непотпун. Они су делали, пре свега, као светитељи па стога и просветитељи и то, разуме се, не у смислу нововековног просветитељства. Када се у светлу те чињенице погледа на то колико је данашња словенска (а и не само словенска) просвета заиста просветљена, колико васпитање (као „питање“, тј. храњење духовном храном) претходи образовању и прожима га, не можемо рећи да се данас широко остварују благородни циљеви којима су свети Ћирило и Методије тако предано тежили.

Основни циљ био им је био ширење хришћанске вере, а данас је хришћана на територији некадашње Велике Моравске чак сразмерно мање него у другим деловима Европе. Стање је слично и другде по словенским и многим несловенским земљама, мада је негде, као у Србији, верујућих људи, номинално, више. Неоспорно је право сваког појединца да се определи онако како му уверења налажу, али јавна перцепција тих уверења често није иста. Свако данас има пуно право да изјави да не верује у Бога, чак ће од многих бити за то оцењен као особа прогресивних и савремених схватања, али ко би јавно саопштио да не верује, на пример, у демократију као оптималан политички систем, ризиковао би да истрпи реакцију јавности као да је изрекао светогрђе јер данас светом влада систем вредности у којем су неке идеологеме неупитне и недодирљиве.²⁰ Ако, дакле, с те стране погледамо на високе циљеве којима су Солунска браћа тежила и на савремено стање ствари, има основа да се замислимо да ли смемо да станемо пред лица светитеља раздрагани и презадовољни, када данас и у словенском свету постоји инфлација писане речи и пошаст празнословља и сваковрсних других скрнављења и злоупотребе речи. Многе јавне личности и новинари не знају или не маре за девету Божју заповест, што је њихов слободан избор, а оних који не желе да живе по Јеванђељу сада има вероватно више него у полупаганској Великој Моравској IX века.

Многи ће рећи да је то цивилизацијски прогрес. Ако би то било тачно, то би значило да су Солунска браћа живела и радила у великој заблуди о томе шта је добро за човека и човечанство. Смемо ли Солунску браћу славити као просветитеље, али не као светитеље, по мишљењима оних за које је светост само лепа реч и одраз по њима превазиђеног погледа на свет. Шта би остало од српске историје ако бисмо и Светог Саву, и светородну лозу Немањића, свели само на веште дипломате, законодавце, књижевнике, војсковође, задужбинаре и ништа више од тога?

*

Наравно, нико разуман неће заговарати заоштрене конфронтације различитих погледа на свет, али реч толерантност не може бити синоним за опортунизам у претварању да проблем узајамног неразумевања не постоји, нити реч толерантност сме бити покриће за све распрострањеније релативизовање свих гледишта као равноправних, при чему се у пракси намећу ставови најјачих, одн. оних с најбољим тзв. „пиаром“, „спиновањем“, „маркетингом“ итд. То се тиче и улоге писма, језика и најшире прихваћеног погледа на свет у структури националног идентитета било ког словенског народа, па и српског.

Бритко и аргументовано порицање злодуха националног самопорицања, као добровољне промене властитог идентитета, може бити први прави корак на путу излечења и опоравка, али као што ни најтачнија дијагноза не може заменити терапију, тако и ту остаје потреба да се са критике задаха самодеструкције приступи тачном и исцрпном утврђивању онога чему се тежи, а језгро тога остаће шупље ако се у њему не нађе право место за језик, писмо и, пре свега, за заједнички или бар преовлађујући поглед на свет, чиме је све друго одређено.

Могу се поједини неверујући људи с висина свог цивилизацијског прогреса подсмехивати наводној заосталости  оних који верују, али ако су вера и језик били кичма националног идентитета српског народа током вишевековне окупације српских земаља, тешко да ће неки европски „космодиск“ моћи ту кичму да замени, ма колико се упорно и широко са свих страна рекламирао, и (тешко да ће моћи) да буде спас против националног самопорицања. Прећуткивати ту чињеницу значило би бавити се споредним стварима када је реч о националном идентитету,  иденититету нације и идентитетској политици.

Можемо ли одолети културној асимилацији истовремено се трудећи да у суштинским стварима што више личимо на своје асимилаторе, и трудећи се да што више делимо њихов систем вредности и њихов поглед на свет?

*

Може се некоме учинити да је данас овде било превише речи о тамнијим странама наше стварности уопште и стања словенске писмености посебно. Наравно, имало би много лепога да се каже о словенској писмености на почетку XXI века.

На свим словенским језицима сваке године објављују се стотине хиљаде предивних књига поезије и прозе, енциклопедистике и лексикографије, научних истраживања и одличне публицистике, све је више духовне литературе, и изворне и преведене, словенско писмо је на интернету; на сајмовима књига, који ипак нису само вашари таштине, бруји као у кошницама од гласова оних који верују у снагу лепе и тачне речи, а свакодневне промоције, као нов облик живота књиге, нису баш увек само досадни спој личног и комерцијалног маркетинга, него се на њима понекад могу чути надахнуте мисли.

Допустио сам себи слободу да с вама поделим и со горчине што дванаест векова после труда равноапостолне Солунске браће на ширењу словенске писмености ради учвршћивања хришћанства међу Словенима, много тога што су они величанствено започели није настављено и довршено како су они тежили, мада много тога и јесте.

Ако сам при томе овде рекао нешто сувишно, недовољно или погрешно, замолио бих за снисходљивост. Ако ово што је речено може бар мало допринети да се над неким важним стварима замислимо више него до сада, и да славимо свете Ћирила и Методија не само са захвалношћу за оно што смо од њих баштинили, него и са свешћу да смо веома одговорни да наслеђено настављамо и негујемо на онај начин, са оним прегнућем и пожртвовањем, и са оним циљем с којим је дело започето, онда је ово слово имало оправдање и смисao.

_____________

¹ Беседа у Матици српској на Дан светих Ћирила и Методија 24. маја 2012. године.  В.: О св. Ћирилу и Методију у свом и у нашем времену, Летопис Матице српске, 2012, год. 188, књ. 490, септембар, св. 3, стр. 389–405.

²П. А. Лавров. Материалы по истории возникновения древнейшей славянской письменности. – The Hague, Paris, 1966; С. Б. Бернштейн. Константин-философ и Мефодий. – Москва: Московский университет, 1984; R. Večerka, Počátkу slovanského spisovného jazуka: Studie z dějin staroslověnského písmenictví a jazуka do konce 11. století. – Praha: Univerzita Karlova v Praze, Filozofická fakulta, 1999; Б. Н. Флоря, Сказания о начале славянской письменности. – Санкт-Петербург: Алетейя, 2004.

³ П. Пипер, Српски између великих и малих језика. – 3. проширено издање. – Београд: Београдска књига, 2011,  стр. 257.

⁴ Скраћенице: ЖК – Житие Константина Философа (Лавров, нав. дело, стр. 1–66); ЖМ – Житие Мефодия (Лавров, нав. дело, стр. 67–78).

⁵ У житију Светог Климента помиње се да је од почетка било и других сарадника Солунске браће, али се њихова имена не наводе.

⁶ Још једна могућа паралела између Св. Климента Охридског и св.муч. Климента, епископа римског, налази се у чињеници да је овај други запамћен и по томе што је као епископ дао седморици брзописаца да преписују житија првих хришћанских мученика.

⁷  Тамо где таква методолошка комплементарност није могућа, верујући истраживачи ће предност дати теолошкој аргументацији (догмати, канон, патрологија и др.), в. С. Роуз, Писма оца Серафима: Дванаестогодишња преписка јеромонаха Серафима Роуза и свештеника Алексеја Јанга. – Будва: Подмаине – Никшић: Свјетилник, 2003, стр. 81.

⁸ Нпр., Б. Н. Флоря, Сказания о начале славянской письменности. – Санкт-Петербург: Алетейя, 2004, стр. 247.

⁹ М. Суворов је испрва држао наставу Сремским Карловцима, а следеће године од 2. фебруара до 8. септембра у Београду, да би од 6. јануара 1727. наставио са предавањима у Сремским Карловцима.

¹⁰ А. Младеновић, Славеносрпски језик: Студије и чланци. - Нови Сад: Књижевна заједница - Горњи Милановац: Дечје новине, 1989, стр. 14.

¹¹ Нпр. http://www.svevlad.org.rs/rodoved_srbija.html; http://glaspredaka.com/; http://www.slowianskawiara.pl/indexserbia.html .

¹² П. Пипер, Када је први пут служена литургија на словенском језику? // Зборник Матице српске за славистику. – 76 (2009), 7–21.

¹³ Истовремено, ту је и питање колико Црква треба да снисходи до верног народа понекад помало лењог да научи основе бослужбеног језика и писмо који су нам свети људи сачинили и оставили, а колико народ треба да се труди да узраста до пуноће православног духовног живота, чији су важан део и црквенословенски језик и ћириличко писмо.

¹⁴ То што се често назива Вуковом ћирилицом заправо је руска грађанска ћирилица (настала одлуком Петра Великог 1708), којом се писало на славеносрпском језику, а из које је В. Караџић нека слова изоставио, а шест слова додао, од којих је само два слова он измислио спајајући диграме у слова љ и њ.

¹⁵ В. о томе више у монографији: М. Рељић, Српски језик на Косову и Метохији данас (социолингвистички и лингвокултуролошки аспекти). Београд, 2011. (докторска дисертација одбрањена на Филолошком факултету у Београду).

¹⁶ Тужан пример те врсте представља судбина књига из Дворске библиотеке Обреновића, које су по одобрењу претходног управника Народне библиотеке Србије С. Угричића,  или његових сарадника, отписане из фонда Народне библиотеке Србије и завршиле у контејнеру за стари папир.

¹⁷ Видети: S. Kordić, Likvidacija sto tisuća knjiga // Jutarnji list (Zagreb), br. 4842, 12. 1. 2012, str. 16; в. такође http://www.tacno.net/Novost.aspx?id=12327.

¹⁸ Постепени прелазак са бугарске ћирилице на латиницу Ото Кронштајнер види у могућности да латиница у почетку буде писмо које би се користило упоредо са ћирилицом. Ако се то питање постави мало шире, лако се може запазити да данас већ сви словенски језици користе најмање два писма, од којих је само једно службено, а друго негде мање а негде више у употреби у приватној или у јавној комуникацији. Комуникација на интернету се врло често одвија на латиници латинског језика, која је и писмо енглеског језика, било да је реч о електронској комуникацији на српском, руском, пољском, македонском или неко другом словенском језику. Паралелна употреба два писма у јавној употреби (издавачка делатност или средства масовног информисања у приватном власништву, рекламе на јавним местима и др.), а поготову у службеној употреби (државне школе, државна управа и администрација, војска полиција, јавни сервис и др.) обично не значи функционалну равноправност и лако постаје прелазни облик замене једног писма другим.

¹⁹ П. Пипер, У темељу идентитета // Летопис Матице српске. –184, 481, 4 (2008), стр. 582.

^₂0За многе људе демократских убеђења парономазија „демонократија“ (обично у полемичком дискурсу) може звучати провокативно, али за верујуће људе није нелогично питање: „Шта је демократија без Бога, или с неким сасвим релативизованим појмом Бога?“ – и многи на то питање не налазе одговор.

²¹ Мило Ломпар, Дух самопорицања. – Нови Сад: Орфеус, 2011.