Од избијања украјинске кризе, посебно од уједињења Крима са Руском Федерацијом, пропаганда Вашингтона и појединих чланица Европске уније Русију покушава да опише као агресора који себи даје за право напасти кога жели и да су све земље у руском окружењу у опасности да им се догоди “Кримски сценарио”. Осим Украјине која је од својих ментора гурнута у грађански рат, Молдавију, балтичке земље, па чак и декларисане руске савезнике као што је Казахстан, непрестано се “упозорава како су у опасности, те да би се руска мањина могла да побуни и уз помоћ Москве да одцепи и припоји мајци Русији”.

Осим медија и јавних иступа западних политичара, пропагандне активности у земљама у руском окружењу врло ефикасно обавља неописиво велика и разграната мрежа невладиних удружења, чије активности често излазе изван законских оквира земаља домаћина.

Москва је за овакву лавину пропаганде у неку руку и сама крива, јер отворено није навела кључне разлоге уједињења Крима и често се давао нагласак на историјске околности и то више но што је било потребно. Како год било, оваква ниво русофобије и погрешних интерпретација би била примерена да су САД и Русија у отвореном оружаном сукобу, када пропаганда по правилу постаје саставни део ратних активности. Међутим, будући да се америчка администрација Русији супротставља за њих безвредним украјинским животима, нема другог објашњења од чињенице да агресивном антируску пропагандом Сједињене Државе желе прикрити властити неуспех у покушају насилног отимања целе Украјине, а најсласнији залогај би без сумње био стратешки важан полуострво Крим, са својом војном инфраструктуром и опремом вредном на десетине милијарди долара.

Једнако као што нико не верује да је Запад кренуо у  крсташки рат против Москве како би Украјини донео “слободу” и “демократију”, исто тако је тешко поверовати да се Русија одлучила на тако велик и одлучан корак искључиво из историјских разлога.

Позната је чињеница да било која земља која покаже одређени степен независности о Сједињеним Државама и Западу, при том има ресурсе и усуди се стати на пут остварењу неоконзервативног сна о “Новом америчком веку”, одједном постаје “недемократска” и “велика опасност по светску безбедност”. Када такве земље постану мета “Томахавк – демократије” њихови лидери обично завршавају пред преким судом или бивају убијени на лицу места. Срећом има и изузетака, као на пример сиријски председник Башар Ал – Асад, који је, на велику жалост Запада, успео да избегне таквој судбини.

С војне тачке гледишта, приметно је да су мете америчке агресије углавном медитеранске земље које – случајно или не – пружају већи отпор Сједињеним Државама и НАТО савезу. Чак су и “хуманитарне војне интервенције” биле фокусиране на јужну Европу и север Африке. СР Југославија, Либија и Сирија су три примера где су се употребиле обе стратегије – “Обојена револуција” и оружана агресија, док су Тунис и Египат имали “срећу” да је до рушења бивших режима дошло искључиво на крилима “револуционарног заноса”.

Бивши официр румунске војно – обавештајне службе и командант аеродрома Отопени у Букурешту, Валентин Ваислеску, цитира документ руског министарства одбране из 2011. у којем стоји “како је главни непријатељ Руске Федерације међународни тероризам и да се треба усредсредити на исламисте у Сирији и Либији”.

“Тада је Русија одлучила да ојача своју ратну флоту у Медитерану, модернизовати Црноморску флоту и војну инфраструктуру на Криму. Јачањем активности на југу Европе и Медитерану, подручју од посебног интереса НАТО савеза, Русија је отворила Пандорину кутију”, пише Валентин Василеску.

Треба подсетити да је задатак руске флоте у Медитерану била спречити и бомбардовање Сирије од стране Вашингтона, а у цитираном документу стоји “како је Русија у ваздушној луци Андреас Папандреу у Пафосу на Кипру успешно створила базу за снабдевање авиона за поморско извиђање Ту – 142 М и борбених авиона МиГ – 31 БМ”. Дакле, руске оружане снаге су појачале своје присуство у Медитерану до границе која је за НАТО била више него иритантна, иако је Москва у оквиру заједничких споразума на то имала право.

Средином прошле године се Вашингтон морао да помири с болном истином свргавања свог одабраника у Египту, исламистичког председника Мохамеда Морсија, али за освету ускраћује војну помоћ египатској војсци у износу од 1,3 милијарде долара годишње. Египат тада почиње да преговара о обнови односа са Русијом и након 40 година војне одсутности Каиро разматра предлог о изградњи руске поморске базе из које ће надзирати Суецки канал.

Русија током тих преговора шаље бродове Црноморске флоте у базу Порт Викториа на Сејшелима, где је упловио први од три руска ратна брода, протуподморнички разарач “Адмирал Шапошников”. Оваквим распоредом је руска флота у позицији која јој омогућава једноставан приступ Персијском заливу и Црвеном мору. Након реорганизације стратешког заповједништва на југу Русије, Црноморска флота је била опремљена са 20 модерних бродова, готово сви модернизовани, укључујући 6 подморница класе Варшавјанка, фрегатама опремљенима ракетним бацачима и специјализованом извиђачком и електронском опремом за ометање (СИГИНТ и ЕЛИНТ ) и првим носачем хеликоптера Мистрал француске производње.

Црноморска флота такође укључује ваздухопловне јединице и морнаричко пешадију војника. Ваздушну подршку Црноморској флоти осигурава 4. Ваздухопловна дивизија, а независна ваздухопловна транспортна флота, која се састоји од 135 авиона Ан – 22, Ан – 124, Ил – 76МД и Ан – 12, обезбеђује ваздушну мобилност додатних јединица за брзи одговор – 80.000 руских војника из 49. и 58. Корпуса.

Ова моћна експедицијска сила има способност да униште сваку групу или организацију на Медитерану, у источној Африци, Персијском заливу и на Блиском Истоку за које се у Москви процијени да су терористичка претња Русији.

Међутим, то је само врх леденог брега, што потврђују и генерали у резерви који су радили у подручју просторне одбране Руске Федерације. Кључни елемент је систем Ц4И, организован у саставу модерне Црноморске флоте на југу полуострва Крим. Тамо се обезбеђује координација копнене и поморских операција у целом европском делу руске територије и јужног дела Руске Федерације. За време Совјетског Савеза је тренутна база Црноморске флоте коришћена за домаће потребе и управљање свемирским мисијама КИП – 10.

Руски генерали тврде како су грешке и пропусти почињени од стране политичара и високих официра за Запада последица њиховог незнања о новој војној доктрини Руске Федерације која будуће војне операције не може ни замислити без употребе снажне свемирске компоненте. Управо та компонента, која се налази у срцу сједишта Црноморске флоте, за циљ има 10 пута повећати мобилност, брзину, ефикасност и прецизност конвенционалних борбених техника, континуирани надзор и праћење северне хемисфере Земље.

Свемирски центар прима податке са радара Вороњеж – М (радног опсега 6000 км) који је спојен оптичким сензорима и ласерима у Лекхтуси у близини Ст Петербурга, Пјонерскију (Калининград) и Армавир на источној обали Црног мора.

Руски свемирски центар на Криму прима информације из сателитске мреже за узбуњиване КМО / К, која из орбите може открити лансирање крстарећих и балистичких пројектила. Центар је спојен на мрежу руских војних сателита ЕЛИНТ, који прате радио и електронско емитовање, као и навигационе системе којима су опремљени противавионски пројектили, авиони и ратни бродови у Медитерану, Црном мору, Црвеном мору, Персијском заливу и земљама са којима Русија сарађује у војно – поморском сектору.

Активности свемирског центра Црноморске флоте се обављају микропроцесорима последње генерације, антеном и опремом за откривање, комуникацију и сателитски надзор, П -2500 пречника 70 му Евпаторији, а у 20 руских војних објеката на подручју Крима се омогућава интеграција сензора за откривање и праћење потребно за рад аутоматизованог прецизног оружја Црноморске флоте.

На који су начин НАТО савез и Сједињене Државе могли утицати на руске активности које су водиле разбијању америчке хегемоније у Средоземљу и Персијском заливу, а у чему је рад Црноморске флоте био кључ успеха?

Одговор је једноставан и већ се да наслутити. Неутралисања кључног центра на Криму и заменом руских војника са онима из оружаних снага Сједињених Држава. Нема сумње да је ово један од кључних разлога који је подстакао Вашингтон на пуч 21 фебруар 2014. У Кијеву против демократски изабраног председника Виктора Јануковича. Грешка коју су починили амерички стратези је та што су себе већ видели као господаре Крима и нису имали стрпљења да чекају растављање система Ц4И и одношење опреме у Русију, што се планирало након превремених председничких избора. Исхитрено су кренули са коришћењем ескадрила извиђачких дронова у Дњепропетровску, уз њихове сталне прелете над Кримом и тако открили своје праве намере Русима.

Будући да целокупни систем руске одбране, не само поједини његови сегменти, зависе о раду центра на Криму, Москва је активирала план који је без икакве сумње годинама стајао спреман у случају најцрњег сценарија.

Крим – САД, Европска унија и Exxon Mobil

Други важан сегмент због којег су у Вашингтону одлучили да Крим мора бити њихов је, наравно, нафта.

Међутим, амерички аналитичари Piere Sprey и Franclin Spinney за Counterpunch наводе “како се класична отимачина неолиберална ресурса Вашингтону, Бриселу и Exxon Mobil-у на Криму обила о главу”.

17 мај  The New York Times објављује опширну анализу Вилијама Бреда који тврди како “узимајући Крим Путин добија велике морске резерве нафте”.

Бред објашњава како је анексијом Крима Русија променила и законски прописане границе ексклузивног приступа поморским ресурсима у Црном и Азовском мору. Промена је настала због 200 наутичких миља од обале на које Криму полаже право по Закону о праву мора из 1982. Типично за многе западне аналитичаре, Бред је право становнике Крима искористио за антируску реторику којом обилује цео текст.

Ипак, без обзира на фасцинантно алтернативно објашњење догађаја који су довели до анексије Крима, чланак садржи и занимљиве информације.

Вилијам Бред је опширно извештај у целости поткријепио тврдњама из интервјуа са др Вилијамом Рајаном, поморским геологом с Lamont-Doherty земаљске опсерваторије са Универзитета Колумбија, укључујући и карте које се односе за међународно право и ексклузивно право на приобални појас сваке од земаља које излазе на Црно море.

Оно што Бред не спомиње је да ниједна тачка у Црном или Азовском мору нема географски положај који је удаљен више од 200 наутичких миља од обале од шест приморских земаља – Русије, Украјине, Румуније, Бугарске, Турске или Грузије.

Преклапања свих “ексклузивних” зона покрива 100% и једног и другог мора, са шест подручја подељених према правима која произилазе из међународног закона о мору.

Подела ексклузивних зона у Црном мору није мала ствар, јер многи геолози верују да дно Црног мора, исто као оно на Северном мору, садржи огромне резерве нафте и гаса, посебно на већим дубинама. У овом случају руска анексија Криманишта неће да промени за Румунију, Бугарску, Турску или Грузију.

Др Рајан такође сматра да су подручја која је добила Русија она која крију  најбоље” нафтне резерве у Црном мору, при чему ваља напоменути да те резерве нису у потпуности истражене. Наиме, до 2012. је истражено мање од 100 бушотина у дубоким водама Црног мора, а само једна је дала позитивне податке. Реч је о бушотини “Домино 1″ која је нашла нафту на дубини од 3200 метара у румунским водама, а која се налази 600 метара унутар границе зоне румунског ексклузивног појаса и нема везе са руским водама. Дакле, на први поглед, је лако прихватити тезе о “агресији”, анексији Крима од стране Русије која је, барем делимично, “агресивна крађа енергената коју је макијавелистички извео руски шаховски мајстор “Vlad the Bad Putin” ( како га у једној од анализа назива познати новинар и аналитичар Ерик Марголис) .

Овај закључак је свакако утјешан за неолиберално вођство у Вашингтону које је намерно започело нови Хладни рат како би преузело контролу над Кримом, Украјином и свим другим пост совјетским републикама које није успело да опљачка кроз приватизацију државне имовине, економско насиље и корупцију. Но, остављајући на страну тенденциозно и испразно блаћење Русије, постоје чињенице у извештају којима Бред сугерише једну сасвим другачију слику. Медији су опширно писали о максималним ангажману и улагањима у Украјини од стране компаније Exxon Mobil у 2012. години. Дакле, државни удар којега су у Украјини провели САД и ЕУ би, осим војно – стратешке компоненте, могао бити и подстакнут жељом америчке мултинационалне компаније за нафтом и гасом о којима зависи цела западна Европа. У том случају би подаци које је прикупио др Рајан могли разочарати архитекте америчке глобалне хегемоније.

Piere Sprey и Franclin Spinney наводе “како за потпуно разумевање грешке коју су САД, ЕУ и Exxon Mobil починили на Криму, треба погледати хронологију недавних, не превише суптилних потеза на евро – украјинско – руској шаховској табли “.

Европска унија је почела отворено присиљавати Украјину да на своју штету подстиче робовласнички трговински споразум још у марту 2012. Месец дана касније, у априлу 2012., Путин с италијанском компанијом ЕНИ потписује уговор о истраживању руске црноморске нафте и / или гаса. У августу 2012. Exxon великим свотама новца жели да надмаши руски Лукоил у истраживању украјинског подморја (посао који је у тржишној утакмици са Русијом за Exxon кључан због испоруке гаса Европи).

Током следеће године, Виктор Јанукович, без сумње уверен како ће се подебљати његови банковни рачуни на Бахамима, присиљава украјински парламент да усвоји све потребне законе који омогућавају драконске мере штедње тражене од Европске уније и Међународног монетарног фонда.

Када је изгледало да би Украјина заиста могла кренути тим путем, Путин у августу 2013. намеће гасно – трговински ембарго Украјини. Када је видео да ће пропасти, Јанукович одустаје од посла у Европском унијом.

Тада Запад чини свој монументално глупи потез и државним ударом руши Јануковича. Архитекти те стратегије су Путину дали савршени аргумент за враћање Крима у окриље Руске Федерације, што му је у самој Русији довољно да осигура власт следећих десет година. Катастрофалне грешке америчке администрације и на који начин су Руси у Никоновом стилу искористили “политику љутње” у опширној анализи појашњава Марк Амес.

Дакле, Русија је анексијом Крима задала ударац компанији Exxon Mobil и њеним тежњама за продор у европско тржиште са нафтом и гасом из Црног и Азвоског мора, али и трајно осигурала надзор над софистицираним системима без којих би се целокупна руска одбрана свела на гомилу старог гвожђа и непотребне електронске опреме.

“Путин сигурно није највећи европски стратег још од времена Бизмарка, али не треба много за победу када ти се супротстављају глупи и неизмерно похлепни противници вођени ароганцијом и незнањем. Све што је било потребно, је предвидети само један мали корак даље од непријатеља. Једино што је сада остало глупим и провидним намерама Вашингтона, Брисела и Exxon Mobilа су медији који ће послушно прикривати ову срамоту “, коментар је Franclin Spinney којег вреди упамтити.

Извор: „Адванце“ / „Србин.инфо“