Архиепископ Серафим СобољеВ

                                              О новом и старом календару

По речима Претеченског "да је епоха Ренесансе почела истовремено и на западу и на древном истоку Европе, да несрећне околности нису прекратиле образованост у древним хришћанским Црквама у Византији... да се александријска предања и образованост првих векова нису изгубили на Истоку, тешко да би било могуће остварити све оне промене које је извео папа Григорије XII”¹ . Овим речима Претеченског треба додати да је појава календарске реформе папе Григорија XII условљена не толико чињеницом да западни пасхалисти нису правилно схватили и усвајили Александријски канон с његовим израчунавањем датума Пасхе, нити опадањем науке на Истоку, него превасходно њиховим неверовањем у Свету Цркву, тачније у то да у њој живи и делује Дух Свети, као извор сваке истине. Да је Римокатоличка црква имала ову веру, она не би, преко папе и својих у чених пасхалиста, почела да мења канонска правила на којима се темељи наша старокалендарска Пасхалија и кроз која правила је Дух Свети изразио истину која не подлеже измени. Имамо у виду пре свега 7. Апостолско правило: " Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон буде светковао свети дан Пасхе пре пролећне равнодневице заједно (одн. истовремено – прим.прев.) са Јудејцима, нека буде свргнут (лишен свештеног чина – прим.прев.)”. На ово се односи и 1. правило Антиохијског Сабора, које гласи: "Сви они који се дрзну нарушити одлуке светог и великог Сабора, који је одржан у Никеји у присуству најблагочестивијег и Богу најомиљенијег цара Константина, о светом празнику спасоносне Пасхе, нека буду одлучени од општења и искључени из Цркве, ако вођени жељом за препирањем остану упорни против добре одредбе. Ово је речено за мирјане. Ако се пак неко од предстојатеља Цркве – епископ, или презвитер, или ђакон, после ове одлуке усуди, на саблазан народа и на узнемирење Цркава, по своме поступати и држати Пасху заједно са Јудејцима, таквога свети Сабор већ сада осуђује да буде одлучен од Цркве, јер је не само себе греху изложио, него је био и узрок кварењу и изопачењу многих других. А свештене службе Сабор не лишава само њих, него и све оне који се после њиховог свргнућа усуде бити у општењу са њима. Свргнути се пак лишавају и спољашњих почасти које су, по светом правилу у Божјем свештенству, поседовали”. Наведено правило Антиохијског Сабора за нас је особито значајно зато што оно не само да забрањује празновање Пасхе заједно са Јудејцима него указује на то да је таква забрана изре- чена и у одлуци I Васељенског Сабора. Додуше, та саборска одлука није сачувана, али се о њеној садржини говори у познатој посланици цара Константина Великог, коју је он упутио свим епископима који нису присуствовали I Васељенском Сабору у Никеји. Свим овим канонским одредбама Православне Цркве морамо додати и 7. правило II Васељенског Сабора и истоврсно по садржини 95. правило Трулског Сабора, којима се утврђује на који начин јеретике треба примати у Цркву. "Оне који се из јеретика присаједињују православљу и броју спасаваних, прима мо по установљеном редоследу и обичају: арија нце, македонијевце, новатијане, који за себе говоре да су ‘чисти’ и ‘најбољи’, четрнаестодневнике или тетрадите и аполинаријевце – када они дају писмено (документ о исповедању вере – прим. прев.) и прокуну сваку јерес која не учи онако како учи света Божја католичанска и апостолска Црква ;примамо их запечаћујући, то јест помазујући светим миром најпре чело, потом очи, ноздрве, уста и уши, и запечаћујући их, говоримо: ‘Печат дара Духа Светог’”. Као што видимо, овде се четрнаестодневници, т ј. они хришћани који су празновали Пасху 14. нисана истовремено са Јудејцима, директно називају јеретицима и стављају се у исту раван са аријанцима и другим великим јеретицима, због чега се и примају у крило Цркве, ако се покају, тако што бивају помазани светим миром. Ето чему води одступање од канонских правила о времену празнова ња свете Пасхе. На основу цитираних канонских одредаба Православне Цркве, јасно је да их ми морамо сачувати неизмењене. Зато 21. правило Гангрског Сабора гласи:”Нека буде очувано у Цркви све што јој је Светим Писмом и Апостолским Предањем предато”. А у 2. правилу VI Васељенског Сабора каже се: ”Никоме да не буде допуштено горе наведена правила Апостола, Васељенских и Помесних Сабора и светих Отаца мењати, или или укидати, или осим изложених правила примати друга, са лажним насловима, састављена од неких људи који су се дрзнули трговати истином”. Исто тако чврсто и неизмењиво очување канонских одредби заповеда и VII Васељенски Сабор у свом 1. правилу, које гласи: "Са сладошћу примамо божанска правила и свецело и непоколебиво држимо одредбе ових правила изложених од свехвалних Апостола, светих труба Духа, и од свих шест Васељенских Сабора, и од оних који су се помесно сакупљали ради издавања таквих заповести, и најзад, од светих Отаца наших. Јер сви они, једним и истим Духом просвећени, у за конише оно што је корисно. И кога они предају анатеми, и ми анатемишемо, и кога (предају) свргнућу, и ми га свргавамо, и кога одлучењу, и ми га одлучујемо”. Али из свих канонских правила која наведосмо, јасно је и то, у какав су велики грех пали римокатолици, кршећи свете каноне који нам забрањују празновати Пасху истовремено са Пасхом јудејском. То је грех хуле на Духа Светог, који се не опрашта ни у овом ни у будућем животу. Јер кроз свете каноне говори сам Бог Свети Дух, пошто су и догматске и канонске одредбе Васељенских Сабора доношене сагласно речима Светог Писма: "Изволи се Духу Светом и нама” (Д.ап. 15,28). А Божански Дух, заједно са Апостолима, Васељенским Саборима и светим Оцима, није канонске истине установљавао зато да бисмо их ми потом исправљали и укидали, као тобож несавршене и погрешне. Такав однос према светим канонима је потпуно недопустив и богохулан. То и јесте кривица Римокатоличке цркве, која је, отворено кршећи и укидајући канонска правила, године 1805, 1825, 1853, 1854,... 1903, 1923, 1927. и многих других година празновала Пасху истовремено са Пасхом јудејском. Али то није све. Нови календар приморава Римокатоличку цркву да се противи Светом Еванђељу, нарушавајући ход еванђелске историје. Из Еванђеља се види да се хришћанска Пасха празновала после јудејске. Међутим, код римокатолика, због нове Пасхалије, не само да је понекад Пасха истог дана када и јудејска, него бива и пре јудејске Пасхе, као што је то било 1839, 1840, 1842, 1843, 1845, 1849, 1850, 1856, 1891, 1894. и многих других година. А 1921. године јеврејска Пасха је била 10. априла, а римокатолици су Пасху славили 11. марта, тј. скоро месец дана пре јеврејске. Но ако је за нас православне хришћане недопустиво, због поштовања канонâ, да прихватимо нови календар у свој његовој пуноћи, исто је тако за нас недопустиво прихватање новог календара и у компромисној форми. Овакав компромис се у последње време уочава у животу појединих Православних Цркава, а испољава се у томе да се Пасха празнује по старој Православној пасхалији, а да се сви непокретни празници славе по новом календару. Али такав мешовити календар је неприхватљив за православне, пошто он за собом повлачи нарушавање других црквених одредаба које се налазе у Уставу и које свето и непоколебиво треба да чувамо, као они који су увек послушни нашој Мајци Цркви. А грех новокалендараца је управо ова непослушност. Кад ово кажемо, имамо у виду то да они нарушавају одредбе Устава које се тичу непокретних празника. Црква је у "Типику” поставила одређене временске границеу оквиру којих се празнују они непокретни празници који падајуу току свете Четрдесетнице. Тако се, на пример, празник Обретења главе светог Јована Крститеља слави се од среде Месопусне недеље (најраније) па до уторка четврте недеље Великог поста (најкасније). Но ове оквире новокалендарци потиру, јер они све непокретне празнике славе дванаест дана раније. Исто се може рећи и за празник Благовести (25. марта). По Уставу (Типику) Благовести се празнују у раздобљу од четвртка треће недеље Великог поста па до среде Светле седмице. Међутим, са увођењем новог календара, време празновања Благовести је од петка прве недеље па све до четвртка шесте недеље Великог поста. Но овиме се не исцрпљу је грех новока лендара ца према правилима Цркве и њеног Типика. Преступање временских граница које су одређене као оквир за празновање великих празника води новокалендарце на даља кршења одредаба Типика које се односе на велике празнике. Црква је предвидела могућност да неки велики непокретни празник падне у исти дан када и неки покретни празник, или у исти дан са одређеним данима Великог поста. За све те слу чајеве Црква је установила тачан богослужбени поредак. Но, рушећи постављене временске оквире, новокалендарци уништавају и установљени поредак Православне Цркве. Зато се код новокалендараца никада не могу празновати Благовести у дане Страсне седмице, нити може бити Кирио-Пасхе, односно празновања Благовести на сам дан Пасхе, чиме се отворено крши црквени Устав. Новокалендарци особито дрско крше Устав у погледу празника светих Апостола Петра и Павла. Света Црква тако поштује ове велике апостоле да је пре њиховог празника (29. јуна) одредила пост, који може трајати од 8 до 42 дана. Али са увођењем новог календара, овај пост се, супротно Уставу, увек скраћује. А када се Пасха празнује у периоду од 20. до 25. априла, Петровски пост се потпуно изоставља, јер за њега не остаје времена. Неко ће можда рећи да кршење Типика и није тежак грех, јер се ту не ради о одступању од догмата. Међутим, ни Христове речи: "Ако ни Цркву не послуша, нека ти буде као незнабожац и цариник” (Мт. 18,17) не говоре да се ради о кршењу догматских истина наше вере (одн. да Христос овде мисли на кршење догмата, прим. прев.). Па ипак, по сведочанству ових божанских речи, ко од нас буде непослушан Цркви, тај се одсеца од ње и ставља у ред тешких грешника, јер се у том слу чају одређује тешка казна – одлучење од Цркве. При томе, овај грех непослушности према Цркви, кршењем њеног Устава, новокалендарци врше отворено и бестидно. С тачке гледишта православне вере, за чеда свете Цркве овакав омаловажавајући однос према Типику је недопустив, исто као што је недопустиво и одступање од догмата и канонских правила. И то је сасвим разумљиво. Као што наше занемаривање догматских и канонских дефиниција и правила води одступању од Православља, истом одступању води и описано нарушавање Типика. На име, Типик је за нас свештени закон, који нас руководи у нашем православном богоугађању кроз богослужења, празнике и постове. Типик је света књига, везана за име дивног сасуда благодати, преподобног Саве Освећеног, и прихваћена је у Православној Цркви као једна од основних књига.Типик није ништа друго него глас наше Мајке Цркве. Према том гласу ми се морамо односити не са омаловажавањем, него са безусловним и непоколебивим послушањем, ако желимо бити верни и одани светој Цркви и свим њеним православним нормама. Каква је последица тога што у вођењем новог календара нарушавамо ову свештену књигу? Ако бисмо користили нови календар и на основу њега установили нова времена за своје празнике, постове и богослужења, самим тим бисмо сведочили да нови ка лендар носи собом пра вилно црквено рачу нање времена, а Типик – неправилно. И то иако знамо да је Типик створила Православна Црква, она Црква у коју су, као у неку богату ризницу, апостоли положили све оно што је истинито; и то иако нам је добро познато да су помену та кршења Устава вршили римокатолици, погружени у таму свакојаких јереси и заблуда . Као римокатоличка новотарија , која представља против црквену појаву, нови кале ндар не може донети Православој Цркви ништа осим смутње. Тако су га од самог почетка схватали његови први противници – Цариградски патријарх Јеремија II и помесни Цариградски Сабор који је он сазвао 1583. године. Све до данас нови календар представља принцип разједињавања православних и облик римокатоличке пропаганде, веома штетан по живот Православне Цркве. Стога, уколико бисмо, супротно вољи свете Цркве, прихватили нови календар, макар и у компромисној форми, то би нас могло довести у положај да сами помажемо ницању смутњи и поремећаја у нашем црквеном животу. А тиме бисмо сопственим рукама рушили ауторитет свете Православне Цркве. Но, као што бисмо починили тежак грех непослу шности према Цркви ако бисмо, одбацивши света канонска правила, прихватили нови календар у чистом облику, исто тако бисмо кренули тим пу тем непослу шности и ако бисмо, погазивши одредбе Типика, прихватили нови календар у његовом компромисном облику. Чим је папа Григорије XIII увео нови календар, одмах је, исте те године, Цариградски патријарх Јеремија II, заједно са својим Синодом, ос удио ново римско рач у нање као неса гласно са Предањем Православне Цркве. А следеће, 1583. године, патријарх Јеремија је сазвао црквени сабор на којем с у у чествова ли александријски патријарх Силвестер и Јерусалимски патријарх Софроније VI, и на њему је увођење грегоријанског календара у Римску цркву осуђено као противно канонима целе Васељенске Цркве и одлуци I Васељенског Сабора о начину одређивања дана свете Пасхе. Овај Сабор својом одлу ком, Сигилионом од 20. новембра 1583. год., позива православне да се чврсто и непоколебиво, до проливања своје крви, придржавају православног месецослова и јулијанске пасхалије, подвргавајући анатеми, одлучењу од Православне Цркве, све оне који би прекршили ову саборску одлуку. О овој својој одлуци Цариградски Сабор је обавестио све Источне Цркве, Московског митрополита Дионисија лично, Цркву Јонских острва, знаменитог заштитника Православља у западној Русији, кне за Константина Острошког, венецијанског дужда Н. Дапонтеа и папу Григорија XIII, који је и проузроковао црквену смутњу. И у следећим вековима Цариградски патријарси, као и цела Васељенска Црква, односили су се исто тако негативно према увођењу новог календара. На пример, Цариградски патријарх Калиник XI је, заједно са Антиохијским патријархом Атанасијем (1686–1728), сведочио да празновање Пасхе истовремено са римокатолицима, одбацивање правила Православне Цркве о постовима и примењивање правила Римске цркве представља издају Православља и одступање од светоотачких завета, што је погубно по чеда Православне Цркве, због чега је сваки хришћанин дужан да празнује Пасху и са њом повезане празничне дане и црквена времена у складу са праксом Православног Истока, а не инославног Запада, туђег нам по вери. Цариградски патријарх Кирил V у својој Окружној посланици из 1756. године, налаже страшна проклетства у привременом земаљском и вечном животу на све оне хришћане који би примили нови календар.Са циљем за штите православних од примања новог календара, као највећег греха, Цариградски патријарх Антим VI је, заједно са другим Источним патријарсима: Александријским Јеротејем, Антиохијским Методијем и Јерусалимским Кирилом и њиховим синодима у Окружној посланици из 1848. године изразио је, у име целе Саборне и Апостолске Цркве, овакво исповедање вере: "Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли увести нешто ново, зато што је чувар благочестија код нас само Тело Цркве, то јест народ, који је увек желео да сачува своју веру неизмењену и сагласну вери његових отаца. Да држимо исповедање како смо га примили од тих мужева – светих Отаца, да се одвраћамо од сваке новотарије, као ђаволског нашаптавања, а ко би се на тако што дрзнуо делом, речју или мишљу, такав се већ одрекао вере Христове, и већ је потпао под вечну анатему због хуле на Духа Светог, као да је Он тобож несавршено говорио у Светом Писму и на Васељенским Саборима. Дакле, сви што уводе новотарије: било јеретици било расколници, добровољно су се обукли у проклетство, као у ризу (Пс. 118,18), макар они били папе, или патријарси, или мирјани, па и анђео са неба – анатема му”. Године 1902-1904, на иницијативу знаменитог Цариградског патријарх а Јоакима III, аутокефалне Цркве Цариградска , Јерусалимска, Грчка, Руска, Српска и Румунска, изјасниле су се, преко својих представника, за одбацивање календарске реформе папе Григорија XIII. На исти начин се изјаснио и Сверуски црквени сабор 1917–1918 године, који је донео одлуку о строгом придржавању старог календара за црквено рачунање времена. Доносећи овакву одлуку, Московски Сабор је прихватио мишљење професора Московске Духовне академије оца Дмитрија Александровича Лебедева који је, имајући у виду научно-астрономске и црквено-канонске чињенице, изнео став о погубности било каквог приближавања грегоријанском календару, дајући безусловну предност старом јулијанском календару. Нажалост, Свеправославни конгрес, који је 1923. год. сазвао патријарх Мелетије, одступио је од свештених традиција којих су се тако ревносно и свето држали Цариградски патријарси током више векова. На том конгресу је било одлучено да се пређе на нови календар. Православни народ у Цариграду се због ове противканонске новотарије страшно узнемирио и побунио, тако да је патријарх Мелетије морао да поднесе оставку. Без обзира на то, његов наследник, Цариградски патријарх Григорије, покушао је 1924. године да за непокретне празнике у веде нови календар, оставивши привремено, досазивања Васељенског Сабора, празновање Пасхе и од ње зависних празника по старој пасхалији. У "Еклезији”, званичном гласилу Грчке Цркве, и у неколиким руским новинама, он је у своје име и у име свог Синода објавио грамату о преласку Цариградске Патријаршије на нови календар. Под утицајем Цариградског патријарха Атанасија и Румунска Црква је такође прихватила нови календар за непокретне празнике. Но источни патријарси, Александријски, Антиохијски и Јерусалимски, заједно са својим Светим синодима,одлучно су одбили да промене постојећи црквени календар. Исто тако негативно су се према грамати патријарха Григорија изјасниле и друге Православне Цркве. Као одговор на ову грамату, Свети Тихон, Патријарх московски и целе Русије, известио је Цариградског патријарха да, иако је примио од њега грамату о увођењу новог календара почев од 10 марта, у Руској Цркви се увођење новог календара показало немогућим због одлучног противљења верног народа. Сасвим негативно су се о увођењу новог календара изјаснили и руски архијереји у избеглиштву на саборима одржаним 1923, 1924. и 1925. године. Ми бисмо требали бити уз оне Православне Цркве које се строго и бескомпромисно придржавају старог календара у свом црквеном животу, поштујући канонске одредбе које се не смеју нарушавати, јер оне представљају један од основа постојања наше Православне Цркве. Уз то, нови календар поседује, како сведоче научне чињенице, много недостатака и, у сваком случају, даљи је од истине него стари календар. Зато је Научна комисија, коју је 18. фебруара 1899. године образовало Руско астрономско друштво у циљу проучавања питања реформе календара, објавила да "нема основа да се у Русији (а још мање у Цркви) уведе очигледно нетачан грегоријански календар”. Треба напоменути да је до скоро у астрономији коришћен јулијански, а не грегоријански календар. Амерички астроном Њуком се такође заложио за враћање на јулијански календар, који је једноставнији и прикладнији за астрономска израчунавања. За нас је веома корисно и занимљиво да знамо мишљење чувеног професора Петроградске Духовне академије Василија Васиљевича Болотова о новом и старом календару. У последњој години свог живота он је од Светог синода Руске Цркве изабран за делегата у тек образовану, при Руском астрономском друштву, Комисију за усаглашавање старог православног календара са новим. Професор В.В. Болотов је ово питање детаљно проучио не само са црквено-канонске и научно-историјске него и са свих других страна. Поседујући сва та научна знања, он је присуствовао састанку Научне комисије, на којем се разматрало питање увођења новог календара у Русији. И када овај скуп није могао да донесе јасну и недвосмислену одлу ку, а многи чланови комисије почели да заузимају став у корист новог календара, председник скупа је предложио професору Болотову да он иснесе своје мишљење. Професор Болотов је два сата говорио своје историјско слово, држећи у рукама астрономске таблице које је сам сачинио. Он је у потпуности подржао стари календар. Његови аргументи у корист тог календара су били тако научни и непорециви, да је читав скуп донео одлуку да се остане при старом календару. Треба увек то да памтимо, а такође и да никад не заборавимо завештање које нам је у вези са новим и старим календаром оставио наш генијални научник Болотов. "Сам ја – говорио је он – зато сматрам да је промена календара у Русији потпуно непожељна. Као и раније, ја и даље остајем непоколебиви поштовалац јулијанског календара, Његова изванредна једноставност представља његову научну предност у односу на сваку исправку календара. Сматрам да се културна мисија Русије по овом питању састоји у томе да још неколико векова одржи у животу Јулијански календар и да тиме олакша и западним народима повратак са никоме потребне грегоријанске реформе на стари, неискварени календар”.