Неколико српских коментатора је изразило забринутост, ако не и праву бригу, за то шта се тренутно дешава у Новоросији. Морам признати да сада делим ту забринутост. Иако сам нисам Србин, неки од дугогодишњих читалаца овог блога знају да сам имао прилику да пратим цео рат у Босни и Хрватској, и то дословно из минута у минут, радећи за УН далеко од Југославије, али са свакодневним приступом УНПРОФОР-овим извештајима и са могућношћу да испитам било ког УНПРОФОР-овог официра, укључујући два команданта Заштитних снага УНПРОФОР-а.

Мени ће овај рат заувек остати “у свежем сећању”, јер је то био догађај који ми је отворио очи да видим праву природу такозваног “слободног и демократског Запада” и који ме је, заједно са ратом у Чеченији, коштао каријере. Стога спремно признајем да понекад претерам. У ствари, мозак ми говори једну ствар, али утроба каже друго и као резултат тога осећам се веома непријатно, али стално на опрезу.

Све је почело када сам коначно преслушао читав инаугурациони говор Порошенка. До тог тренутка сам имао неке наде, да ће се, иако би то било тешко, нека врста разумног почетка некаквог мировног процеса могла да испреговара са тим човеком. Знао сам да је тип непринципијелна проститутка, али је управо то био “квалитет” због којег сам гајио некакву наду: боље рационална проститутка него помахнитали лудак, јел’ тако?

Слушајући Порошенка схватио сам да је у овом случају потпуно купљен од САД и да је нејасни напор Европе да издоговора нешто по кратком поступку бачен у корпу за отпатке. Као што сам написао у претходном посту, његова порука Новоросији и Русији била је исто толико једноставна колико дрска и безобзирна:

- Нема федерализације

- Нема статуса државног језика за руски језик

- Нема признавања политичког вођства Новоросије

- Потпуна и безусловна предаја Новоросијских одбрамбених снага

- Крим ће увек припадати Украјини.

Значи, то је био Порошенков “мировни план”. У ствари, Хуан је био потпуно у праву: била је то објава рата комбинована са ултиматумом за потпуну и безусловну предају. Отисци прстију Ујка Сема били су свуда. Био сам згранут лудилом овог “мировног плана”, али се убрзо моје гађење претворило у ужас кад видех руску реакцију.

Уместо да ишета из тог зоо-врта (Порошенко је добио америчкога стила овације на сваку од најгорих својих изјава), руски амбасадор је само седео. Министарство спољних послова није ни за коментарисати.  Што се тиче руских медија, они су сумирали догађај, али највећи део њихове пажње био је усмерен на најновију отмицу још двојице руских новинара и на поплаве око Барнаула у Русији. Што се тиче Путина, он је изјавио да је наредио ФСБ-у да затвори део границе који су ослободиле Новоросијске одбрамбене снаге, е да спречи “пролаз илегалних група”.

Није добро. Уопште није добро. И подсетило ме је на Босну.

Кратко подсећање: босански Срби су у основи добили рат и поразили и босанске Хрвате и њихове присталице у Хрватској, и босанске муслимане и њихове присталице из муслиманског света. Ипак су морали то да ураде упркос Милошевићу који је пристао да сарађује са Англоционистима учествујући у империјиној блокади босанских Срба, иако је добро знао да су Хрвати добијали конвоје оружја, муниције и залиха из Хрватске и да су Муслимани примали исте изразе љубазности турског и ваздухопловства САД. Милошевић је продао свој народ због обећања да ће му бити дозвољено да влада Србијом и Црном Гором. То обећање је на крају прекршено (већином су таква “обећања” Англоциониста), али он је у том тренутку мислио да може да преговара са ђаволом. Милошевић је затим продао Србе на Косову (колевка Србије не мање него што је Кијев колевка Русије). Што се мене тиче, тешко да ми је утеха што је затим у Хагу умро отрован.

Сад, и као што ми рече добар пријатељ: Путин није Милошевић и, осим тога, ако Путин сада поклекне, починио би политичко самоубиство. Слажем се. Или, боље да кажем, мој мозак се слаже. Мој стомак је под пуном “црвеном узбуном” и само ‘одам с чвором у стомаку сада већ два дана. Ево зашто:

Прво, не мислим да Путин једноставно може да се прави да није приметио Порошенков апсолутно лудачки говор. Шта каже кандидат је, заиста, ирелевантно, али инаугурални говор је потпуно другачија ствар: то је, по дефиницији, “програмски говор” којим се наводе и истичу циљеви новог председника.

Друго, оно што се сада дешава у Славјанску, Краматорску и остатку Новоросије је хуманитарна катастрофа и Путин је обећао да ће је спречити.

Треће, опрезан и непровокативан став Русије постепено се тумачи од стране западних медија као знак слабости и ова перцепција може бити, делимично, разлог за ескалацију и зверстава режима у Кијеву, и све арогантније антируске реторике западних политичара.

Ја дефинитивно нисам љубитељ Дугина, али он је недавно рекао нешто што с чим се потпуно слажем: он је рекао да се будућност планете решава у Славјанску, Краматорску, Красни Лиману и остатку Новоросије, јер ће исход ове битке одлучити да ли Русија успешно може да се одупре Англоционистичкој империји и тиме покрене ослобађање остатка света – или ће поклекнути. У потпуности се слажем са њим. Није претеривање рећи да се будућност планете управо сада решава, у Новоросији.

То је разлог зашто имам чвор у стомаку. До сада, ја дефинитивно не видех реакцију какву Порошенков говор заслужује. И то нису само речи, како неки кажу. На дан Порошенкове инаугурације видели смо виолентно повећање артиљеријских удара на Новоросију и напад на високог званичника Новоросије. Данас је артиљеријска граната Укија погодила цркву где су се верници били окупили за празник Педесетнице.

Путин је обећао руском народу (у Русији и ван ње) да неће дозволити масовне злочине против становништва Новоросије. Злочини се сада очигледно дешавају. Што се тиче “нове” власти у Кијеву, она је до сржи нацистичка, таква какву би најгори лудак из Десног сектора само могао пожелети. Ујка Сем је у основи сломио сваки покушај ЕУ за испреговарани исход. Ово дефинитивно није Путинов кривица или кривица сиротих људи Новоросије, али не даје ми више наде да може бити разумног споразумног решења.

Русија мора да делује одмах и да искористи своје оружане снаге да се ослободи Новоросија. Тако не учинити, била би издаја руског народа.

Мој мозак ми говори да ће Путин убрзо издати наређење да се то учини. Али прогања ме сећање на Босну. До сада су Путинови резултати били одлични, скоро савршени. Али, са све своје подршке његовој политици, ја му нисам “веровао”, барем не у потпуности. Искрено, ја не могу да замислим шта ће се десити ако он не изда наредбу да се крене у акцију, јер ако он то не учини, било би то одустајање од целокупног стратешког плана за оно што ја зовем  ”ресуверенизацијом” Русије и њеним ослобађањем од Англоционистичке империје деловањем евроазијских суверениста. Не могу и не желим да верујем да ће четрнаест година борбе која је укључивала много опасности и, с времена на време, заиста надљудске напоре, сада бити бачено на ђубре. А ипак ја имам овај чвор што седи тамо у стомаку и тај чвор све више расте са сваком неуверљивом и испразном изјавом што долази из Кремља.

САД чезну за ратом с Русијом а ЕУ је комплетно поткупљена. Ничег новог под капом небеском, европска елита се увек придруживала ономе што зовем “екуменском антируском коалицијом” – синова блуднице против Русије: европска елита је то учинила када је папство покренуло крсташки поход на православље, учинила је то под Наполеоном, блудницини синови су то учинили у Кримском рату и током Трећег рајха. Дакле, сада је еуроолош на страни Ујка Самуела (прикладније име, зар не ?). Шта је још ново ?

Овај последњи рат можда неће бити “врућ” (мада са англоционстичких 1% ја стварно ништа не бих искључио), али ће бити тоталан и немилосрдан у сваком случају. И постоји само један начин да се с тим заврши: руски медвед мора да покаже своје очњаке, да од Укија нациста начини пример и да овим европским имбецилима покаже шта значи петљати се с Русијом.

Па реците ми, молим вас,  да нисам у праву и да ће, када га дотерају до дувара, Путин имати воље и храбрости да брани своју земљу од онога што ја само могу назвати сатанском коалицијом највише злих идеологија и људи којих се човек може сетити. Ја сам у потпуности подржавао уздржаност Русије све до суботе и Порошенковог говора, али та је политика сад већ превазиђена и, на моју огромну жалост, није успела, пре свега због заиста невероватног кукавичлука и неморала европских политичких лидера (трунули у паклу дабогда због издаје свог народа и начина на који су то урадили!). Нема смисла надати се чуду у последњем тренутку: те проклете ЕУ бирократе нису пронашле чак ни атом достојанства или пристојности у себи и, као резултат, тотални Други хладни рат у Европи је сада неизбежан (Бугари су у издаји отишли корак даље и по наређењу Мекејна обуставили рад на Јужном току).

Мој мозак ми говори да ће Путин издати наређење. Ускоро.

Али ја имам тај страшан осећај у дну желуца.

Молим вас, реците ми да Путин није Милошевић.

Молим вас, реците да се моји најгори страхови неће обистинити.

Аутор: The Saker

Извор: http://vineyardsaker.blogspot.com/2014/06/saker-rant-please-tell-me-my-worst.html

Превео: Александар Јовановић – Срби на окуп