Огласио се ових дана један руски војни стручњак који објашњава зашто руска интервенција у Украјини не долази у обзир. У реду, али онда није требало ни на Криму интервенисати, а побуњеницима у другим регионима требало је у старту рећи да неће добити војну подршку – уместо нахушкати их и онда оставити на цедилу.

Седам месеци од избијања кризе и четири од револуционарне смене власти у Кијеву, Украјина је добила новог изабраног председника. По први пут на председничким изборима нису учествовала два равноправна кандидата – један који би имао претежно упориште на северозападу, а други на југоистоку земље; један који би заступао прозападну опцију и други који би било склонији ближим везама са Русијом.

 У постреволуционарним условима, једино питање је било ко ће из редова прозападне револуционарне опције добити подршку бирача. На крају то није био нико од њених лидера који су од новембра до фебруара дефиловали Мајданом – победу је однео тајкун Петар Порошенко, убедљиво поразивши прекаљену револуционарку Јулију Тимошенко. Ми можемо да сумњамо у његову реалну политичку моћ у условима када се овлашћења председника настоје ограничити, али имајмо у виду следеће – у Украјини тренутно ни за једну политичку личност не можемо да кажемо да има реалну моћ, а Порошенко је једини међу њима ко је своју легитимисао вољом народа. Зато на њега треба озбиљно рачунати, нарочито у условима када се у земљи води грађански рат ниског интензитета, а он се налази у улози врховног команданта оружаних снага. Тога су свесни и Руси, из чијих потеза у последње време се јасно види да се уздају у сарадњу са новим председником да би остварили своје циљеве у Украјини. Но, већ на почетку је јасно да та сарадња неће бити једноставна – Порошенко се накратко срео са Путином, али је након тога изјавио да са Русијом око европске оријентације Украјине и статуса Крима неће бити компромиса. Порошенкова инаугурација је права прилика да подвучемо црту испод досадашњег тока украјинске кризе, и то из руског угла – да видимо шта је Кремљ својом политиком у Украјини до сада остварио, и чему може да се нада убудуће.

Фјодор Лукјанов је пре неколико дана рекао да Русија зна шта жели у Украјини, али нема јасан план како да то оствари. Потпуно се слажем са Лукјановим да је оно што Русија жели јасно и недвосмислено. Она неће, не може и не сме да дозволи да територија источно од реке Дњепар (ако не и више од тога) падне под власт антируских снага које ће сутра ту довести НАТО трупе и ставити Русију у шах позицију – са америчким ракетама на 450 километара ваздушном линијом од Москве и непријатељском окупацијом простора и становништва које вековима гравитира Русији. Најбољи начин за остварење овог циља је предреволуционарни статус qуо у Украјини – војна неутралност ове земље, уз одрживе економске односе са Русијом и западним земљама. У постреволуционарном периоду ово је могуће постићи федерализацијом Украјине, како би југоисточни региони добили могућност да ставе вето на било коју одлуку Кијева која би земљу у потпуности сврстала на страну Запада, а против Русије. Ако се ово идеално решење покаже немогућим, Русији преостаје само једна алтернатива – цепање Украјине на два дела, како би Москва задржала контролу над територијом источно од Дњепра. Ово решење не би било могуће без ширег грађанског рата у Украјини и руске војне интервенције, што би имало своју цену, разуме се. На Кремљу је да пажљиво прорачуна корист и штету од форсирања ових двеју стратегија и определи се за најбољи пут до остварења циља. Но, досадашњи ток кризе ме све више уверава да је Лукјанов у праву и по другом питању – Русија није сигурна у погледу стратегије како да оствари свој јасан и недвосмислен циљ, те све време лута између плана А и плана Б. Дозволите да то појасним полазећи од наведене Порошенкове изјаве.

Најпре, чули смо да компромиса око европске оријентације Украјине неће бити. Мислим да је сада прави тренутак да се још једном подсетимо како је ова криза почела. Протести тадашње опозиције у новембру месецу су кренули онда када је председник Јанукович одбио (или макар одложио) потписивање споразума о придруживању са ЕУ. Шта га је натерало да одбије? Натерао га је притисак Русије, односно претња Москве да ће се Украјина суочити са тешким економским последицама уколико буде потписала споразум. Ова претња је, о томе сам још онда писао, потекла из оправданог страха Русије да се иза ове неочекивано великодушне „непристојне“ понуде ЕУ Украјини крију геополитички мотиви – тежња да се под плаштом придруживања ЕУ Украјина одвоји од Русије и увуче у западну сферу утицаја, укључујући и западни војни блок, а у исто време у круг изразито прозападних и русофобичних држава „Нове Европе“. Да овај потез Москве не би изгледао као најобичнија уцена, она је предвидела и значајну финансијску подршку за стабилизацију украјинске економије – што је Јануковичу напослетку била примамљивија понуда од оне „непристојне“ коју је добио од ЕУ.

Шта имамо неколико месеци касније? Јанукович је насилно оборен са власти, његови револуционарни наследници потписали су споразум са ЕУ (штавише неки од њих се отворено заложили за улазак Украјине у НАТО), а Русија се својим играњем на карту Порошенка као де фацто дела револуционарног режима прећутно мири са оним за шта пре избијања кризе није хтела да чује – европским путем Кијева. Другима речима, џаба су кречили – Русија није успела да спречи Украјину да потпише споразум са ЕУ, те сада нема другог избора него да то прихвати као свршен чин. Поставља се питање да ли је то могла да уради и пре свег овог крвопролића и мрцварења? Да ли је било неопходно толико јако притиснути Јануковича да не води Украјину ка ЕУ и тиме практично изазвати његов пад са власти, да би се само неколико месеци касније село за сто са новим председником који се још чвршће залаже за европски пут своје земље? Или су могли лепо да пусте Јануковича да потпише споразум – он би тиме остао на власти, Украјину не би захватили револуционарни хаос и грађански рат, западне земље не би добиле прилику да нахушкају пола света, а кијевски револуционари сопствено становништво против Русије, која би се накнадно постарала да сврставање Украјине на Запад не оде даље од тог првог корака, потписивања споразума. Одбијам да поверујем да Русија није имала механизама да одржи ствари под контролом све и да је споразум потписан. Пре ће бити да је стратегија Кремља оманула, па сада мора да решава исти задатак, али под много неповољнијим околностима.

Ово постаје још видљивије ако узмемо у обзир други део Порошенкове изјаве – неспремност на компромис око Крима. Јер, кримски случај је пар еxцелленце пример заглављивања Русије на пола пута између плана А и плана Б. Бојим се да се дешава управо оно што сам наслутио када сам након анексије Крима написао да се Русији у „новом кримском рату“ смеши Пирова победа. Ако је Москва хтела да Украјина остане цела и изнутра се реорганизује како би се гарантовала њена неутралност, онда није требало да узима Крим. Ако га је већ узела, онда је требало да иде до краја и доврши цепање Украјине на две половине. Сама анексија Крима није никакав добитак за Русију, уколико Луганск, Доњецк, Харков, Суми и Чернигов сутра угосте НАТО трупе. Нажалост, Путинов позив побуњеницима у Доњецку и Луганску од пре месец дана да одложе референдуме, тешко да може да звучи друкчије него као позив да простру црвени тепих трупама НАТО. Нису га послушали, а да ли ће то ићи на њихову срећу или жалост остаје да се види, јер у овом тренутку је све мање извесно да би Русија војно интервенисала да их заштити ако Кијев буде кренуо на њих пуном снагом. По мени је кључни разлог што Кијев још увек води сукоб ниског интензитета против њих тај што се плаши да би Руси заиста могли да интервенишу. Међутим, потези које Кремљ повлачи из дана у дан чине тај страх све мање оправданим.

Стичем утисак да је Путин од шаховског велемајстора, како је деловао до анексије Крима и како то и приличи једном руском владару, по угледу на понашање Обаме у сиријској кризи прешао на улогу лошег покераша. Његов блеф је „проваљен“, па сада Русија има још већи проблем да за себе обезбеди повољно решење кризе, него што би га имала да је – колико год би тај потез био суочен са ризицима – војно интервенисала да би помогла побуњеницима. Јер, није лако глумити миротворца и дипломату када сте већ посегли за оружјем – због анексије Крима, за коју данас знамо да је омогућена интервенцијом руских трупа на терену, Русија је већ обележена као агресор и окупатор, и то се неће променити ма како мирољубив став буде заузела према остатку украјинског истока. Нити ће санкције Запада и претње истим бити мање, ни поређења Путина са Хитлером, ни звиждање Русији на Евровизији и сличним манифестацијама… Једино да Москва врати Крим, али би то тек било признање пораза комплетне стратегије до сада примењене у украјинској кризи. Морам да признам да ми је помало морбидно зазвучало када је Путин, коментаришући насиље и жртве у Доњецкој и Луганској области, рекао како је то доказ да се на Криму исправно поступило и жртве предупредиле. Морбидно звучи, јер може да наведе на закључак да је Путину драго што људи гину у Доњецку и Луганску, будући да му то даје аргумент за тврдњу да је урадио праву ствар на Криму. На питање зашто онда није урадио то исто да би предупредио насиље и у Доњецку и Луганску, или га макар зауставио, Путин још није дао одговор. Огласио се ових дана један руски војни стручњак који објашњава зашто руска интервенција у Украјини не долази у обзир. У реду, али онда није требало ни на Криму интервенисати, а побуњеницима у другим регионима требало је у старту рећи да неће добити војну подршку – уместо нахушкати их и онда оставити на цедилу.

Вероватно изненађује оволика критичност на рачун политике Кремља према Украјини, ако се зна о чему сам до сада писао и за шта се залагао. Лично сам велики поштовалац Владимира Путина као државника и улоге коју његова земља игра у савременом свету. Међутим, управо то ме и подстиче на конструктивну критику. На тлу Украјине тренутно се одиграва последња етапа постхладноратовског разграничавања сфера утицаја САД и Русије. Када погледамо мапу, од Балтика, преко Средње Европе и Балкана, Блиског истока, до Закавказја и Средње Азије, границе су се углавном искристалисале. Русија се чврсто ушанчила иза њих, али то неће много вредети ако америчким империјалистима успе продор ка актуелној украјинско-руској граници. Свестан да Русију не може војно да порази догод је ова политички стабилна, Вашингтон тренутно настоји да макар обезбеди што бољу позицију за офанзиву која ће доћи онда када буде успео да је дестабилизује ослањањем на „пету колону“. Ово није нимало наивна претња за Русију, која има богато искуство „времена смутњи“ и од споља увезених револуција које су омогућавале страним завојевачима да остваре напредак на штету ове велике земље. Наравно, Русија је преживела сва та времена невоља, измењала на челу разне владаре који би, чак иако би се једно време нашли на путу (свесне или несвесне) издаје своје отаџбине у корист странаца, некако увек налазили пут назад ка слеђењу националних интереса. Не сумњам да би се то десило и ако се оствари поменути западни сценарио са обарањем Путина и устоличењем „пете колоне“. Али, услов за то је да Русија сачува колико-толико подношљиво безбедносно окружење, које би јој дало довољно времена да превазиђе кризу и консолидује се изнутра.

Нажалост, она се никада у својој историји није суочавала са тако моћним противником какав је западна војна алијанса, па јој је утолико значајније да осигура себи довољно дубок безбедносни појас. Уколико буде дозволила да НАТО трупе и ракете дођу у Харков и Суми, Русији ће се под грлом наћи смртоносна жаока америчког империјализма, те се бојим да неће моћи да преживи евентуалну политичку дестабилизацију за којом би следила муњевита западна интервенција и територијално распарчавање и темељно преуређење државног поретка, као и њеног националног идентитета и интереса. А то неће бити добро – не само по Путина и Русију, већ и читав свет. Јер, Русија данас на међународној сцени игра много озбиљнију улогу него што је то заштита сопственог положаја велике силе и националних интереса – она је тренутно једини актер спреман и способан да брани оно што је остало од слободног света од насртаја стоглаве аждаје америчког империјализма. У том погледу она има и обавезу и одговорност према свима нама који не желимо свет каквим га замишља елита милитантних идеалиста из Вашингтона, па и према мојој земљи и мени лично, што ми даје за право да критикујем Кремљ уколико видим да ту своју обавезу не испуњава како треба.

И, да би критика била до краја конструктивна, покушаћу да одговорим на питање које опције онда у овој ситуацији преостају на располагању Путину и елити окупљеној око њега. Прво, слажем се да треба играти на карту Порошенка, имајући у виду његове за нијансу умереније ставове у односу на остале кијевске револуционаре. Међутим, како је Порошенко само једна карика у ланцу који тренутно управља у Кијеву, и то несигурно колико јака, Русија треба да инсистира и на ономе што је од фебруарске смене власти готово заборављено, а што су и сами револуционари пре тога тражили, а то су превремени парламентарни избори. Јер, тек помоћу њих ће на чело Украјине доћи колико-толико легитимна влада и Москва ће знати ко има реалну моћ у земљи и с ким треба да разговара. Друго, пошто Порошенко и остали властодршци у Кијеву тврде да нису спремни на компромис са Русијом о неким битним питањима, онда би она морала да их натера на компромис. То значи да не сме више да буде дезавуисања присталица федерализације – ако су се они већ дигли на оружје и изјаснили на референдумима о својим легитимним интересима, који су уједно и интереси Русије, онда она има обавезу да их подржи. И не само њих, већ и проруско становништво у осталим регионима украјинског југоистока. То не значи да треба војно да интервенише, али нека макар наговести могућност да до тога дође уколико Кијев не буде попустио. А мораће да попусти онда када буде схватио да му следи широка побуна и страшан грађански рат уколико не почне разговор са онима које сада назива терористима, а који су легитимни представници својих региона.

Треће, уместо о имиџу своје земље – који свеједно не може да буде много бољи у суочавању са надмоћном пропагандном машинеријом западних земаља – Путин би требало да поведе више рачуна о реалној моћи Русије, пре свега економској. Берићетни период високих стопа економског раста је нажалост завршен и треба га под хитно обновити. За то није довољан само енергетски споразум са Кином, колико год деловао као добар потез. Да би опстала у такмичењу и са старим и са новим економским силама света, Русија мора да се ослободи зависности своје економије од извоза енергената и технолошки се модернизује. Али не онако како многи квази стручњаци тврде да је једино могуће – послушништвом Западу у замену за његову технологију, већ ослањањем на сопствене ресурсе. Не може нико да ме убеди да земљи која је прва летела у свемир требају Запад или Кина да би била напредна економска сила. Треба само искоренити унутрашње бољке, међу којима је на првом месту корупција. И коначно, да би успешно бранила слободни свет, Русија и сама мора да буде слободна. Не видим никакву потребу за наставком аутократије и гушења опозиције, јер то само даје додатни аргумент Западу за сатанизацију Путиновог режима. Тачно је да у тој опозицији има доста „пете колоне“, али њој гушење може само да подигне рејтинг, никако да је спречи да освоји власт – свима нам је позната она крилатица „забрањено воће је најслађе“. Такође, забрињавајуће делују најаве могућег нарушавања неких других слобода у Русији, на пример оне које се могу наслутити из скорашњих Путинових коментара о интернету. Док су у име интелектуалне својине Америка и Запад измишљали СОПА, ПИПА, АЦТА и друга оружја у свом рату против слободе интернета, док су градили моћне системе надзора о којима говори Сноуден, Русија је била бастион слободе овог највећег техношлошког достигнућа човечанства и пружила уточиште том Сноудену. Не би ваљало да сада промени политику.

Украјински ролеркостер је у последње време малчице успорио, али је још увек неизвесно шта нас чека већ иза првог угла. Морам да признам да сам на основу начина на који се кретао пре месец дана слутио могућност избијања много ширег сукоба него што је то грађански рат у Украјини. Та путања је избегнута захваљујући Путиновом попуштању и Западу – ако ово попуштање има неку позитивну страну, онда се она састоји у томе што се тренутно не води Трећи светски рат. Међутим, да би се спречило да такав рат избије већ на следећој кривини, или – још горе – да Вашингтонски империјалисти без рата остваре свој нови светски поредак, Русији сада треба мање попуштања, а више асертивности. Путину треба више шаха, а мање покера. Потребна је добра стратегија за Порошенка, али и за случај да он постане Потрошенко. И даље се надам да Русија и њена елита имају снаге и мудрости да ову вожњу безбедно заврше.

http://evroazija.info/vladimir-trapara-scile-haribde-ruske-politike-u-ukrajini/