Уводна напомена           

Смрт једног великог подвижника и богослова какав је био отац Георгије Григоријатски велики је губитак за Саборну Цркву Христову. То је губитак који се тешко може надоместити, ако узмемо у обзир његов духовни ауторитет и благодатну мудрост коју је поседовао. Зато читаоце опет подсећамо на дело оца Георгија, указујући да овај запис потиче још из 2008. године, када је његов глас грмео Истоком у одбрани правоверја.

+ + +

Архимандрит Георгије Григоријатски и преговори с Ватиканом

Отац Георгије, игуман манастира Григоријат на Светој Гори, један је од најдоследнијих исповедника православне вере данас. Он је, у последњих православних с Ватиканом После сусрета Мешовите богословске комисије за православно - римокатолички дијалог у Београду 2006. он се огласио својим текстом „Узнемиреност због сједињења“ (20. јун 2007.) у коме истиче методе које римокатолици примењују да би православне преварили и преверили:

>>Припрема, излагање и подржавање новојављених теорија, од којих "се Filioque, примат и непогрешивост тумаче се од римокатолика на такав начин како би били прихваћени од православних.

Пре отприлике четрдесет година учествовао сам на скупу православних теолога у Атини, на коме нам је позвани, познати римокатолички клирик и угледник Ватикана, Пјер Дипре, рекао: „Првенство ћемо изразити на такав начин да ћете га прихватити“. Критиковао сам га да нас не интересује формулација, већ суштина примата. Не долази у обзир да прихватимо примат у смислу који поима римски папа.

Организовање заједничких православно-римокатоличких теолошких конференција као Босе, које, док тобоже приказују православну духовност, гаје идеју сједињења упркос догматских разлика.

Папизам користи школство да би имао утицаја на убеђења православних младих, и то оних образованих. Познато је да је папа Гргур XIII 1575. установио у Риму грчки Колегијум Св. Атанасија, који, сагласно са званичним папским актом, за циљ „...најпре жели духовно уздизање Грка...; затим тежи учењу догмата Римокатоличке цркве и повратак православних ’шизматика’ у њен загрљај“. Ученици Колегија су се растурили по туркократској Грчкој и радили на унијаћењу својих православних земљака.

Такође је познато да данас, поред додељиваних стипендија богословима за студије на папским теолошким школама у Риму, у Грчкој ради више папских школа првог и другог степена.

Линија зацртана од Ватикана се следи са тачношћу. До данас је наглашавано од стране православних богослова да постоје догматске разлике између православних и римокатолика, без чијег решавања не може бити сједињења. Сада се од православних истиче да имамо заједничку веру, заједничко Предање, и да ћемо под одређеним претпоставкама моћи да прихватимо папско првенство: „Имамо исту веру и исто предање. Главни проблем који треба решити јесте првенство епископа Рима, односно, улога папе“, изјавио је митрополит (Пергамски) Јован. ’Верујем да можемо наћи решење. Реч је о прецизном одређивању положаја епископа Рима у склопу свесветске Цркве. Православни су спремни да прихвате идеју о једном свесветском примату и, према канонима древне Цркве, епископ Рима је био primus (...) Неслагање се јавља код једног темељног питања: Може ли епископ Рима да се умеша у живот месне Цркве’, изјавио је поред осталог и додао: ’Не може да се умеша без одлуке донесене у заједници садругим епископима. Укратко, епископ Рима треба увек да делује у сагласности са сабором’“.

Овде бих најпре желео да приметим да свест Православне Саборне Цркве никада није прихватила да после раскола православни и римокатолици имају заједничку веру и заједничко Предање. Сведоци те свести јесу велики јерарси и богоносни Оци, као Св. Григорије Палама, Св. Марко Ефески, Св. Мелетије Пигас, Св. Никодим Светогорац, Св. Нектарије Пентапољски, Доситеј Јерусалимац, и многи други, као и саборна изјашњавања Православних патријараха 1848, 1868, 1895. Али и прост православни народ, и поред патњи за време туркократије, и поред систематске латинске пропаганде и притисака које су повремено трпели од уније, није се одрекао –осим мањих изузетака – већ је остао веран догматима ивери своје Цркве.

Уз то, сједињење које се остварује, иако се већ више деценија добро припрема од Ватикана, неће бити прихваћено од већине православних, али ће допринети њиховом расколу, пошто ће бити без суштинског решавања догматских разлика, без одрицања римокатолика од јеретичких догмата (Filioque, примат, тварна благодат итд.), већ са њиховим претумачењима, на начин безболан за Ватикан и прихватљив од „православних“.

Наравно, наше посветовњачено друштво, задојено идејама глобализације и Новог доба, нема догматску осетљивост православних који некада нису прихватили одлуке „уједињујућег“ Ферарско–Флорентинског сабора. Међу таквима и данас постоји народ Божји, пророковани остатак савесних православних, који ће се супроставити било којем облику уније која не буде у истини православне вере. Узнемиреност многих православних због онога што се збило у последње време, потврђује да православна савест дела.

Нека, дакле, припазе они који журе ка унији, да можда уместо да сједине разједињено, не разјуре сабрано православно стадо. Драма непрекидних подела, која је пратила ужурбано наметање новог календара у Грчкој цркви, треба да упозори наше црквене вође. Треба још данас поучи и опрез многих Православних Цркава које задржавају стари календар, како се не би цепало њихово стадо.

Објављено је да је Васељенски патријарх позвао папу да присуствује наредној Скупштини Мешовите богословске комисије Дијалога православних и римокатолика у Равени. Теме ће бити озбиљне. Иако смо забринути шта ће се одлучити, надамо се да православни неће подлећи вечитим тражењима папе, да неће амнестирати Унију, да неће признати папи неки облик примата власти и свесветске надлежности, нити прихватити да сарађују у ватиканским нацртима за сједињење, које ће посредно или непосредно искварити неновотарену православну веру. <<

После скупа у Равени 2007, отац Георгије се поново огласио, истичући (30. децембра те године):

>>Постоје озбиљни разлози да верујемо да „Равенски документ“ потврђује страховања да ми православни попуштамо папским захтевима. Разлози јесу следећи:

а) Документ говори о „римокатоличкој цркви“. Није у питању технички израз чије ће коришћење олакшати дијалог. Напротив, њему је дат пуни богословски садржај тако да дијалог бива уз претпоставку да римокатоличка црква јесте истинита православна Црква.

Православно представништво се на овој тачки недопустиво повукло. Текстом Баламанда (1993.) призната је римокатоличка црква као црква са пуним значењем израза: „Са обе стране се признаје да оно што је Христос поверио Његовој Цркви-исповедање апостолске вере, учествовање у истим тајнама, пре свега у јединственом свештенству које врши јединствену Христову жртву, апостолско прејемство епископа-није могуће сматрати својином само једне од наших Цркава“. Реч је о суштинском одступању од почетне и најтемељније основе богословских преговарања. Дакле, док римокатолици признају одређене суштинске елементе цркве Православној цркви (пуноважне тајне и апостолско прејемство) и при том и даље остају верни еклисиологији II Ватиканског концила, православни богослови напуштају нашу веру, током времена сведочену од угледних Отаца и сабора, да се због јеретичких догмата црква Рима одсеца од тела Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, да нема елементе који је чине Црквом Христовим, и да је тако она јеретичка црква. Чак оклевају и да наведу историјске потврде, какво је оно Св. Марка Евгеника: „Пре много година одвојио се из заједнице осталих четири светих патријаршија чувени збор западне Цркве, славни Рим, усамивши се са обичајима и догматима страним православнима и Саборној Цркви...(а који су, међутим, страни православнима свакако су јеретички)“.

б) Међутим,и ово лоше настало „узајамно признавање“ је превазишло Упутство Ватикана (јули 2007), са познатим „Одговорима“, у којима папа Бенедикт XVI одређује православне помесне цркве „мањкавим“, јер немају заједницу са Петровим наследником. Саобразно Упутству истинита Христова Црква постоји само у Римокатоличкој цркви. Значајно је да је Упуство издато неколико месеци пре Скупштине у Равени, што, према нашој процени, значи да Ватикан зацртава правац који требада следи дијалог. А правац је римоцентрични екуменизам, каквим га је одредио II Ватикански концил. Исто потврђује и текст Упуства Ватикана, али и епископ бивши Захумља и Херцеговине Атанасије Јевтић: „Овај текст („Одговори“) показује упорност папе Рацингера да, и својима, и другима, покаже право лице свога-римокатоличког (=римоцентричног) екуменизма, који у ствари није оно што папа говори, већ оно што верује и како се понаша“

Наглашену забринутосту вези горњег папског Упутства изражава и Св. Синод Грчке цркве православном сапреседнику Мешовите комисије за дијалог, митрополиту пергамском, г. Јовану, посланицом од 8/10/2007.

Напоменау 1. параграфу Равенског документа, највероватније плод протеста Грчке цркве, прати, нажалост, дух папског Упутства. Поред тога што уверавају да коришћење израза „црква“ не подрива самосвест Православне цркве као Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, православни представници у ову напомену не стављају исто тако основно начело њене самосвести да Православна црква не прихвата да у римокатоличкој цркви „постоји“ Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Карактеристична је, и изобличава плашљивост православних представника, чињеница да су римокатолици објавили да у истим међу односима не признају начела истините Цркве изван римокатоличке заједнице. Јасно је да „Равенски документ“ треба читати и тумачити уз сазнање да римокатоличка страна остаје непроменљива и верна папским догматима.

г) Саопштења Равенског документа о апостолској вери, основним Тајнама, свештенству, Евхаристији и апостолском прејемству се са толиком природношћу односе на римокатоличку цркву, тако да неко може да помисли како је по свим овим тачкама римокатоличка црква православна. Међутим, поново се питамо заједно са Св. Марком Евгеником: „Откуда се, дакле, појављују изненада пред нас као православни они који су већ толико година и од стране толико Отаца и учитеља осуђени као јеретици?“ Заиста, када су римокатолици дали јасне знаке одбацивања њихових познатих другачијих учења? Напротив, да ли су добро потврђене доказе сопствене истрајности у њима. Како они имају апостолску веру када filioque, тварна благодат, примат као привилегија свесветске надлежности, непогрешивост, безгрешно зачеће Богородице и др., још увек сачињавају њихове основне и неразматриве догмате? Како имају пуноважне основне тајне (крштење, помазање), свештенство и евхаристију, када су се, према Св. Марку, отцепили од Христове Саборне Цркве? Осим тога, на снази је још први канон Св. Василија Великог, потврђен на Петом Васељенском Сабору, да „који су удаљени од Цркве немају више благодат Св. Духа на себи, јер јепрестало њено предавање прекидом прејемства... будући одсечени и поставши лаици нису имали власти нити да крштавају, нити да рукополажу, нити су могли да преносе благодат Св. Духа, од које су отпали...“ Штавише, овде се неради о помоћи онима који се враћају из латинства вери Саборне цркве, већ о потврђивању латинских другачијих учења од стране Православне цркве. Исто тако, како имају апостолско прејемство, када, према Св. Григорију Богослову, православно веровање потврђује апостолско наслеђе, а инославно га прекида? „Пошто је истомислено исто што и истопрестоно, онда је разнославно истовремено и разнопрестоно; у првом је заједничко прејемство, а у другом истина“, пише божаствени Григорије.

д) У Равенском документу се даље разматрају два важна аспекта установе Цркве, саборност и власт. Усаглашено је (парагр. 40-41) да је еклисиолошка суштина саборности и власти живела у православној заједници током првог хиљадугодишта живота Цркве на Истоку и Западу. Међутим, све и дахоћемо да ово сагласје сматрамо стварним, не допушта нам да будемо спокојни разјашњавање истог параграфа: „Они (православни и римокатолици) се не слажу, међутим, око тумачења историјских доказа из ове ере везано за прерогативе епископа Рима као првог, ствар која је већ била схваћена на различите начине у првом миленијуму“ (парагр. 41). Оваквим појашњењем супостављени темељи прихватању од стране православних претумачења папског примата.

Несумњиво је током првих хиљаду година дејствовала саборност и зато се није развијала власт у облику свесветског првенства или надлежности. Искривљења, пак, код папског примата нису настала одједном. Због папског владања над читавом црквом, у цркви Рима се током векова неприметно одвијао један процес смањивања саборности и уздизање папског примата. На овај процес директно и јасно упућује горње „несагласје“ православних и римокатолика Мешовите комисије у Равени. Међутим, док римокатолици не одустају од папоцентричног тумачења установе саборности и власти за време првих хиљаду година живота Цркве, „сагласје“ Равенског документа нагиње ка признавању једног свесветског првенства папе. Само уколико римокатолици прихвате да тумаче историјске чињенице првих хиљаду година као и православни, сигурно ће напустити папске новотарије другог хиљадугодишта. Само под овом претпоставком најављена расправа на следећој скупштини Мешовите комисије, о тумачењу саборности и власти током другог хиљадулећа, и наравно I и II Ватиканског концила, даће православне закључке, тј. нагињаће укидању папског примата. У другом случају, признавање папске надлежности од читаве Цркве (нека буде и под видом јавне службе) је решење, које ће сигурно бити донето. Познавајући стратегију Ватикана сматрамо да римокатолици не могу одбацити свој папоцентризам, стари као и нови, зато што је он запечаћен одлукама њихових тринаест „васељенских“ сабора. Подсећамо на последњу објаву папе Јована Павла II, у енциклици Ut Unum Sint (1995): „Католичка црква има уверење да је сачувала службу наследника ап. Петра, епископа Рима, кога је Бог установио „као вечни и видљиви темељ јединства“ (парагр. 88). И: „Уверен сам да на овом месту имам нарочиту одговорност...да пронађем један облик примене примата, који ће, без тога да на било који начин порекнем суштину његове мисије, отпочети у новим околностима“. Поред осталог, ту је и скорашња објава папског примата од стране папе Бенедикта XVI, на Фанару 2006.

Штавише, све и да се догоди да се искреним дијалогом не следи траса Ватикана, тактика је да се прекине договор теолога сваки пут када није сагласан са линијом Курије. Подсетимо и на повлачење православних по питању присуства унијата у дијалогу, чак на његовом почетку, поред свеправославних саборних тврдњи о непоколебљивом ставу по овом питању. Подсећамо још и на нарушавање тока дијалога о унији и на наше неправилно попуштање, све до понижавајућег нивоа текста Баламанда. Да подсетимо, на крају, и на грубо папско мешање током IX Скупштине Мешовите комисије у Балтимору, и бродолом православних надања у вези уније. И да не заборавимо папско Упуство од прошлог јула. Што се тиче расправе о примату на следећој скупштини Мешовите комисије, плашимо се да ће линија Ватикана путем препознавања код римског папе наметнути неки вид свесветског примата, вероватно под варљивим обликом (у „подхришћанском коду“ према Мелетију Пигасу) службе читаве Цркве, али свакако непознате и неприхваћене у древној Цркви. Плашимо се што тако нешто већ почиње нејасно да се разазнаје у парагр. 41 Равенског документа.

е) Наша молитва и нада свакако је су да римокатолици одбаце папоцентрично тумачење историјских чињеница првих хиљаду година, као и исходишно првенство свесветске надлежности. Можда се одсецањем повода за папско владарско настројење исправе и догматске последице. Блаженопочивши о. Јустин Поповић папски примат и папске јереси повезује као узрок узрокованог: „Православна догма, боље речено сведогма о Цркви, одбацује и замењује латински јеретички сведогмат опрвенству и непогрешивости папе, тј. човека. Из ове свејереси рођене су и рађају се непрекидно друге јереси: Filioque, одбацивање епиклезе, бесквасни хлебови, увођење тварне благодати, чистилиштни огањ, ризница вишка дела...“

Са молитвеном надом да Латини XV века одбаце њихове догматске новотарије отишао је Св. Марко Ефески на Ферарско-Флорентински Сабор, али се сударио са папском надменошћу Евгенија IV. Са истим молитвама и надама, да папе и богослови, дакле, одбаце њихов папоцентризам, свештени Доситеј Јерусалимски је написао Дванестокњижје, или Историју о јерусалимским патријарсима, како бележи његов наследник на трону јерусалимском и издавач, блаженопочивши Хрисант: „Макар да са овом књигом, као са проповеди богопоучених апостола и богоносних источних и западних отаца, дођу свести и да, подстакнути од самих старешина западне цркве, остваре управо ово - да уједине Цркве гоњени божанском ревношћу и да прекину са расколима ис аблазнима, који су оруђа ђавола“. Хрисант свакако са надом примећује: „Ако, дакле, западна црква прихвати исправљање и одбаци њене новотаријеисве што није имала када је била сагласна Источној цркви, тада ће се, наравно, и према епископу Рима односити, као што је природно, на читавој земљи као према првом у поретку патријараха и помињаће се јавно од највећих помесних цркава и од свих архијереја читаве васељене као први у возгласима и биће враћен у диптихе, као што је било некада пре раскола. Наравно и његове привилегије и право првенства и части ће обновити уједињење Цркава и вратиће му их са великом радошћу и благодарношћу“. Међутим, као што је познато, I и II Ватикански концил су одогматили строжију папску установу.

Богословски дијалог није лош када бива са претпоставкама наше православне стране. Могуће обраћање иноверних вери и заједници Саборне цркве се може сматрати нашом људском сарадњом у делу Божијем. Међу овим претпоставкама значајна је, конкретно, наша непоколебива истрајност у саборно утврђеном ставу Православне цркве односно папизма, колико као преносиоца мноштва другачијих учења, толико и као носиоца папоцетричког владања над читавом Црквом. Нажалост, у Равенском документу се не примећује јасан и несумњив отачки и саборни православни став. Недостаје дух којим је мишљење о уједињењу цркава износио Св. Марко Евгеник на Ферарско-Флорентинском сабору, када је одмах, од почетка, показао као основу расправа непроменљиво Вјерују и његово православно тумачење. Недостаје еклисиолошко убеђење саборских одлука источних патријараха у време турског владања. Недостаје дух ревности којим говори Св. Нектарије Пентапољски у делу О узроку раскола. Супротно, влада једна сумњива „еклисиологија заједнице“, где се не подразумева заједница између православних по вери помесних Цркава, већ између Православне цркве и инославне цркве Рима. Значајно је да, у ствари, није реч о „црквеној заједници“, већ о „заједници цркава“ (ecclesial communion). У горњој „еклисиологији заједнице“ умањује се значај који имају, прво, непроменљивост апостолске вере, која у Равенском документу остаје просто саопштење, без већег значаја који има за одвајање Православне цркве од инославног Рима, и друго, заповест свештених канона о незаједничарењу са јеретицима у Тајнама, нарочито у евхаристији, заповест која се потпуно прећуткује. Свакако да су ова два начела темељна у православном учењу о цркви као заједници.

У Равенском документу се појављује тежња суочавања са питањем папског примата као „уређивање“ папских привилегија, а не као тежак богословски проблем који се тиче тајне Христа. Прихватање првенства надлежности над читавом Црквом, тј., да је један епископ-глава и начело читаве Цркве, нека је и оптерећен једном улогом службе, јесте увреда према личности Христа као јединствене Главе Тела Цркве. Примат надлежности представља нарушењавање православне еклисиологије, према којој је изнад свих епископа Васељенски Сабор. На њему председава први у љубави епископ Рима, као једнак његовим саепископима, између којих се, међутим, у средину поставља свето Јеванђеље, као символ присуства Христа, јединствене Главе читаве Цркве. Изузетна привилегија епископа Рима (када му је значење било православно), која је прихватљива за православно гледиште, јесте његово председавање на сабору између пет православних патријараха и, као последица тога, његово помињање као првог међу осталим патријарсима у диптисима. Ово потврђује слово и дух 28. канона Четвртог Васељенског Сабора. Остале повластице и улога епископа Рима нису прихватљиве за Цркву. Потребно је, значи, много пажње за разумевање израза који владају у Равенском документу, и који су на Западу проглашени као, тобоже, по први пут признавање првенства папе од православних. Општепознати израз каже: „први треба да препознају првог међу собом“ (парагр. 10). Противречност израза је очигледна. Црква је увек признавала прву катедру епископу Рима, разумевајући ово, наравно, православно; никада, међутим, до данас није прихватила неко његово првенство или власт над читавом Црквом, поготово када црква Рима остаје при њеним јеретичким догматима.

На следећој скупштини Мешовите комисије очекује се разговор о улози епископа Рима и виду његовог првенства у „заједници цркава“! Није могуће, међутим, да ми православни прихватимо једно папоцентрично претумачење примата епископа Рима. Папа је због папоцентричног тумачења првенства присвојио потпуно неприхватљиве привилегије, без пристанка осталих цркава древне пентархије и још са нарушавањем канонског (саборски потврђеног) поретка древне Цркве. Нешто од онога што је од стране православних детаљно, веома снажним речима и вештим богословским доказивањем (ми упућујемо на доказе код блажених патријараха Доситеја Јерусалимско ги Мелетија Александријског Пиге) било проверено јесте следеће:

1.Пренство власти, пошто је, тобоже, апостол Петар био глава сабору апостола и имао над њима примат власти.

2.Безгрешност папе.

3.Да је папа изнад сабора.

4. Да Рим надмашује остале патријаршије.

5.Да је трон Рима судија у сваком случају и да не подлеже ничијем суду.

6.Да има трон Рима право апелације над читавом Црквом.

7.Да се папа сматра епископом Саборне (тј. Васељенске) Цркве. Подсећамо да се папа до данас потписује (он сам!): епископ Саборне Цркве.

8.Да је папа саборна глава Цркве са мисијом служења. Ово је једно место које римокатоличка страна прикрива и дан-данас, ако се сетимо чувеног израза да је папа „слуга слугу Божијих“! Равенски документ говори о примату као служењу папе римског и зато је потребна нарочита пажња. Недавно уврштен и у агиологију Цркве, свештени патријарх александријски Мелетије Пигас, између осталог пише и о овоме:

„Али, кажу, треба неко од епископа и међу епископима да предњачи. Заиста, овога називају главом која служи... Међутим, свим овим епископима је само Христос начело и глава... Они [Латини] уступају служби ове главе неограничену власт и над вером и над црквом... Пошто показују маску главе која служи, опходе се насиљем деспотскије од било које деспотске власти“.

Отац Георгије је дубоко свестан главне замке данашњег екуменизма, који нема никакве везе са негдашњим сведоченим позицијама православних Отаца у разговору с јеретицима. Негда су Оци тражили аргументације Богом откривене Истине које јеретици не могу да прихвате; данас су, пак, екуменисти ту да би што више „снисходили“, да би што више показали „љубави“. Тиме они, по Светом Максиму Исповеднику, показују човекомржњу, јер јеретицима повлађују у њиховој лажној, неспасоносној вери. Ево шта старац Георгије, нови Јустин Ћелијски, каже на крају свог текста „Равенски документи папски примат“:

>>Из горњег постаје разумљиво да равенски договор о саборности и власти не испуњава православна еклисиолошка мерила да би чини осигурну основу наредних расправа о папском примату. Уколико уследи расправа о томе како је тумачен папски примат током другог миленијума и на I и II Ватиканском концилу, она је од стране православних представника дужна да буде са знањем православља Светих отаца, а непомирљивим начином мишљења времена или са владалачким настројењем Ватикана. Признавање неке од горњих „привилегија“ папе, или сагласност са неком сличном повластицом, противним православној еклисиологији, несумњиво значи унијатско уједињење, са којим се нећемо сагласити. Све ово зато што смо дужни да пажљиво чувамо нас саме и православни народ од савременог облика унијаћења, које, поред других последица, јесте и довођење у опасност нашег вечног спасења. И будући да смо дужни упоредо да помогнемо, ако је могуће, и „вођама западне цркве, да дођу свести“, како рече блажени патријарх јерусалимски Хрисант, да одбаце њихов папизам ради спасења њих самих као и њиховог народа, који не познаје православље.<<

Кад човек чита оца Георгија, радује се што се историја повремено понављана добро. Јер, његово данашње сведочење истоветно је сведочењу светогорских монака 13. века, који су унијатском цару Михаилу Палеологу, писали посланицу, и у њој, између осталог, рекли и ово: „На какав нам је начин допуштено и богоугодно да се ујединимо са онима од којих смо се правилно и канонски раздвојили, који се непрестано придржавају јереси? /.../ Зато што божаствена и свештена правила говоре: „Ако се неко, макар и у кући, моли са одлученим (од Цркве, нап. В.Д.), и он сам да буде одлучен“ (10 канон Светих Апостола)./.../ И опет: „Ко прима јеретика, подвргава се осуди којој и он.“ Стога, ако их примимо бићемо подвргнути истим оним забранама којима и они, и то од стране божаствених канона одређених Духом Светим. То се не сме допустити, не сме!“

Светогорци су одлучно деловали против патријарха Јована (Века), који није могао да отворено увери Ромејце у потребу уније с папом, па је деловао прикривено. Пошто су унијати тврдили да литургијско помињање римског папе није исто што и општење с Римом, Светогорци наводе забрану Светог Јована Богослова да јеретика не треба ни поздрављати, ни уводити у кућу, јер ко га поздравља, учествује у његовим злим делима (2 Јн. 1011): „Ако је забрањено да га просто и на путу поздрављамо, ако је забрањено у обичну кућу да га уводимо, како онда да га примамо, не у кући, него у храму Божијем, у самом олтару (светилишту), крај тајанствене и страшне трпезе Сина Божјег, који Се приноси на жртву? /.../ Који ће то помрачењак изригнути помен онога који је достојно одбачен од Духа Светога, јер је устао на Бога и свете (то јест, коће смети да литургијски помене папу, нап. В.Д.), и на тај начин постане непријатељ Божји? Зато што, ако обичан поздрав човека чини саучесником у делима злих, колико то више значи громко помињање његовог имена кад су ту пред нама страшне Божаствене Тајне. Ту, пред нама, јесте Самоистина (Христос у Светим Тајнама, нап. В.Д.), па како да допустимо да је истина ова велика лаж-да га сматрамо за православног патријарха? Да се спрдамо, као на позорници, док обављамо страшне Тајне? Како ће то издржати православна душа, како одмах да не иступи из општења са онима који га помињу, како да их несматра за трговце светињом? Зато што је од почетка Православна Црква Божја помињање имена архијереја приликом свештенодејства признавала као савршено општење. Јер је на писано у Тумачењу Божаствене Литургије (Св. Герман): „Свештеник произноси име архијереја, показујући и своју потчињеност вишем (од себе, нап. В. Д.) и општење с њим, и прејемство његове вере и свештенодејства“.

Михаил Палеолог, Јован Век и остали унијатски настројени Византинци позивали су се на некакву „икономију“ ради општења с папистима. Светогорци су цару писали да таква „икономија“ скрнави свештенодејство, одгони Духа Светога и због тога „верне чини не причаснима отпуштању греха и усиновљењу“. Ко општи с јеретиком, наследиће његову осуду.

Светогорци питају цара-зар је праведно дати јеретику првенство над православном Црквом Христовом: „А како да, по правди, признамо као прве и као судије православних цркава, оне с којима нам није дозвољено да једемо, које не треба да поздрављамо због потпуног недостатка општења, сусрете с којима смо, по могућству, дужни да избегавамо, и као да их помињемо као православне у цркви и за самом тајанственом Трпезом, а да она не престане да нас непорочно освештава?“

Сва ова питања данас поставља архимандрит Георгије Григоријатски, и на сва православно одговара, свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом!

Поводом новог активирања потенцијала унијатизма, а у оквиру настојавања на сједињењу, отац Георгије се опет огласио, текстом „Унија-метод папоцентричног екуменизма“:

>>Недавно је папа римски означио за епископа и апостолског егзарха за малобројне атинске унијате, унијатског клирика, господина Димитрија Салахаса, рукоположеног 24. маја 2008. за каркавијског епископа, професора римског института источних истраживања и члана Мешовите богословске комисије за дијалог између Православних и римокатолика. За атинску унијатску општину тај догађај, очигледно и судећи по изговореној беседи господина Салахаса на дан његовог рукополагања, и саопштења, објављеног на њиховом интернет сајту има веома важно значење. Али за Православне, та чињеница може бити окарактерисана као жалосна и изазивајућа, јер поново враћа у живот проблем Уније, још једном открива намере Ватикана у односу према Православљу и показује, колико је за Православље опасна перспектива такозваних богословских дијалога. То довољно убедљиво показују следеће чињенице.

1. Еклисиологија унијатских општина идентична је еклисиологији на којој се утврђивала Унија из XVI века.

То потврђују речи епископа Димитрија Салахаса, које је изговорио на свом рукоположењу.

У почетку он говори: „Наша заједница саставља мали део Католичанских Цркава на Истоку“. И то је-истина: све унијатске заједнице изашле из недара Православних Источних Цркава и постале католичанским“, јер су прихватиле папски примат и папске догмате. Они себе називају „Католичанским Црквама на Истоку“, јер верују да их је општење са папом учинило „католичанским“, потпуним црквама, гарантујући им католичанскост, док у исто време друге Источне Цркве, које немају општење са папом (Православне Цркве, антихалкидонске, монофизитске и несторијанске цркве, које се нису присајединиле Унији) нису „католичанске“. Оне су како о њима говори Други ватикански концил, „појединачне или помесне Цркве, међу којима прво место заузимају Патријаршијске Цркве“ (Указ о екуменизму, 14).

Даље у беседи на рукополагању налазимо следеће: „Ми стремимо ка јединству а не Унији. Други ватикански концил нам говори да су важеће правне норме Католичанских Цркава на Истоку биле установљене „до времена“ тј. до оног тренутка када Католичка и Православна Црква успоставе потпуно општење једна са другом (Одлука о Источним Црквама, бр. 30) по обрасцу древне неподељене Цркве првих хиљаду година“. Онда ми можемо поставити питање: чиме се разликује „стремљење ка јединству“ од стремљења ка Унији? Зар није стремљење ка Унији са еклисиолошке тачке гледишта потпуно идентично стремљењу ка јединству (псеудојединству) тј. зар није оно за свој циљ имало достизање црквеног општења, уз услов, међутим, признавање папског ауторитета и догмата, који су објављени на саборима у Лиону, Ферари - Фиренци, Триденту и др.? Може бити, „стремљење ка јединству“ Другог ватиканског концила и папоцентричног екуменизма претпоставља одбацивање догмата, који су прихваћени од стране тринаест „васељенских“ сабора папизма? И на крају како ће без одбацивања свих туђих учења (јереси) богословски дијалог достићи јединство, не поставши „унијатски“, јер ни до данас нису успели да добију одбацивање нити једне од тих одлука?

Епископ Салахас уверава Православне: „Грчки католички егзархат (има се у виду унијатска заједница Ахарнон коју он води, прим. прев.) категорички одбацује и одбациће сваку прозелитску делатност и додаје: но ја их молим (Православне, прим. ред.) да нам не отказују право на постојање“. Он уверено и јавно одбацује одвратне методе из прошлости и жели да верујемо да је он искрен, када моли да им се даправо на постојање као заједници са слободним избором. Штавише, треба бити потпуно свестан, да ми Православни, иако немамо ништа против права сваке заједнице на самоопредељење, ипак наглашавамо да постојање унијатских цркава јесте очигледан доказ да Унија постоји и да свако деловање Ватикана, које потврђује њихово постојање, јесте утврђивање Уније, независно од тога да ли се остварује законити прозелитизам или не. Унија-то је пре свега еклисиолошки проблем и она нас као таква интересује више од свега. Следи да, пошто Ватикан потврђује постојање Уније, јачајући унијатским црквама право да постоје у њиховом садашњем еклисиолошком поретку, богословски дијалог са стране Ватикана може да има у перспективи неуспостављање јединства Цркве „по обрасцу древне неподељене Цркве првих хиљаду година“, већ успостављање Уније!

 2. Ватикан подржава Унију

Без обзира на то што Ватикан лицемерно „осуђује“ Унију као метод сједињења цркава (Баламандски споразум, чл.1) он је потврђује самим тим што признаје постојање унијатских заједница (чл. 31), јачајући на сваки начин њихово присуство и деловање на канонским територијама Православних Цркава. Зато се питамо: до када ћемо ми, Православни, продужавати богословски дијалог трпећи то чудовишно ненормално стање ствари? Католици (не сматрајући достојним похвале изузетке, када они, за разлику од Ватикана нису сагласни са Унијом) недоследно осуђују Унију као метод из прошлости и, у исто време, признају унијатске заједнице. Како је могућа осуда Уније и истовремена подршка унијатских заједница, које Унију чине реалношћу на сцени савремене историје?

Ружна делатност папске Уније у прошлости је позната. Подсетимо да су паписти, користећи политичку и војну немоћ Источне империје након тешке венецијанске владавине, поставили прву основу Уније, потчинивши Православне Грке одлукама папског Лионског сабора (1274.) за време императора Михаила Палеолога и патријарха Јована Века. Као друга основа, послужио је и тирански захтев папе Евгенија IV да се источни хришћани, који су се нашли у тешком положају, у потпуности потчине Фераро-Флорентинском сабору (1439.). Сем тога, од времена сабора у Бресту (1596.)  језуити су сличним подмуклим методима учинили да Унија буде велико искушење за Православну Источну Цркву. Унија је патријарха Кирила Лукариса коштала живота, довела до збацивања многих патријараха, откидања из недара Цркве великих заједница у Украјини, Трансилванији, Далмацији, Антиохији и изазвала жестоке прогоне Православних у тим и другим областима, које су контролисали Турци.

У том историјском периоду унијатска пропаганда, организована од стране папа, развија се у две етапе: упочетку као делатност огранка папске курије Propaganda Fidei (Пропаганда Вере), а затим у виду изградње школа (главно место међу њима заузима Колегијум св. Атанасија у Риму), које воде папски мисионари са циљем не само обраћања у Унију појединаца, колико промене читавог погледа на свет код Православних, уз помоћ латинофилског деловања многих дипломаца таквих школа.

Али и у наше време Ватикан неприкривено подржава и на сваки начин јача Унију. Од самог почетка богословског дијалога Православних са католицима, унијати улазе у састав Мешовите богословске комисије, без обзира на снажне и непрестане протесте Трећег свеправославног саветовања. Папа Јован Павле II је дао одлучујући допринос оживљавању Уније у Источној Европи. Баламандски споразум (1993.), не говорећи о осталим његовим озбиљним богословским бесмисленостима, признаје и оправдава постојање унијатских заједница, при чему испод споразума стоје потписи неких представника Православних Цркава.

Папа Јован Павле II у свом поверљивом писму католичком копредседнику дијалога, кардиналу Едварду Касидију, одбацује позицију коју је Мешовита богословска комисија донела у Балтимору (2000.) у вези са унијатима, и на тај начин доводи дијалог у потпуни ћорсокак. Утом писму он пише следеће: „Треба (на заседању у Балтимору) Православнима ставити до знања да се Источне католичанске (подразумевају се унијатске -прим.ред.) Цркве користе код римске цркве истим признањем, као и свака друга црква која је са њом у општењу“. Тиме је папа изазвао праведно смућење и самостално напуштање високопреосвећеног ариепископа аустралијског Стилијана. Папа Бенедикт XVI, следећи ту политику, благосиља унијатску украјинску цркву; за време посете Фанару у новембру 2006. године у његовом најближем окружењу је унијатски епископ; штавише, у Ефесу, понтифекс изјављује да „по његовом мишљењу, најбоље средство за достизање јединства у Цркви јесте Унија“, а сада шаље новог апостолског егзарха у Атину!

3. Екуменистичка трпељивост према Унији је, са тачке гледишта еклисиологије, крајње проблематична

Тобож из разлога да се богословски дијалог не прекине, неки наши Православни предстојатељи чинили су се и чине неприхватљиве уступке. Смеле и дубоко православне речи константинопољских патријараха, у којима су разобличавали проклету Унију (класичан текст постала је Окружна Посланица против Уније блажене успомене Патријарха Јоакима III) престале су да се слушају на тлу небогословског „дијалога љубави“ Патријарха Атинагоре. Саборне осуде и посланице источних патријараха против Уније таворе у Аналима црквене историје као полемички документи, који, тобож, не приличе данашњим временима „помирења“!

И пред православном свешћу јавља се питање: на којим богословским основама се утврђује та екуменистичка трпељивост према Унији? Шта се променило у еклисиологији и богословљу унијатских цркава да би њихове епископе и клирике ми сада требало са радошћу да примамо? Када су унијати показали да су се еклисиолошки променили, било да су у потпуности постали католици, било да су се вратили у окриље Православне Цркве? На који их то начин право да  постоје као одвојене заједнице ослобађа од неопходности да се определе у еклисиолошком смислу? Или православни еклесиолошки критеријуми више непостоје?

Без сумње, једино могуће објашњење те екуменистичке трпељивости према Унији јесте склизнуће у некакву, до сада непознату, еклисиологију, која устаје наеклисиологију Православне Цркве и која се саглашава са посветовњаченом свешћу нашег времена.

4. Ватикан користи богословски дијалог као средство саблажњавања Православних и промене њихове црквене свести

И док Ватикан подржава Унију, а унијати се користе признањем од стране неких предстојатеља Православних Цркава, богословски дијалог се продужује, а разматрање тешког проблема Уније одлаже се за будућност (Заседање у Београду, 2006).

Свест Православних се отупљује, а проблем се премешта из области еклисиологије у област социологије. Кристално чиста православна еклисиологија сваки дан издаје своје позиције и уступа место мутној и синкретизмом испуњеној еклисиологији „сестринских цркава“. Екуменистички настројени православни богослови су спремни да подрже новаторске погледе на богословска питања, на која су пре неколико векова Свети Оци већ дали чврсте и недвосмислене одговоре, који не остављају места никаквим сумњама. Карактеристични примери таквих погледа, између осталог, јесу преименовање јереси „Filioque“ у „другачији богословски прилаз, који не дотиче суштину догмата“; називање догматских, моралних и литургијских извртања римокатолицизма „законитом разноликошћу“, представљање папског примата власти као првенства услужењу и др.

Сем тога, медији упорно позивају побожни православни народ на „помирење“ и обасипају га идиличним сликама „међусобног признавања“, што за последицу има отупљивање његове православне свести, која је раније увек служила као моћна препрека на путу властољубивих тежњи папизма. У име богословског дијалога чине се, са тачке гледишта Свештених Канона недозвољиве заједничке молитве и богослужења, па до неприхватљивог целивања на православној Божанској Литургији и „благосиљања“ православне пастве од стране папе. Као круна канонских преступа послужило је неочекивано евхаристијско општење у мају, у недељу Самарјанке, румунског епископа Баната, господина Николаја са румунским унијатима. Тај догађај је изазвао веома снажан протест румунских монаха у Румунији и на Светој Гори, који су се обратили јерархији Румунске Цркве, а такође и узнемиреност свих Православних због циљева чијем остварењу би могао допринети овај скандалозни догађај.

На крају, уз помоћ текстова (испуњених намерним нејасноћама и богословским софизмима) какав је текст Заседања у Равени (2007.) богословски дијалог између Православних и римокатолика постепено се креће ка признавању папског примата унијатског типа. У вези са тим карактеристичан је интервју кардинала Валтера Каспера, председника Папског савета за остварење хришћанског јединства, који се коментарише од стране француског часописа „S.О.Р.“: „На Западу смо имали развој, који се завршио Другим ватиканским концилом, који је утврдио примат власти и непогрешивост папе, развој, који Православни никада нису примали. Неопходна је дискусија, како да протумачимо те различите развоје, који су произашли на основу првих хиљаду година“. Сем тога, по речима Каспера, неопходно је размислити, како ће функционисати примат Рима у условима када је већ очигледно постојање „два кодекса канонског права“ унутар римокатоличке цркве: „један за латинску цркву, а други за источне цркве које се налазе у пуном општењу са  Римом“. „Сагласно са та два кодекса, примат делује на један начин у латинској цркви, а на други у источним црквама. Ми не желимо да намећемо православнима поредак који је данас прихваћен у латинској цркви. У случају успостављања пуног општења мора бити пронађен неки нови тип примата за Православне Цркве“, додао је он.“

Достојан пажње је, наравно, и одговор руског епископа Илариона Алфејева на ове изјаве, како се он наводи у коментарима тог истог часописа: „О каквом новом типу је реч?“ Поставља питање руски богослов и износи став да, пре свега, кардинал има у виду „тип, који већ постоји у источним црквама, које се налазе у општењу са Римом“, тј. Унију. „Другим речима, нама се опет предлаже да прихватимо некакво унијатско виђење примата римског епископа“, сматра епископ Иларион. „Ако је то корак ка разрешењу ситуације, онда се веома бојим да такво њено разрешавање неће надахнути Православне, који виде Унију као потпуну противречност њиховом схватању еклисиологије и као издају Православља“. „Године 1993. у Баламанду католици и Православни су дошли до закључка да Унија не може бити средство уједињења, а сада, након петнаест година, председник Папског савета за остварење хришћанског јединства призива нас на прихватање унијатског виђења римског примата“, додао је он, закључивши: „Нама не треба нова Унија. Нама је неопходна стратешка сарадња, која би искључивала сваки прозелитизам. Нама је још неопходно продужење богословског дијалога, али не зато да Православни постану унијати, већ за разоткривања еклисиолошких несугласица између римокатолика и Православних“.

Веома је утешно то што се православна свест противи лицемерном тумачењу примата власти. Првенство власти у Католичанској (Васељенској) Цркви припада Васељенском Сабору, о чему је званично говорио 1973. године блажене успомене патријарх Димитрије и што успешно коментарише професор Евангел Теодору.

Хиротонија новог унијатског епископа у Атини собом представља још један снажан и жалостан испад Ватикана против Православља, управо против Грчке Цркве. У последњим годинама примећено удружено деловање унијата (посебно је значајна изјава предстојатеља Светих Православних Цркава) наишло јена типичан одговор Ватикана: отворену подршку Унији. Опет, пред нама се са новом силом појављује питање: који смисао има богословски дијалог, ако Ватикан поздравља, благосиља и подржава Унију?

Православни пастири који располажу истанчаним догматским и еклисиолошким критеријумима, схватају да се Православна Црква подвргава руглу, а православна паства излаже опасности, када се богословски дијалози одржавају при таквим околностима. Побожни Православни народ је такође показао забринутост, када почиње да схвата да се након вековних контаката и скоро тридесет година спровођења званичних дијалога не отвара перспектива обраћања римокатолика Православној Вери и њиховог враћање у окриље Једне Свете СаборскеиАпостолске Цркве, тј. Православља већ се само износе уверавања о „православности“ римокатолика.

Очигледно је да се Православни народ ниуком случају неће сложити са таквом перспективом. Он трпи до извесног времена, да у Цркви не би дошло до превремених раскола, али нема намеру да прихвати саборно потврђивање онога што се дешава супротно Канонима. Тим више, нема намеру датрпи уступке у догматским питањима и њихово саборно озакоњивање. Непроменљиви и чврсти критеријуми за православни народ јесу догматско учење Васељенских Сабора и Светих Отаца и канонско уређење Православне Цркве. Сваки пут када православни хришћани виде да се насрће на та два стуба Православља, они се жалосте, тугују срцем и моле Господа да сачува Своју Цркву, да покаже Своје епископе чуварима Божанских Догмата и Свештених Канона, моле се да не дође тренутак, када ће се догодити одлучење од црквеног општења оних људи који одбацују „једном предану веру“, јер по речима Источних Патријараха, Православни народ поседује посебну свест: „...код нас ни Патријарси, ни Сабори никада нису могли да донесу нешто ново, јер је као заштиник Вере увек иступало само тело Цркве, тј. сам народ, који је желео да његова религија остане у векове непромењива и сагласна вери његових Отаца.“<<

Оваквим својим ставовима, отац Георгије Григоријатски се уврстио међу исповеднике Православља, какав је био Свети Марко Ефески, али какав је био и Свети Јустин Ћелијски, који у III тому своје Догматике о бескомпромисности по питањима вере каже следеће:

>>У Богочовеку Господу Христу Истина и Живот су једносушни. Живљењем у Истини и живљење Истином даје нам тачно богопознање = христопознање = црквопознање. Ко се саоваплоти Богочовеку=Цркви, тај има Истину и зна Истину, јер живи њоме и њеним богочовечанским силама. А то саоваплоћавање бива вером и осталим светим врлинама, које су увек од вере и увек безизлазно у вери, и њеним бескрајностима. „Јер вером ходимо а не видом“. Са људске стране, једино еванђелска, богочовечанска вера усељује Господа Христа у срца наша, и нас у Њега. И онда сваки од нас, по мери вере своје, доживљује свету еванђелску истину: „Ја више не живим, него живи у мени Христос“. Све богочовечанске бескрајности боголиког бића људског живе Богочовеком=Црквом, и обухватају васцело Богочовека Господа Христа, те је Он за нас хришћане све и сва у свима световима и у свима вечностима. Зато је од свега у човеку најважнија вера у Богочовека, јер она и јесте богочовечанска сила која обогочовечује све учовеку: и ум, и срце, и вољу, и савест, па и само тело припремајући га за васкрсење из мртвих и за живот вечни у Христовој Вечности = Богочовечности. Отуда и благовест у светом Еванђељу Богочовековом: „Све што није од вере грех је“

Са свих тих богочовечанских разлога: у стварима вере нема компромиса. То је основни догмат апостолско светоотачке православне христологије=сотериологије-еклисиологије=алитиологије. Нема никакве гносеолошке, ниникакве онтолошке везе између Истине и лажи. Знамо, од оваплоћеног Бога знамо: Истина је Бог. А лаж? Лаж је ђаво.

Следећи свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом светим Апостолима и светим Оцима и светим Васељенским саборима, богоносни Отац наш Свети Марко Ефески, Исповедник, не допушта никакав компромис у стварима вере, никакво одступање и уступање. Када су на Флорентинском сабору православне присталице Уније с латинима викали к њему, апостолски богомудром и одлучном противнику Уније: „Нађи нам излаз, икономију“, он је одговарао: „Ствари вере не допуштају икономију. То је исто као и рећи: одруби себи главу, па иди куда хоћеш. - Између истине и лажи нема ничег средњег. Оно што се односи на Цркву никада се не решава путем компромиса. Нека нико не господари у нашој вери: ни цар, ни архијереј, ни псевдо-Сабор, нити ико други, него сам једини Бог, који нам је предао њу и Сам и преко Својих Ученика“.

Свети Марко благовести: „Сви Учитељи Цркве, сви Сабори и сво Божанско Свето Писмо саветују нам да бежимо од оних који неправославно мисле и одступају од општења с нама. Канон Другог Антиохијског сабора наређује: „Који општи са одлученима од општења, нека и сам буде одлучен од општења“ Св. Василије Велики вели: Ако неки уображавају да исповедају здраву веру, но притом опште са неправославнима, ако и после савета не престану тако поступати, онда треба и њих саме не само сматрати за одлучене, него их ни браћом не називати.“

Свети Исповедник Ефески пише: „Ми у свему следујемо свештеним Учитељима и древним Апостолским предањима“. А патријарху Цариградском, који такође учествује на Флорентиском сабору, Свети Марко пише: „Треба да се боримо не плашећи се ничега и не стидећи се ничега: ни спољњих непријатеља, нити међу нама православнима налазећих се псевдо-хришћана, нити непријатеља Духа; и да са великом смелошћу исповедамо до последњег даха драгоцени залог светих Отаца: Исповедање Вере, познато нам из детињства, и сакојим ћемо, на крају, и отићи одавде, односећи ако ништа друго онда-Православље, Православну Веру,  која ни у чему нема ни најмањег недостатка.“

Свети Исповедник Марко благовести: „Молим, да сачувамо истиниту и од Отаца предану нам Веру нашу као добар залог, ништа не додајући и ништа не одузимајући; јер до сада ми смо имали Веру без икаквих недостатака, и не осећамо потребу за Сабором или Актом Уније, да бисмо се научили чему новијем, ми који смо синови и ученици Васељенских сабора и Отаца који су заблистали на њима и после њих. Хвала наша је Вера наша, добро наслеђе Отаца наших. Са њом ми се надамо предстати Богу и добити опроштај грехова; а без ње не знам каква ће нас праведност ослободити вечних мука. Онај пак који ради на томе да ми одбацимо нашу Веру и заведемо другу, новију веру, макар он био и Анђео с неба, проклет да буде, и нека нестане и сваки спомен о њему и пред Богом и пред људима. Нека нико не господари у вери нашој: ни цар, ни архијереј, ни псевдо-Сабор, нити ико други већ само-једини Бог, који нам је предао њу и Сам и преко Својих Ученика.”

Што је Свети Атанасије Велики „Тринаести Апостол“, „Отац Православља“ за Православну Цркву у четвртом веку, то је Свети Марко Ефески Исповедник за њу у петнаестом веку. И као што је у Светом Атанасију била сва истина Православља, а не у  многобројним аријанствујућим и полуаријанствујућим епископима, тако је и у Светом Марку Ефеском била сва истина Православља а не у осталим латинствујућим учесницима псевдо-Сабора Флорентиског. Богомудри и неустрашиви Исповедник Ефески и на самртном часу оставља пред сведоцима исповедничко завештање: да му ни Цариградски патријарх нити ико од његових присталица, који је потписао и примио Унију салатинима у Флоренцији, не долази на погреб нити учествује у погребним богослужењима. Он изјављује: „Ја говорим и сведочим пред многима овде присутними угледним људима: ја нипошто нећу и не примам општење с Патријархом и онима што су с њим ни у овом мом животу, ни после смрти, пошто не примам ни Унију са латинима, ни латинске догмате, које је примио он и његови једномишљеници. Ја сам потпуно уверен да што даље стојим од њега и сличних њему, утолико бивам ближе Богу и свима Светима; и уколико одвајам себе од њих, утолико сам сједињенији са Истином и са Светим Оцима, Богословима Цркве. Исто тако сам убеђен да њихове присталице далеко стоје од Истине и блажених Учитеља Цркве. Стога и говорим: као што сам у току целог живота свог био одвојен од њих, тако и у време одласка свог, па и после моје смрти, ја се одричем општења и уједињења с њима и проклињући заповедам: да се нико од њих не приближи ни моме погребу ни моме гробу.” Тако Свети Јустин Ћелијски.

Стопама Светог Марка Ефеског ходе и данашњи Светогорци, међу којима се истиче отац Георгије (Капсанис), игуман Григоријата.

Извор: Владимир Димитријевић, Од Атине до Тбилисија (http://borbazaveru.info/content/view/1212/52/).