Војна анализа:

      Дакле, Славјанск је данас коначно пао у руке нациста. Они од нас са војним искуством су сви схватали да је то било скоро неизбежно и, очигледно, исто су тако мислили и лидери Новоросијског отпора.Чињеница да је целој укијевској армији требало толико времена да заузме тај мали град заиста говори много о невероватној храбрости његових бранилаца и / или о не мање невероватној неспособности (или недостатку мотивације) нападача.

Чини се да је Стрелков донео (мудру) одлуку да напусти град и да остави само малу заштитницу за повлачење својих јединица. Овај план очигледно је прошао добро, браниоци су се пробили кроз укијевске линије без губитака и сада иду према граду Горловка (јер одбрана Краматорска и Константиновке нема смисла у овом тренутку). Војни циљ је био да Славјанск на себе концентрише укијевске ескадроне смрти, да би омогућио припрему реалне линије одбране дуж Доњецк-Горловка-Луганск осе. Битка за Славјанск је остварила овај циљ.

У чисто војном смислу, ово горе је практично све што се може рећи о догађају. Али рат није чисто војни феномен. У стварности, ратови су увек дубоко политички, а политика је вишедимензионално царство у којем су чисто војни фактори увек секундарни у односу на много важније, као што су они симболички.

Политичка димензија

У политичком смислу, пад Славјанска је катастрофа за Новоросију, па чак и за Русију.

Да је Славјанск заузет пре неколико недеља и после неколико дана борби, губитак не би био нека велика ствар. Али Славјанск се опирао недељама и у току тих недеља је постао симбол отпора. Међутим, сада када је пао, Славјанск је постао симбол руске неактивности. Чисто војни аргументи овде једноставно нису битни а перцепције постају све. А перцепција је, јасно, да Путин није испунио своје обећање да ће заштитити Новоросију и да су се браниоци Славјанска борили и умрли узалуд. Осим тога, сада када су Славјанск, Краматорск и Константиновка пали (или их Укији још преплављују), не постоји начин да се избегне најгора врста борби: Доњецк, Горловка и Луганск су на реду.

Осим тога, оно што је овде битно није само да је Славјанск пао, већ зашто и како је пао. Славјанск је пао јер Русија није урадила апсолутно ништа, барем ништа адекватно, да спречи његов пад. Што се тиче тога како је пао, пао је у потоцима крви убијених цивила: Укији су у суштини користили само артиљерију да поравњају град. Другим речима, Русија је пустила да масовна убиства цивила прођу не само некажњено, већ чак и без изазова. Могло би се тврдити да Русија није имала никакву обавезу да предузме било какву акцију. То би било тачно да Путин није званично обећао да неће дозволи да се нешто тако деси. Али се јесте обавезао и, кроз њега, читава Русија, да ће заштиту проширити и на народ Новоросије.

Данас изгледа да је то обећање било само реч.

Последице по Путина

Последице по Путина због ове ситуације сада постају веома озбиљне, не само зато што је недостатак руских проактивних мера страшно разочарао људе у Новоросији, већ и зато што су сада почели да се све више и више отуђују и људи унутар Русије, укључујући Путинову основну базу подршке. Као што сам написао много пута, бес у Русији због акција нацистичке хунте је огроман и јача сваки дан. Опасност за Путина је у томе да би то на крају могао постати бес усмерен на њега лично.

Да ли то значи да Путин мора да пошаље тенкове ХИТНО ?

Не, али би, у најмању руку, руски званичници требали да престану са бескрајним смирујућим изјавама,  а да изражавају народни бес. Данас су руски ТВ канали објавили да Русија „обуставља“ враћање укијевске војне опреме с Крима хунти. Ако је то њихова идеја знака беса, онда оним ПР људима у Кремљу одмах треба дати отказ. Не само да је блесаво предати чак и један једини стари и поломљени калашњиков илегалном нацистичком режиму у Кијеву (сетите се важности симболичких радњи), већ је и идеја да је обустављање ове срамне предаје адекватна реакција на догађаје у Донбасу једноставно заблуда.

Велики прекид везе

Заиста се нешто чудно сада у Русији дешава. Иако је истина да већина Руса вероватно неће подржати отворену и потпуну руску интервенцију у Донбасу, руски медији константно јавност обасипају извештајима о украјинским зверствима и о Новоросијском отпору. Представници отпора, укључујући и политичке личности највишег нивоа као што је Царев, говоре на главним руским ТВ вестима и емисијама не мање од једном недељно, и са изузетком неколико збуњених и изолованих „либерала“, скоро сваки гост у овим емисијама заговара некакав вид мера одмазде против хунте. На пример, мој искрен утисак је да јака већина руских интелектуалаца и аналитичара фаворизује масовну хуманитарну, техничку и финансијску подршку кампањи за Новоросију. Ја бих такође рекао да већина њих осећа да Русија мора да пошаље довољно војне помоћи да Новоросијанима буде омогућено да се бране. Опет, са изузетком неколико потпуно дискредитованих (и отворено исмејаних) проамеричких „либерала“, свако показује тоталан презир за Порошенка и нацистичку хунту у Кијеву, и осуђује их. Најбоља и најљубазнија ствар коју сте могли чути за Порошенка је да он нема везе, то је само портпарол САД, да је прави владар Кијева амерички амбасадор и да Порошенко уопште нема стварну моћ. Већина о њему мисли као о нацистичком ратном злочинцу.

Дакле, то је то. Људи који су годинама чинили основу Путинове снаге отворено називају кијевски режим нацистичком хунтом, док Кремљ даје умирујуће изјаве једну за другом, и ту и тамо фрљне какав бангави протест који сви једноставно игноришу.

Тако не може дуго.

Уколико би се за руску издају Ирана и Либије могао легитимно кривити Медведев и његови „атлантски интеграционисти“, за садашњи могућ колапс Новоросије ће бити окривљен директно Путин. Ако!

Сада се Русија не може повући ни један сантим даље

То је то. Конфликт је сада достигао критичну фазу. Ако у чисто војном смислу пад Славјанска и Краматорска заиста није велика ствар, пад Доњецка или  Луганска би значио крај читавог пројекта Новоросије. Једноставно речено, то би значило да је одмах преко границе русофобни нацистички режим што га контролише НАТО. Истина, Бандерастан није одржив и објективни економски и социјални фактори (сада на десетине хиљада тешко наоружаних нациста луњају широм земље, на пример) неминовно ће довести до експлозивног колапса, али док се то не деси, Луганск и Доњецк се морају одржати по сваку цену, укључујући, ако је то оно што је потребно, потпуну копнену операцију руских оружаних снага.

Стаљин је 28. јула, 1942 године издао своје чувено Наређење 227. Садржало је кључну реченицу „ни шагу назад“ или „ниједан корак назад“. Ово наређење је обухватало следеће, а речи „совјетски“ и „Црвена“ само сам заменио са „Руска“ и „Немце“ са „Англо-ционистима“:

·  „Непријатељ баца нове снаге на фронт, без обзира на тешке губитке, и продире дубоко у Русију, заузима нове области, уништава наше градове и села, и злоставља, пљачка и убија руско становништво. (…) Становништво наше земље, које воли и поштује Руску армију, почиње да се разочарава и губи веру у њу, а многи и проклињу Руску армију за то што она издаје наш народ под јарам англо-ционистичких угњетача, а сама бежи на исток. Неки глупи људи на фронту се теше причом  да се можемо повлачити даље ка истоку јер имамо доста територије, доста земље, доста становништва и да ће за нас увек бити доста хлеба. Они желе да оправдају срамно понашање на фронту. Али то је лаж, корисна само нашим непријатељима. Сваки командант, сваки војник Руске армије и политички комесар треба да схвати да наша средства нису неограничена. Територија руске државе није пустиња, већ људи – радници, сељаци, интелигенција, наши очеви, мајке, супруге, браћа, деца. (…) Због тога је неопходно да се елиминише прича да имамо могућност бескрајног повлачења, да имамо доста територије, да је наша земља велика и богата, да постоји бројно становништво и да ће хлеба увек бити у изобиљу. Такве речи су лажне и паразитске, то нас слаби и користи непријатељу (…) То доводи до закључка да је време да се заврши с повлачењем. Ни корак назад! Такав би сада требао да буде наш главни слоган. Неопходно је да се брани свака позиција, сваки метар наше територије, до последње капи крви, држати сваку груду руске земље и бранити је што је дуже могуће. Наша Отаџбина пролази кроз тешке дане. Морамо зауставити, а затим одбацити и разбити непријатеља без обзира на цену. Англо-ционисти нису тако јаки као што се чине паничарима. Они цеде своје последње снаге. Сада издржати њихов удар значи нашу победу за неки месец.

Невероватно, зар не? Пророчке речи, волео бих да смо их данас чули од Кремља. Уместо њих, све што чух од Кремља је бљутав и слабашан протест. Тако не може даље: Русија мора да реагује на одлучан и ефикасан начин.

Какав тачно тај начин мора бити је на Путину и његовом Савету безбедности да одлучи. Али оно што је сигурно је да акција мора бити одмах предузета, да јасно и видљиво заустави напад Укија. А ако је једини начин руска војска, онда ја кажем: „Do it!“.

Извор: The Vineyard of the Saker: The Fall of Slaviansk, its meaning and implications
Превео: Александар Јовановић

Извор: „Фејсбук репортер!