Године 1922. заједно са избјеглицама из Мале Азије дошло је и грчко сироче по имену Симеон.  Сместио се у малој колиби у Пиреју, где је одрастао сам. Имао је носиљку са којом је радио као носач, преносећи ствари у луку Пиреј. Био је неписмен, и чак није много знао о нашој вери. Поседовао је блажену једноставност и просту, несумњиву веру.

Када је дошло време за брак оженио се, стекао двоје деце и са породицом се преселио у Никеју. Свако јутро је одлазио у луку Пиреј како би зарадио нешто новца за хлеб. Међутим, свако јутро пролазио би поред цркве Св. Спиридона, ушао би у њу и стао пред икону. Затим би скинуо свој шешир и рекао: „Добро јутро мој Господе, Симеон је. Помози ми да зарадим за хлеб.“ 

Навече, када би завршио са послом и враћао се поред цркве, опет би ушао унутра, стао пред икону и изговорио: „Добро вече мој Господе, Симеон је. Хвала ти што си ми и данас поново помогао.“ 

Тако су пролазиле године блаженог Симеона. Око 1950. године су се разболели сви чланови његове породице, упокојивши се у Господу. Симеон је остао сам и наставио је са својим послом без гунђања и никад не прошавши поред цркве Св. Спиридона а да не пожели добро јутро и добро вече Господу, молећи за помоћ и захваљујући Му. 

Када је Симеон остарио, разболео се. Отишао је у болницу у којој је остао око месец дана. Управитељка болнице из Патре га је у једном тренутку упитала: 

„Деда, овде си тако дуго а још увек ти нико није дошао у посету. Имаш ли икога на овом свету?“

„Дете моје, свако јутро и вече ми долази Христос и теши ме.“ 

„Деда, и шта ти каже?“ 

„Добро јутро Симеоне, Христос је, буди стрпљив. Добро вече Симеоне, Христос је, буди стрпљив.“ 

Управитељки је ово било необично па је позвала свог духовног оца, о. Христодулос Фасоса, да дође и посети Симеона који је можда био обмањен. О. Христодулос је дошао у посету, разговарали су поставивши му исто питање као управитељка, на које је Симеон имао исти одговор. 

У исто време ујутру као и навече када би Симеон долазио у цркву да поздрави Христа, сада је Христос долазио да поздрави Симеона. Духовни отац га упита:

„Можда је то твоја машта?“

„Не, оче, ја нисам у заблуди. То је Христос.“ 

„Да ли је долазио данас?“

„Био је.“ 

„И шта ти је рекао?“

„Добро јутро Симеоне, Христос је, буди стрпљив. За три дана довешћу те код себе, рано ујутру.“ 

Духовни отац је сваки дан долазио у болницу, разговарао са старцем и сазнао његов живот. Схватио је да је ово можда био благословен човек. Трећег дана, рано ујутру, отишао је да посети Симеона како би потврдио предвиђање о његовом скором упокојењу. 

И заиста, док су разговарали, Симеон изненада узвикну: „Христос је дошао!“, истог тренутка упокојивши се сном праведника. Нека му је вечна памјат. Амин.

Превела са енглеског Драгана Пећанац

http://www.johnsanidopoulos.com/search/label/Lay%20Holiness

Извор: Манастир Лепавина