ШТА ПИШЕ У ЗАКОНУ?

Године 1959, на предлог америчког грађанина украјинског порекла Добрјанског, који су прихватили сенатори Даглас (из Илиноиса) и Џејвиц ( држава Њујорк ), као и конгресмени  Фејган (из Охаја) и Бентл (држава Мичиген) и унели га у законодавну процедуру, амерички Сенат и Конгрес једногласно су усвојили „Public Law 86-90“, „Закон о поробљеним нацијама“, који је 17. јула те године потписао председник САД, Двајт Ајзенхауер.

У закону се истиче да се величина САД, између осталог, заснива на чињеници да је ова земља „демократским путем успела да оствари национално јединство свог народа, без обзира на крајњу разноликост његовог расног, религиозног и етничког порекла“, због чега „народ САД саосећа са очекивањима народа широм света“. Тврди се, међутим, да „комунистички империјализам“ мирну коегзистенцију народа „извргава руглу“, па све „поробљене нације“ у САД виде „тврђаву људске слободе“, и од ње очекују национално и религиозно ослобођење, као и личне слободе. Ту се каже да је за „националну безбедност САД животно неопходна непоколебива подршка стремљењу ка слободи и независности“ које показују „поробљене нације“, јер ће њихова слобода суштински допринети праведном и трајном светском миру. Да би се показало да САД подржава њихово стремљење слободи и независности, опуномоћен је председник САД да трећу седмицу јула сваке године прогласи „Седмицом поробљених народа“, да би је народ САД пропратио разним пригодним манифестацијама подршке истима. Ова седмица треба да се обележава у САД све док постоји иједна поробљена нација.      

КО ЈЕ, ДАКЛЕ, ПОРОБЉЕН?

Главна ставка овог законског акта, који је Ајзенхауер потписао, јесте тврдња да је „империјалистичка политика комунистичке Русије (не СССР-а, него Русије, нап. В.Д.) путем непосредне или посредне агресије довела до поробљавања и губљења националне независности Пољске, Мађарске, Литваније, Украјине, Чехословачке, Летоније, Естоније, Белорусије, Румуније, Источне Немачке, Бугарске, континенталне Кине, Јерменије, Азербејџана, Грузије, Северне Кореје, Албаније, Идел-Урала ( кавкаских области Русије, нап. В. Д.), Тибета, Казахстана, Туркестана, Северног Вијетнама,итд“...

Погледајте,драги читаоци, овај списак добро, и видите по чијим плановима је растурен Источни блок и СССР, то јест историјска Русија...

 УЗАЛУДНИ ПРОТЕСТИ

Читава руска емиграција протестовала је против овог закона. Чак и крајње проамерички, либерални антикомунисти су писали америчким парламентарцима:“Жалосно је да резолуција није укључила у списак жртава комунизма и руски народ. Штавише, стављање на списак неких од неодузимљивих делова Русије, који су названи „поробљеним нацијама“, даје у руке Хрушчову моћно пропагандно оружје, представљајући га као бранитеља руског јединства...“ Руски народ у Совјетском Савезу не зна да су намере САД добре, сматрали су емигранти – антикомунисти, па став из овог закона који су усовојили Сенат и Конгрес „може озбиљно ослабити позиције сободног света у борби против комунизма“. Додавали су да је руском народу комунизам наметнут, упркос ренегата из његових редова, и да је то била „међународна завера“.

Наивци су мислили да се Вашингтон бори поротив комунизма. Он се, наравно, борио против Русије.

НЕ ПУЦА СЕ У СОВЈЕТСКИ САВЕЗ, НЕГО У РУСИЈУ

Председник Америчког комитета за ослобађање народа Русије, адмирал Керк, још 1952. је наглашавао континуитет „демократске“ (а то значи америчке, зар не?) борбе против „царског апсолутизма 19. века“, чији су „пороци“ дошли до изражаја баш у СССР-у. Многомудри адмирал је изјавио да постоји директна веза између „декабриста жедних слободе 1825. и избеглица из СССР-а које ми сада примамо“.

Немачки историчар Фолксман је, још 60-их година прошлог века, тврдио да је политика америчког Комитета била подршка, пре свега финансијска, свим национализмима у Совјетском Савезу, чиме би се, рушењем комунизма, срушила и Русија као опасност по америчку Империју. Други немачки истоичар, Х. фон Римша, запазио је да се у „политичкој пропаганди сепаратиста СССР поистовећивао са Русијом а совјетска спољна политика била је карактерисана као непосредни наставак империјалистичке политике царске Империје“.

Сродност између Хитлеровог подстицаја „поробљеним народима“ да се придруже Трећем Рајху да би се ослободили бољшевичке власти и америчке „борбе за демократију и независност“ више је него очита. Само, Хитлер је био груби расиста. Вашингтон је, све до недавно, интересе своје банкократије умео да представи као алтруизам.

ЗАКОН О ПОРОБЉЕНИМ НАЦИЈАМА КАО ВОЈНА ДОКТРИН

Генерал Максвел Д. Тејлор, бивши начелник армијског генералштаба у доба Двајта Ајзенхауера, а касније председник Уједињеног комитета начелника штабова у доба председника Кенедија и Џонсона, године 1982. објавио је у „Вашингтон Посту“ чланак о будућем атомском удару на СССР. У њему истиче да циљеви напада, уколико је то могуће, треба да буду „ограничени на области са углавном етничким руским становништвом, да би се ограничила штета у неруским републикама“. То није написао чак ни Адолф Хитлер.

Када је 1991.  Совјетски Савез ушао у фазу разлагања, и кад је, Белој кући драг, „демократски поредак“ почео да побеђује на Истоку, конгресмен Рорхабер је покушао да убеди Конгрес да укине „Закон о поробљеним нацијама“. Украјински националисти у САД су се побунили, и Закон је остао на снази. Председник Џорџ Буш Старији је, уочи украјинског референдума о одвајању од „Москаља“,одржаног 1. децембра 1991,  изјавио да ће Бела кућа признати, одмах, независност Украјине, а Радио „Слободна Европа“ је оећавао „Маршалов план за Источну Европу“.

И тако даље, све до Евромајдана.

Др Џејсон Кишнер, професор киминологије на Универзитету Фресно у Калифорнији, сматра да је обарање малезијског авиона изнад Украјине, 17. јула 2014, на дан убиства Царске Породице, било сублиминална порука Путину – ево шта те чека јер ратујеш против „глобалне елите“. Не треба, ипак, заборавити, да је 17. јул и дан доношења, на предлог украјинских шовиниста, америчког Закона о поробљеним нацијама, који је, очито, и данас на снази. Који чита, да разуме шта чека Русију ако изгуби игру на ономе што је Бжежински назвао „велика шаховска табла“.

Шира верзија текста објављеног у „Печату“