Од 31. јула  до 2. августа 2014, у Тополи је одржан научни скуп „Лекције Великог рата 1914-1918. године. Русија и Србија – историјски савезници“. Скуп је организовао Фонд сарадње за очување руске и источнохришћанске културе Владимира Храброг, кнеза боровско – серпуховског, уз подршку Општине Топола.

На скупу је учествовало тридесетак србских, руских и белоруских научника, који су се бавили темама какве су, између осталих, митови о учешћу Руса у Првом светском рату, узроци рата, улога немачког чиниоца у руско – србским односима уочи велоког сукоба,мотивацијом руских војника у рату, улогом владике Николаја Велимировића у овом периоду, улогом Ватикана у аустроугарском обрачуну са Србима, ситуацијом на Украјини, хибридним идентитетима Украјине и Босне и Херцеговине као средствима империјалних експанзија,итд. На скупу је, између осталих, учествовао и доктор правних наука, први потпредседник Међународна асоцијације фондова мира и ректор Европског института JUSTO, Сергеј Бабурин, који је говорио на тему „Источни и Јужни Словени у кругу васељенског зла – од 1914. до 2014“. У разговору после излагања, Бабурин је истакао да су амерички представници руским дипломатама још 1991. рекли да Русија више никад неће имати Украјину.     

Наравно, ситуација се мења, и довољан доказ за то је Крим, који је за Русе исто што и Косово за Србе, и који више нико никад неће отети Русији.

 А 2. августа је у Тополи била изузетна свечаност. У кругу Дома здравља „Свети Ђорђе“, где је за време Првог светског рата била болница за збрињавање рањеника после Церске и Колубарске битке, подигнут је, у сардањи Фонда Владимира Храброг и Општине Топола, Поклонички крст, дело руског вајара Александра Јесинског, рашен од прекрасног камена „бела перла“ допремљеног чак из Анадолије. Крст су освештали клирици Опленачког намесништва Епархије шумадијске, а освештању су присуствовали, поред руског амбасадора Чепурина, и министар Велимир Илић, саветник председника Србије за одбрану и безбедност Миорад Симић, итд. Одржан је и богат културно – уметнички програм.         

Крст је дубоко символичан – на једној страни је Распеће Христово, под којим стоје србски цар Лазар и руски цар Николај у молитвеном положају. На другој страни је, поред иконе Светог Георгија Победоносаца, и запис  Светог владике Николаја, који је жртву цара Николаја, што је у светски рат ушао да спасе Србе, упоредио са Косовском жртвом цара Лазара. Он је 1932. записао:“ Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас?

Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јеванђељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју“.

Карађорђева Топола је то, заиста, разумела, августа 2014.