Одлука Русије да хуманитарни конвој крене са граничног прелаза „Изварино” према Луганску без даље усаглашавања са Украјином – то је историјски догађај. Пред нама је најкрупнији фијаско украјинске спољне политике који ће имати дугорочне стратешке последице.
Две недеље је Русија, идући на чудовишна понижавања, покушавала да убеди Украјину да прими хуманитарну помоћ, пристајући и на то да га пропусти преко своје територије са свим обележјима државног суверенитета. Чак је била спремна да се – при том на граничним прелазима које контролишу устаници – сву папирологију оформи „по-украјински”. Пристанак Украјине на ту варијанту означио би озбиљан пораз побуњених република Донбаса. Русија би њоме демонстративно показала да не признаје „сепаратисте” и потцртала непроменљивост источних граница Украјине, па и лојалност кијевском режиму. Јер, помоћ би фактички била пружена „грађанима Украјине који страдају”. Међутим, Кијев је измишљао сумануте оптужбе, износио подозрења која су била потпуно незаснована и водио пропагандистичку кампању са оптужбама да хуманитарни конвој превози безмало тенкове и ракете. Учинио је све што је могао да испусти сопствену победу. Зато је конвој на крају кренуо за Луганск без одобрења кијевске власти, без украјинских пограничних процедура, а у пратњи устаника Луганске Републике. Кијев нас је практично принудио да игноришемо украјински суверенитет над границом и да признамо Луганску Народу Републику као субјект – ако не међународног, оно сигурно хуманитарног права. Наравно да Русија није могла да поступи друкчије. Луганск је остао без струје, воде и хране. Терористичким гранатирањима је претворен у аветињски град, а вапио је да добије помоћ. Неодлучност с којом се кретао конвој ионако је изазивала озбиљне критике у унутарполитичким расправама у Русији: „Не можете и не желите да устаницима помогнете оружје – бар онда помогните мирним људима храном, водом и електричним генераторима!” Конвој је био напросто осуђен да стигне у Луганск. Порошенков режим је из тога могао извући корист за себе, али је хистерична мржња према Русији довела до тога да је принцип целовитости Украјине и неповредивости њених граница поново био поколебан. Кијев је тим самим нашкодио и оном делу руске елите која се залагала за преговоре између Русије и Украјине, тражећи да се призна Украјина у границама из 1991. године (као да је то неки аксиом) и тражећи да москва одустане од „утопије о слободном Донбасу” и од Новоросије. Показало се да је са садашњим украјинским режимом чак и дијалог о хуманитарним питањима немогућ. Испоставило се да је јефтиније, једноставније и хуманије изигнорисати суверенитет Кијева него га уважавати. Наравно, ако некоме још треба нешто доказивати после упоређивања Крима – где је тај суверенитет био игнорисан и где није било ни једне жртве, и Донбаса – где је Русија покушала да суверенитет Украјине поштује, па то довело до хиљада смрти жена, стараца и деце. Пре преговора са Порошенком у Минску, а и пре повлачења било каквих даљих потеза поводом украјинске кризе - ми сами себи морамо дати одговоре који се тичу наше дугорочне стратегије. Да ли је Украјина-91 за нас неоспориви аксиом, па је недопустиво и само размишљање о њеној демонтажи, а поготово да ту демонтажу потпомаже Русија? Сматрамо ли ми Украјину неком прелазном политичком формацијом састављеном од разнородних делова којим је потребан цивилизовани развод? Таквих творевина било је доста у историји Источне Европе – довољно је само се присетити империја каква је била Аустро-Угарска Југославије која се распала у крви или Чеословачке која се мирно „разишла”. Дуго су сви напори наше дипломатије били усмерени на то да се од Украјине направи пријатељска држава. Ако не баш најближи пријатељ, оно барем – држава која нам не би била непријатељ. А сви су се ти напори разбили о идеолошку конструкцију украјинског национализма који се оштрио против Москве и „москаља”. Ако Украјина постоји као суверена држава у њеним темељима треба да буде нација. А ако постоји украјинска нација, онда постоји и – у крајински национализм. Иначе би било несхватљиво зашто Украјина мора да „не-Русија”. Сви покушаји да се такво стање ствари измени и да Украјина добије нерусофобски режим – нису ништа донели. Алтернативна концепција, која се не ослања на аксиом целовитости Украјине, полази од чињенице да у тој земљи живиприлично велики број Руса и рускојезичних грађана који не желе да их претворе у украјинске националисте бандеровског типа. Земље на којима живе ти људи могу се вратити у Русију, као и Крим, а могу и створити тампон измеђуРусије и вестернизоване Украјине – Новоросију. Могу такође стећи унутар федераривне Украјине велика права која ће им бити довољна да не дозвољавају антируски курс (у Кијеву). Данас зато морамо да схватимо: шта и од кога желимо? Пре свега: шта желимо од самих себе? Можемо, наравно, и даље јурити за утопијом „јединствене, пријатељске и неутралне Украјине” и ради ње жртвовати животе оних који су се дигли на устанак, поверовавши да ће им Русија помоћи. Резултат ће бити: теже последице од најнегативнијег сценарија реаговања Запада на наше одлучне потезе. „Патриотска” варијанта у тој исто идеологеми је вера у то да Украјина неће издржати рат изнуривања и да ће потонути у пучину хаоса, а да ће у Кијеву доћи до проруске револуције, док ће народна војска Новоросије бити у стању да „антифашистичким маршем” дође до Лавова и Ужгорода. Некима се – са висина тих снова – помагање устанка у Донбасу већ чиним нечим другоразредним. Такви функционишу по принципу: „Хоћемо Кијев, пуштај Луганск!” По мом уверењу, и једно и друго је белика утопија либерала, односно патриота – напросто мит. „Украјинска Украјина” је прожета мржњом према Русији и према Русима. Жуто-плавим припадницима казнене експедиције искрено се свиђа да убијају становнике Донбаса и да при том глуме да су разбили „руске падобранце”. Замислити такве шизнуте типове грађанима „јединствен проруске Украјине” – једнако је немогуће као и замислити устанике Донбаса грађанима бандеровске Украјине. Можемо себе, колико нам је воља, убеђивати да се ради о грађанском рату у суседној држави. Међутим, то не мења чињеницу да се ради о рату између неспојивих вредности. Или ће у том рату победити сет вредности које представља кијевски режим: петљуровско-бандеровски украјински национализам и русофобија, што Русија не може дозволити јер би то за нас имало катастрофалне геополитичке последице, или ће победити сет вредности које оличавају донбаски устаници_ антифашизам и јединство Руског света. Русија је дужна да у свом интересу ту борбу потпомогне. Мора бити јасно да онај део руске елите који је против помоћи Донбасу истовремено против најдубљих стратешких интереса Русије, а не против „империјалистичких фантазија патриота”. Победа вредности Донбаса искључује, на жалост, саму могућност њиховог ширења на целу Украјину. Запад Украјине данас је неизлечиво болестан и у краткорочној перспективи не треба рачунати на његову реамисију. Ово значи да је подршка Русије победи Донбаса – подршка цивилизовном разводу. Тачније: претварању садашњег крвавог и смртоносног раскида у дипломатски и хумани развод. Држати се било које друге варијанте – покушавати убедити Порошенка и оне око њега да напречац постану лојани и неутрални према Русији, или се заносити утопијском надом о преламању ситуације у оквирима целе Украјине, значи – водити ствари ка новом дипломатском фијаску који ће бити плачен хиљадама живота становника Донбаса који нам не могу бити туђи. Извор: „Факти“ |