Поводом интервјуа Монсињора Симчића у„НИН”у од 23. новембра 1990. године

Међу многим изјавама католичких црквених великодостојника у вези са догађајима из Другог светског рата, био је запажен интервју који је Милан Симчић, пореклом истарски Хрват, а данас подсекретар ватиканске Конгрегације за клер, дао Братиславу Грубачићу крајем прошле године.

Поменути Монсињор је одмах дао пријатан тон разговору једном духовитом пируетом, управо анегдотом о Џозефу Харнету, католичком свештенику, чији су протестантски домаћини на Исланду били пренеражени видевши да он нема папке на ногама, како су они веровали по лутеранским легендама. И Симчиђ се одмах тим примером користи, да би разбио српске предрасуде о католицизму.

Ако је њему веровати, Срби су прво били затровани „бизантинизмом”, затим су се огрешили о Хрвате и друге југословенске народе приликом стварања Прве Југославије, да би од збивања у Другом светском рату направили неку врсту митологије. А иза свега тога се крије српски хегемонизам. И тако, кад се на једној страни доће до сазнања да „ђаво није тако црн како га сликају”, а на другој прихвати метод да је „напад најбоља одбрана”, произлази да Срби сносе велики део одговорности за оно што их је снашло, а да је Католичка црква чиста као сунце.

Ипак, да би се признала исправност те Симчићеве дијагнозе, вреди прво испитати у којој мери се она заснива на чињеницама.

Благосиљање крсташког разбојништва

По Монсињору Симчићу, Срби су своје неповерење према Католичкој цркви наследили од Византије. Да би илустровао ту византијску нетрпељивост према Риму, он наводи случај када су крсташи, 1204. године, напали и опљачкали Цариград, зато што им млади цар Алексије IV Анђел није исплатио дуг, па онда у Византији основали Латинско царство, уместо да ослобађају Јерусалим. Укратко, грчки цар није одржао реч, а  Г рци  свалили  кривицу  „на папе и Рим, као да су они криви за све”.

Монсињор ту баца поглед на историју из птичијег лета. Много је, међутим, сигурније да се историјски подаци посматрају изближе. Према француском средњовековном историчару Роберту Де Клари (Robert de Clari Historiens et Chroniquers du Moyen Age, Paris, Pleade 1952), Алексије беше крсташима обеђао двеста хиљада марака, ако му помогну да његовог противника свргне са престола, а после испуњеног задатка платио им је само половину, јер је његов претходник однео државни новац. Насилна провала крсташа у Цариград би се могла оправдати да су се они ограничили на исплату обећане суме, са евентуалним интересом за накнадне трошкове. Међутим, један други историчар тога времена, Вилардуен (Villehardouin) тврди да су, после пљачке, Млечани и Французи поделили четири стотине хиљада марака, али додаје да је то била само свота коју су они званично признали, а да су крсташи и ходочасници небројена блага за себе задржали.

Уствари, крсташи су опљачкали све што им је до руку дошло и руски византолог Острогорски, у својој „Историји Византије”, то дивљаштво овако сажима: „Три дана и три ноћи освајачи су пљачкали византијску престоницу и вршили свирепа насиља. Најскупоценија блага највећег културног центра тадашњег света постала су плен победилаца а делом су и уништана на варварски начин”.

Кад је реч о варварском уништењу драгоцених здања, цркава и споменика који нису могли бити однети, Де Клари и Вилардуен помињу три велика пожара у Цариграду. Приликом највећег пожара, који је трајао два дана и две ноћи, Вилардуен, историчар крсташа — са очигледним смислом за иронију — бележи да су вођи крсташке армије, који су пожар посматрали са друге стране Босфора, са великим жаљењем и болом присуствовали уништењу велелепних двораца и храмова, мислећи на страдање многобројних људи, жена и деце.

Крсташи су ипак успели да из цркава и манастира собом понесу најпознатије светиње, реликвије и ствари. Де Клари помиње између осталих, императорску икону Пресвете Богородице, делове Христовог крста и Његове хаљине, копље којим је био прободен, трнов венац Исусов и друго. Од људи који су „на раменима носили уткан крст Христов” и били заклети да за Христа, ако треба, и свој живот положе, одиста се није могло очекивати да са таквом дрскошћу и бесом изврше толика свето грђа и отимачине. Монсињор Симчић ту појаву не објашњава, али историчар Де Клари сведочи да су крсташи за своја злодела добили благослов присутних католичких бискупа градова Соасона, Троа и Анета, као и других црквених лица. Они су „потврдили да је битка била праведна и да је требало прећи у напад, јер су се некада становници града (Цариграда — н. прим.) покоравали закону Рима, а сада су му одрицали послушност и тврдили да су сви они који су му веровали били достојни презира. И рекоше бискупи да је дужност напасти, да то није грех него велика благодат... и да ће, у име Бога и апостола, греси бити унапред опроштени свима који буду учествовали у нападу”. Ето зашто су крсташи са светињама и становницима Цариграда зверски поступали: њима је била чиста свест,  јер су имали благослов Римске цркве. Уосталом, томе се не треба чудити, с обзиром да је тим истим крсташима претходно сам папа Иноћентије III дао благослов за напад на град Задар, иако је он припадао католичком и крсташком краљу Угарске, а браниоци на градским зидинама истицали крсташку заставу. „Ко може више (према католицима), може и мање (према шизматицима)”

Као што се види, Монсињор Симчић је нехотице стао на трулу даску помињући крсташко освајање Цариграда, јер баш тај пример показује са коликом сиврепошћу поступа Католичка црква према својој хришћанској браћи кад год за то има одрешене руке. Истина, крсташи за тај злочин нису добили лични благослов Римског папе, али Католичка црква није никада тај поступак осудила. Украдене православне светиње и данас красе римске катедрале на Западу, од Венеције до Париза, где је чак подигнута Света капела (La Sainte chapelle) у славу и част трновог венца Христовог.

Ол Инођентија III до Јована Павла II, ниједан римски папа се није за тај грех у име Католичке цркве покајао, нити за то од Бога јавно замолио опроштај. Ниједна од украдених светиња није враћена.  Историјски пут Римске цркве је још увек поплочан неисплаћеним дуговима и неокајаним гресима. Зато је избор цариградског мучеништва био уједно врло символичан, али и врло лош предзнак за тумачења која ће Монсињор Симчић дати о скоријим историјским догађајима

Неспретна карикатура Прве Југославије

Да би од почетка жигосао неискреност српског југословенства, Монсињор Симчић прибегава традиционалном хрватском покушају да оцрни „великосрпство” Николе Пашића... коме данас неки Срби замерају што у одлучном тренутку није поступио као „Великосрбин”. У ту сврху, Монсињор прича о поверњивом саопштењу италијанског државника Карла Сфорце да је Пашић својевремено од њега захтевао да се Србији додели Солун по цену Истре и већег дела Далмације. Незгода је у томе, што тога податка нигде код Сфорце нема ни у „Неимарима    савремене    Европе” („Les Batiseurs de l Europe moderne”, Paris, Galimard, 1931) ни у делу „Никола Пашић и уједињење Југословена” (Београд, Геца Кон, 1937). Само на једном месту тог дела (стр. 135) предвиђа се — у Пашићевој поруци упућеној Аустрији преко Масарика 1912. г. — „излаз и тржиште у Солуну”, уколико Аустрија не допусти Србији излаз на море. Познато је да је Сфорца био велики поштовалац Николе Пашића и да две поменуте књиге спадају у неку врсту његовог политичког завештаја. Како се може веровати да би он, осамдесетгодишњи старац, могао једном младом, хрватском свештенику (ако је Симчић тада већ био свештеник) поверити оно што је прећутао у својој поруци будућим поколењима? Јер Сфорца је умро 1952, у својој осамдесетој години, а колико година је, непосредно после Другог светског рата, могло бити нашем истарском Монсињору?

Током читавог Првог светског рата, Н. Пашић и Српска влада истицали су у свим званичним документима да је њихов главни ратни циљ „ослобођење и уједињењеСрба, Хрвата и Словенаца”. Почев од Нишке резолуције Народне скупштине, 7. децембра 1914, тај циљ је био званично потврђен у току свих даљих ратних година: изјавом од 23. августа 1915. и нотом од 1. септембра исте године, у поздраву Конгресу Срба, Хрвата и Словенала у Питсбургу 30. новембра 1916, у Крфској декларацији 20. јула 1917. и у Пашићевој изјави септембра 1918.

А шта да се каже о хрватским политичарима? Од почетка до краја рата, они су свој идеал видели у стварању државе аустријских Словена под хрватском хегемонијом — у крилу АустроУгарске или ван ње, заједници са Србијом или без ње. Главно је било остварити Велику Хрватску, а начин да се до тога дође је зависио од политичке коњуктуре. Тако ће Хрватски сабор клицати аустријској војсци, а др Корошец, у Мајској декларацији Југословенског посланичког клуба, 1917. године, пред Бечком скупштином захтевати уједињење СХС у Аустрији, „на темељу народног начела и хрватског државног права... под жезлом Хабзубршколоренске династије”. Док ће, два месеца касније, Трумбићев Југословнски одбор у Крфској декларацији предвидети за Хрвате сличну  судбину, али овога пута са Србима и Карађорђевићима. Све до Октобарске револуције, Трумбић и Супило нису оклевали да се удварају Русији. Трумбић је тада дочаравао Русима излаз Словенства на Јадранско море и будућу државу Јужних Словена представљао као „насип на граници Словенства у одбрани од надирања Нијемства са сјевера и Талијанства са Запада” (SmithПавелић, Др Анте Трумбић, Проблеми српскохрватских односа, Минхен, Књ. Хрв. ревије, 1959). А на другој страни, оптужујући упорно Пашића због његових веза са Италијанима и тобожњих намера да призна Лондонски уговор, Трумбић не оклева да сам сарађује са Орландом и, договорно са Главним штабом Италијанске армије, пише летке са позивом на дезертирање Хрвата и Словенаца на горичком фронту.

Све и ако се прихвати тврђење Монсињора Симчића да је „идеја југословенства никла код Хрвата”, није мање важно да су ту идеју остварили Срби. Хрвати и Словенци су 1918. пристали да уђу у југословенску државу предвиђену Крфском декларацијом тек када су вилели да је српски међународни положај био ипак јачи од њиховог, а да су они били угрожени споља и изнутра. Јер док су италијанске трупе почеле да окупирају њихове земље и биле већ запоселе Ријеку, Задар а делимично и далматинска острва, демобилисани Хрвати из Аустријске армије нису пристали да их поново мобилише нова хрватска држава, него су формирали „зелени кадер” који је, усред Загреба, очито пројављивао бољшевичке тенденције  „Зелени кадер”  је спремао и пуч против Народног већа, који су у последњем тренутку спречили соколи и морнари из Народне страже. У тој ситуацији, улазак српских трупа и уједињење беху добродошли  „да се спасе што се спасти даде”. Како би се могло веровати да су горње појединости остале непознате Монсињору? Чак и ако је узгред заборавио да су, 1918. године, благодарећи Србима, Хрвати и Словенци преконоћ о д поражених прешли на страну победника. У сваком случају, за тај период препоручујемо му „Политичку повијест Хрватске, 1918—1929”, од Јосипа Хорвата.

Кад је већ прескочио перипетије Уједињења, Монсињор није ипак  пропустио да Србе оптужи због тога што је „Југославија негирала  национални идентитет Хрвата, Мађара, Арбанаса итд”. Ако он ту мисли на њихово име и заставу, не сме превидети да је Југославија исто толико негирала и национални идентитет Срба. Они су се, после Уједињења, прво морали одређи своје славне заставе, под којом су у многим ратовима гинули и однели коначну победу. А кад је створена Краљевина Југославија, нису више имали права на своје национално име, него су постали Југословени, као и сви други. Да ли је интегрално југословенство било политички умесно или преурањено, то је посебно питање. Али ствараоци Прве Југославије су сматрали да ће се тиме избећи федерално или конфедерално разграничење које би, на дужи или краћи рок, морало довести до српскохрватског сукоба. Неуспех Титовог федерализма ће касније показати да њихова бојазан није била неоснована.

Да би његова карикатура Прве Југославије била потпуна, Монсињор подвлачи да је у њој долазило до присилног прелажења у православље, и до „фанатизма конкордатске борбе”. Међутим, Монсињор врло добро зна да обраћање у православље никада није вршено путем насиља, а још мање под претњом смртне казне. Прозелитизма је било, али католици нису изостајали у прозелитској ревности, тако да су католички фрањевци, усред Београда, могли проповедати католицизам од куће до куће и од врата до врата. А до револта и мобилизације српског јавног мњења у конкордатској борби дошло је напросто због тога што су Конкордатом Католичкој цркви била дата већа права него Православној.

Геноцид над Србима ничим се не може оправдати

Када је реч о Другом светском рату, Монсињор Симчић зна само да каже: „Покоља је било са обе стране”. Ни помена о усташком покољу извршеном над православним епископима и свештенством у НДХ, а још мање о геноциду извршеном над српским народом. Монсињор мисли да ће се из шкрипца извући тиме што ни сам израз „геноцид” неће ни један пут употребити. Напротив, он Римску цркву брани тиме што је званично осудила насилно превођење у католицизам, а у пракси прихватила све Србе који су тражили да се покатоличе, не би ли их спасла сигурне смрти. И поред све своје вештине, Монсињор не запажа да му се самим тим отело двоструко признање: да су сва покатоличавања била насилна, зато што је без њих Србе чекала смрт и да је вршен геноцид над Србима, јер су, ван католицизма, били убијани само зато што су православни Срби. Овоме се могу додати и случајеви када су Срби били на превару убијани и после покатоличавања, као што је учинио свештеник Илија Томаш у Клепцима или као што се десило са 700 српских мученика у Глини, сакупљених под изговором покатоличавања, па онда закланих у православној цркви. А то значи да, често, у очима извршиоца геноцида, Србе ни католицизам није могао спасти. Они су заслуживали смрт самим тим што су Срби. А баш то је геноцид који није вршен „на обе стране” него само на једној страни. Четничке, усташке или комунистичке жртве биле су политичке, и убијане су или као„оружани борци” или као „политички кривци”.

Али, када га саговорник притесни директним питањем о логорима смрти, Монсињор се спасава доводећи, у питање „митос о Јасеновцу” и број палих жртава, па тим поводом дозива у помоћ неког Енглеза који је тврдио да је било укупно 750.000 жртава свих народности у грађанском рату на истој територији, те да их није могло бити 700.000 само у Јасеновцу. Као да геноцида не би било, чак и да је тамо пало десет пута мање жртава!

Невоља „митоса о Јасеновцу „ била је и у томе што су у логору главни кољачи били фрањевци Петар Брзица и фра Филиповић, па се Монсињор Симчић осетио побуђеним да оде још даље у свом цинизму. Он те и друге злочинце из редова католичког свештенства поименце уопште не наводи, но одмах прелази у противнапад: „Светој Столици и Католичкој цркви у Хрватској никада није пало на памет да оптужи СПЦ за четништво, а као што је познато међу четницима је било у водећим улогама православних попова, поп Ђујић, рецимо”. Дакле, баш у том тренутку кад тврди да католици имају више обзира према Православној цркви, Монсињор сравњује четнике са усташама и усташкокатоличке кољаче са попом Ђујићем. Звери у људском облику које су по усташким концлогорима мучиле и поклале хиљаде голоруких људи, жена и деце, он пореди са човеком који је спасао стотине хиљада српских живота. Јер шта би било са тим Србима из Далмације, Лике и Босне да их није одбранио поп Ђујић? Они би већином постали жртве усташког геноцида, а други би се одметнули у партизане, као што су неки већ били приморани да учине. Али, по Монсињору Симчићу, жртве су криве што су се дохватиле оружја. Другим речима, Срби су криви што су живи.

Из своје ватиканске канцеларије он не жели да види ни то да су многе хрватске породице које су се нашле на Ђујићевој „Тромеђи” наставиле да спокојно живе и да су се чак неки југословенски настројени Хрвати борили у његовим четничким јединицама све до краја рата. Један од њих, Љубо Царев, беше толико јада нанео партизанима, да је Тито после рата од Енглеза тражио да му га изруче.

Ко би после наведених подметања могао још веровати у објективност и добронамерност Католичке цркве према Србима и православљу, ако она у било чему усваја аргументе Монсињора Симчића?

Лекови гори од болести

Свестан страшних последица којима води српскохрватска неслога, Монсињор Симчић унапред сваљује кривицу на српски хегемонизам и захтева „легитимност Срба у Хрватској и Хрвата у Србији”. Привидно правичан, тај принцип опет прикрива стварност. Легитимност Хрвата у Србији никада није била доведена у питање, јер се они ту налазе привремено, као пословни људи или службеници. Проблем легитимности се уствари искључиво односи на Србе у Хрватској,  јер су они тамо аутохтони становници, насељени вековима, а њихов животни опстанак је био угрожен у Другом светском рату, па је поново у опасности и данас.

Да би мирно српскохрватско суседство постало једног дана поново могуће, било би потребно, путем апсолутне искрености, успоставити пре свега изгубљено поверење. И да је Монсињор Симчић имао заиста хришћанске и племените намере, он је у том правцу могао учинити први корак. На жалост, он је својом одбраном и покушајима камуфлаже усташких злочина сам поништио оно што је хтео да потврди доказима. Јер ако се једна угледна личност Католичке цркве, после пола века од усташког геноцида, тако безобзирно и несавесно, без труни покајања, изражава о српским страдањима, како се може веровати да је католичко свештенство у Павелићевој НДХ, под терором усташког самовлашћа, било према прогоњеним Србима поштеније и самилосније?

Стога се ми слажемо са Монсињором Симчићем да католички свештеници нису имали папке, али на основу његовог излагања закључујемо да су морали имати канџе.