Недавне кадровске промене у руководству ДНР и ЛНР и противречна саопштења која су уследила за њима са фронтова Новорусије испровоцирала су нови талас дискусија у руском друштву у вези са политиком немешања Кремља у унутрашњи конфликт у Украјини.

Многи експерти нису на исти начин примили уздржаност руског руководства, које за сада даје предност давању посредне подршке нашим сународницима, који се боре на првим линијама геополитичког фронта између Руског света и Запада. Међу њима је Александар Дугин, познати филозоф-евроазијац, једна од значајних фигура у интелектуалним патриотским круговима, који у политици Кремља види издају позиција у вези са украјинским питањем. Читалац може да се упозна са његовом тачком гледишта у тексту Пирова победа повратника, објављеном у Слободној штампи (Свободная пресса).

Размишљајући над судбином Новорусије, Дугин долази до закључка да су борбе у апарату руског председника разлог смушене политике Русије у односу на украјинску кризу. То је повезано са геополитичком капитулацијом РФ пред Западом у најближој историјској перспективи. По мишљењу Дугина, главни иницијатор „дискредитације присталица слања војске” у Донбас је помоћник председника РФ Владислав Сурков. Фигура бившег вицепремијера а раније првог заменика шефа администрације председника (координирао је унутрашњу политику Кремља) и аутора концепције „суверене демократије” увек је привлачила пажњу јавности. А неки представници експертског миљеа су га јавно називали „сивом еминенцијом” Кремља.

У исто време, не сматрају сви аналитичари да је управо позиција Суркова у вези са Украјином фактор који је постао разлогом због кога паролу “Путине, пошаљи војску!” шеф ржаве није прихватио. Тако је, на пример, познати публициста Михаил Леонтјев у једном од својих интервјуа рекао да је Сурков, наравно, био „политички демијург″, али да је сада престао да наступа са те позиције, „да је отишао из јавне сфере, одрекао се дугих интервјуа и коментара и да је то доследно радио”. Телевизијски водитељ је истакао да је „Сурков увек себе позиционирао као војника у служби” и да је „био један од малог броја људи у нашем систему управљања способних да сваки постављени задатак испуни до краја”.
У разговору са дописником Слободне штампе Леонтјев је изјавио да не би хтео да коментарише „односе Александра Гељевича и Владислава Јурјевича”, одбивши да ступи у полемику са евроазијцем преко новина:

— Могу само да претпоставим да они имају стари болесни карактер. Највероватније је то лично питање које се не односи на судбину Новорусије. Ка обојици се односим са великим уважавањем. То се зове неразумевање, што значи да нема смисла. Што се тиче политике Кремља, слање војске је било оправдано у случају присаједињења Крима. У случају ситуације са Новорусијом, то је потпуно друго. Разлика се састоји у томе да ми не можемо да ослобађамо Украјину уместо ње саме.

Довољно је сетити се изјава Игора Ивановича Стрелкова, који је јасно описивао мали ентузијазам од стране потенцијално за борбу способних мушкараца да ступају у редове устаника. Људи су били спремни да узму оружје и да штите место где живе, жртвујући свој живот. Али они нису били спремни да се потчине регуларној власти и да ноће ван куће дуже од два дана. То је типичан проблем за било који партизански покрет. Ако не говоримо о раније формираним диверзантским групама.

СВОБОДНАЯ ПРЕССА: Без обзира на то да ли Русија испуњава своје обавезе према Новорусији?

— Безусловно. Слање регуларне војске на њену територију није питање патриотизма или антипатриотизма. То је више питање реализма, то јест анализе ситуације и са њом повезаних ризика за сопствену земљу. Патриотизам се не састоји у томе да се од руководства захтева да доноси одлуке које представљају ризик за постојање и будућност сопствене земље. Специфичност Путина се огледа у томе да он увек врло пажљиво прорачунава ризике. Не за себе лично, већ за земљу. Захваљујући томе, а такође и изузетном стрпљењу и умећу да сачека, он је успео да је подигне ни из чега. “Слати војску или не” је лажна дилема.
Нека неко боље размотри питање односа могућих ризика и добитака. Ризика војних, геоекономских, политичких, а такође и оних који су непосредно повезани са Украјином. Да, у значајном степену то је органски део Велике Русије. Али тако је испало да смо довели ситуацију до тога да они реално ратују са нама. Сада не говорим о Порошенку или најамницима из целог света. Поред њих ратују и украјински мушкарци. То је реалност. Учешће у чудном грађанском рату – мада он и непосредно утиче на Русију – довољно је специфична ствар.

Русија нема право да одбаци своје, али не треба и да се уплиће у догађај који може да се покаже као трагична замка. Поштено ћу рећи да немам одговор на питање да ли треба слати војску или не. Хоћу само једно да кажем – то није тема издаје, то није „кургињановштина” (мисли на скандалозни поступак Сергеја Кургињана, који је оптужио Игора Стрелкова за предају Славјанска; прим. прев.). То је проблем савршено другог типа и нивоа. Код мене нема никаквих основа да сматрам да неко манипулише нашим председником. Хтео бих да видим човека који би пробао да манипулише њиме по том питању. Тема сивих еминенција је надувана до невероватних размера. Нема никаквих сивих еминенција, већ постоји човек који доноси одлуке, вагајући за и против. Горе од свега што могу да представим је упуштање у тучу за коју код нас нема снаге. То би било лоше за све, укључујући ДНР и ЛНР. Не видим ничег патриотског у томе ако иступимо дрчно и изгубимо.

Као и Михаил Леонтјев, председник Центра за системске анализе и прогнозе Ростислав Ишћенко не види основе за тврдње о томе да Кремљ издаје Новорусију.

— Једину тезу коју ја делим је то да Москва не може да изда Новорусију, а да Русија не изгуби. Из тога следи да се то неће десити. Као друго, колико је мени познато, Русијом не управљају ни Глазјев ни Сурков, већ човек са презименом Путин. Нема места да се мисли да је наш председник толико слаб владар да у вези са тако критично важним питањем од кога зависи будућност Русије и самог Путина може да иде некаква закулисна борба међу било ким. За све време на власти Путин показује да је жесток политичар, који у потпуности контролише ситуацију. Он ником не дозвољава да води самосталне закулисне игре. Шеф државе слуша све, али сам доноси одлуке.

Уопште, не изгледа ми убедљивом идеја да је власт у облацима, а да доле лоши људи воде борбу и издају Новорусију. Затим, не разумем како је могуће сводити целу ситуацију на поједине фигуре, било да су то Стрелков, Сурков или Глазјев. Претпоставити да судбина суперсиле зависи од једног пензионисаног потпуковника, без обзира на то какав би он могао да буде генијални стратег и тактичар рата у Новорусији, са моје тачке гледишта није сасвим адекватна оцена. У условима рата у резерви мора да се налази пет комплета руководства Новорусије. У случају ако на прво падне бомба, друго потоне, а треће се изгуби у доњецким степама и тако даље. Друге варијанте морају да буду једнаке – то је рат, где могу да се десе свакакви случајеви. Човека који се налази на челу могу да убију у било ком тренутку. Ставити судбину суперсиле у зависност од судбине Стрелкова је најмање непрофесионално.
Опет не разумем откуд овде Сурков – њега (као и Глазјева) је поставио Путин. Као што је у своје време говорио Павле Први „у Русији нема значајног човека, осим тога са којим ја разговарам и док ја сам њим разговарам”. Ако деловање Суркова не задовољава Путина, скинути свог помоћника са дужности је ствар једног указа, који се потписује за неколико минута. У критичној ситуацији, кад је реч о судбини Русије, централна власт никада не би допустила борбу група око тога шта се дешава у Новорусији. Зато сам апсолутно уверен да сви чланови Путиновог тима делују сложно и контролисано. Притом, наравно, не говорим да они имају подједнаке погледе. Уствари, осим Глазјева мало ко од поменутих личности је јавно износио своје погледе на оно што се дешава у Новорусији. Али не сумњам да ће ти људи да испуњавају донете одлуке независно од личних ставова.

СВОБОДНАЯ ПРЕССА: Колико је оправдана одлука Кремља да се уздржи од директног војног мешања?

— Уверен сам да Путин још није донео коначно решење по том питању. Ако би се у Кијеву појавио талентовани генерал (локални Бонапарта), који би умео да сломи Новорусију, тада би руска војска прешла границу. Са геополитичке тачке гледишта, Русији је удобно да на посредан начин подржава једну од страна у грађанском рату. Није случајно, како видимо, да се позиција Европске уније у вези са украјинским питањем, нека и споро, уз повлачење, ипак мења. Сада борба иде чак не за Русију, Новорусију или Украјину, већ за нови светски поредак.

Почевши од марта, наша држава регуларно изводи војне вежбе и држи армију у стању пуне борбене готовости. То значи да је наше руководство спремно да је искористи, а не да просто тако троши буџетска средства да би војници могли да се забаве и пуцају мало из аутомата. Сада армија стоји иза леђа дипломата у случају да они не успеју да зауставе крвопролиће. Спровођење мобилизационих дејстава и распоређивање бојевих одреда је недвосмислена претња силом. Судећи по понашању САД и ЕУ, нико не сумња да ће је Русија употребити у критичној ситуацији. Узгред буди речено, Вашингтон нас специјално провоцира на то да се пошаље војска. Такође није случајно што је Порошенко у случају последње офанзиве бацио у борбу све резерве. Срећом, устаници се држе и нема неопходности за директно војно мешање РФ. Још једном понављам, Путин није доносио одлуку да не шаље војску. Донета је одлука да се не дира армија, док постоје други механизми за достизање наших циљева.

По мишљењу председника савета директора Центра политичких консултација Николо М Игора Минтусова, објективна политичка анализа не претпоставља коментарисање емоционалних знакова, које у својој реторици користе јавни радници и експерти.

— Ја сам практично, сагласан са свим што говори Дугин, али само ако цео његов текст преведемо на политиколошки језик. Али код мене противљење изазивају закључне емоционалне оцене и знаци, који су окачени на хероје те историјске драме. Ја мислим на питање о улози помоћника председника Владислава Суркова. За супротстављањем између Кијева и Новорусије, како у Русији, тако и ван њених граница, има много заинтересованих страна. При чему они заузимају дијаметрално супротне позиције. Са тачке гледишта како они виде ту ситуацију у историјском контексту.

Ако би се изразили фигуративно, уопштено (ван сваког увредљивог контекста) у Русији постоје политиколози и социјални мислиоци “дугини”, а такође и “недугини”. Међу ове друге спада Владислав Сурков. Те две категорије имају различита виђења руске националне идеје, како она мора да се развија, шта је то Руски свет. Улазе ли у њега само људи који говоре руски језик или и они који деле одређену месијанску идеју “Москва – Трећи Рим”. Присталице те идеје су убеђени да је Запад огрезао у греху меркантилности и парадигме успешности, не придајући дужну пажњу духовности. У складу са тим, Руски свет мора да донесе светлост истине Европи и целом човечанству.

Када је аналитичар сувише емоционално увучен у једну или другу позицију, он престаје да буде политиколог и постаје у извесном смислу политички радник. То се дешава када људе који не деле његову тачку гледишта, он назива „издајницима”, „непријатељима” и користи друге термине из војне стратегије. Дугин просто описује некакву еволуцију коју је претрпела политика руководства Русије у односу према украјинском конфликту. Те измене имају, уствари, изнуђен карактер. Други центри моћи у свету не наступају као статисти, већ покушавају да реализују сопствене сценарије у Украјини. Наши геополитички конкуренти покушавају да активно утичу на Русију, примењујући ка нама санкције. Колико су оне жестоке, то је друго питање. Свеједно, Владимир Путин, као одговоран политичар доноси уравнотежене одлуке.

Он не може да игнорише тачку гледишта осталог света. Као што је познато, политика је уметност могућег. Промене курса Кремља су повезане само са тим. На бази датих околности, вектор који се формирао неколико месеци уназад, требало је кориговати. Заиста, они политички радници који су сматрали тај вектор непроменљивим, интерпретирају промене као “издају”.

СВОБОДНАЯ ПРЕССА: Има ли смисла демонизовати фигуру помоћника председника у датом контексту?

— Сурков има своју тачку гледишта, а Дугин своју. Сурков само артикулише ту тачку гледишта која објективно постоји у друштву. Она је просто у светлу санкција добила додатне аргументе, који долазе из спољашњег света. Као последицу, Кремљ је принуђен да се флексибилније понаша. Али немам директне доказе да је управо Владислав Јурјевич аутор те позиције или да је оличава. Сада та тачка гледишта има мало више утицаја на човека који доноси одлуке. Резимирајући, Дугин адекватно описује тенденције, али како се односити ка тим тенденцијама, то је искључиво питање политичких пристрасности. А некога, супротно, радује уздржана позиција Москве у односу на догађаје у Украјини са циљем да се оствари могућим ако не достизање пуног мира, а оно бар примирје.

(Разговарао ВАСИЛИЈ ВАЊКОВ, Превео ГОРАН ТЕШИЋ)

(Свободная пресса/ЕКЦС)