Брачни  пар Никитовић најбогатији је у Аранђеловцу. Витомир и Драгана имају осморо деце! Најстарији је Стефан, 13,5 година, најмлађа Николија од десет месеци, а између се наређали – Урош (11,5), Наталија (9,5), Новка (7,5), Радиша (5,5), Софија (3,5) и Ања (2).

Некада је то била, кажу, уобичајена појава у српској породици, а данас је много деце под истим кровом – реткост. Али и храброст!

„Или лудост, како нам кажу готово сви од фамилије, преко пријатеља и познаника, када нас виде и чују да опет чекамо принову – каже Витомир, глава ове десеточлане породице. – Било би лакше да имамо нормалан закон, па да ја са осморо деце могу да рачунам на неку помоћ од државе. За половину уопште и нема дечјег додатка. Са друге стране, новац ми не треба, само да ми моја држава или мој град омогуће да радим. Чим смо решили да се кућимо и стварамо породицу, Драгана и ја смо имали неписани предбрачни уговор за петоро деце. Видели смо временом да нам је и то мало.

У дворишту аранђеловачког насеља „Колонија“ сцена као са неке рођенданске прославе. Гомила малишана јури по трави, вришти, смеје се. Само што су ово све чланови једног домаћинства! А у кући стално делује да је нека журка. Смењују се мала лица, једни улазе, други излазе, запиткују, траже…

Навикли смо да приче о многочланим породицама прати и она друга о тешком преживљавању и молбама за помоћ. Овде је заплет другачији. Да су Никитовићи којим случајем остали на двоје деце, са својим примањима би живели изнад просека. Међутим, овде је око 1.500 до 2.000 евра месечно потребно за скроман живот. А Никитовићи последњих месеци „гурају“ са пола од тога. Када посао, којим се Витомир бави, на грађевинским инсталацијама, иде добро, и у кући је свега потаман.

Иако имају довољно кревета у кући, малишани воле да спавају сви заједно, па се увече њих шесторо попакује у два кревета. Беба спава са родитељима, а двогодишња Ања у кревецу. А Витомир, каже, оне који су заспали на поду, само подигне и спусти на први кревет на који наиђе.

„Када је баш много вруће, онда се распоредимо по другим собама, али највише волимо сви заједно да спавамо – каже Новка. – До десет гледамо цртаће, а после серије. Некада останемо будни до дубоко у ноћ. Уме да буде баш весело и забавно.   

„Пре свега нам је важно да се деца школују и водимо рачуна да добију прилику да се пронађу у својим талентима и интересовањима – прича мама Драгана. – Сви су одлични ђаци, а троје иде на плес, троје на фолклор, двоје на рукомет, троје на карате… Уз то, неколико њих иде у музичку школу и на енглески језик. Некада се збуним, па их развезем на погрешна места, или заборавим редослед и план активности. Морају сами да ме подсећају.

Мали Никитовићи имају све што им треба, али не и све што пожеле. Родитељи их уче да морају да заслуже и зараде своје скупе жеље. Најстарији међу децом већ помажу оцу, који је свакодневно на грађевинама које се тек зидају. Има своју фирму за грађевинске инсталације. Међутим, више посла нема ни на црно. А држава, каже Витомир, не мари много да помогне приватнику, домаћину са осморо деце, сем ако не треба да удели „бедну цркавицу за социјалне случајеве“.

Недавно су Никитовићи регистровали и своју ракију „венчанку“.

„На имању мојих родитеља, у селу Венчане, узгајам шљиве и правимо нашу ракију – каже Витомир. – Тамо имамо и увек нешто од стоке и живине. Тренутно само јагњад. Али, правило је код нас да у сезони сви иду да помажу. Истовремено је деци то и разонода, али и посао. Уместо да дајем надницу берачима, Стефан ће, рецимо, да ради и отплати ролере од 100 евра које је недавно добио.

И у дому Никитовића, у Аранђеловцу, влада војничка организација. Или најстарији сређују кревете кад се пробуде, или чувају мање, док мајка завршава кућне послове.

– Врло брзо сви постају самостални, па немам оне муке многих родитеља да их јурим са кашиком, купам и успављујем – прича Драгана. – Тешко да бих могла да стигнем било шта када бих радила као типичне данашње маме и тате. Али, нема ту неке велике филозофије, стигнем и да их помазим и да их изгрдим. Изнад свега, важно ми је да се школују и да их изведем на пут.

Отац се надовезује на ову причу и тврди да су мали Никитовићи боље васпитани од многих својих вршњака.

„Хоћу да сутра буду добри људи, поштени, да знају да морају да се добро озноје или намуче да би зарадили новац – каже Витомир. – То што их је толико, је за њих добро, и боље од било ког поклона.

А Никитовићи су се пре неколико дана вратили са летовања. Док многима делује као прави поход одлазак на море и са једним малишаном, њих десеторо летовало је у Хрватској. Сви у се спаковали у аутомобил са осам легалних седишта. На срећу, није „их дирала“ полиција. Код нас, како прича Витомир, не може да се региструје ауто са 10 седишта. Једина опција је аутобус, који опет не може да пређе границу ако је у приватном власништву домаћинства, а не превозног предузећа.

Шокирана агенција

Недавно сам се слатко насмејао када сам на сајму туризма преко једне познате агенције хтео да уплатим летовање – прича Витомир. – У њиховој понуди стоји да је за децу испод 15 година аранжман бесплатан. Када сам им рекао колико имам деце, умало нису пали у несвест. Па, нису навикли да доживе да породица са толико чланова летује, путује, живи као и ове друге. Извинили су се, рекли да не могу да нам понуде бесплатно за све малишане, али да могу да коригују цену.

„Тудимо да им све омогућимо, и летовања и зимовања – каже Витомир. – Зато се трудим и радим. Једино нас из године у годину, или из броја у број, све слабије зову у госте.

Тета обећала, па заборавила

За четворо деце имамо дечји додататак, а за остале ништа, а укупна помоћ коју добијамо је око 10.000 динара – каже Витомир.

„Основао сам удружење „Дете четири плус“, у ком је већ десетак породица из Аранђеловца и околине, а циљ нам је да утичемо да се закон промени. Док је, рецимо, у Београду бесплатан вртић за треће и свако наредно дете, у нашој општини ни то не може. Генерално нам смета та прича да изумиремо и да треба да имамо што више деце, али онда та иста држава никако неће да те подржи или ти помогне. Пошто не тражим милостињу, онда их и не занимам.

И Никитовићи су били „реклама“ за нека имена на последњим изборима. Сликали су се са њима, а сваком детету обећали поклон. Осим обећања и снимка на локалној телевизији, деца нису добила ништа. Узалуд питају родитеље, сваког дана, када ће поклони које је „тета обећала“.

Б. ЦАРАНОВИЋ

http://www.in4s.net