Разбоље се Григорије беже,

Разбоље се, хоће умријети,

Пак дозивље своје вјерне слуге:

„Богом браћо, вјерне слуге моје,

Које сам вас себи изабрао,

Покупио с конца и конопца,

Од зла оца и од грђе мајке -

Да ми вазда покорни будете,

Да народу чините зулума,

Вјерној раји ум помрачујете,

Прађедовску вјеру да издају,

Ватикану да се приклањају,

Да би мени слијепо вјеровали,

И харач ми радо предавали,

Ако треба црно испод нокта,

Само да је мени беговати,

Беговати, злато расипати,

Расипати, почасти примати,

Бога клети, Мамону служити!

Ја тако вам ваше вјере тврде,

Хоћете ли ви мени открити

Шта ми фали, што сам невесео?

Чудна болест разједа ме љута,

Љебац ми се веће огадио,

Ноћу санак на очи не слази,

С душом бих се радо раставио,

Ал је Господ Саваот не прима!

Помозте ми, сјетујте ме малко!“

Проговара ага Јевтић ага:

„Чедо мило, Григорије беже!

Чега немаш у ризнице своје,

Каквог ти је блага усфалило?

Пола Босне и Херцеговинa,

И Дубровник граде господствени

Твоје јесте тајкунско имање,

За које си намастире наше

Заложио, банкама предао,

Хипотеку на њих намакнуо,

Да дугове своје можеш вратит

Ако ли ти понестане пара,

Пустих пара, златнијех дуката

Што ти се у руке слијевају

Од бискупа и од кардинала,

Од имања и од ресторана,

Од подрума винских и земљишта,

Од фабрика и од намастира,

И од оне сиротиње раје

Штоно црквам пошљедње прилаже

Јер вјерује вјером прађедовском

Да ко даје, Богу позајмљује,

А Бог ником дужан не остаје!  

Како си се мога разбољети?

Оли ти је понестало вина?

Оли вјежби што у теретани

Мишице ти јуначке јачају?

Оли би ти фудбал заиграо

Да ти крвца жилам узаврије?“

Одговара Григорије беже:

„Бе аферим, од Тврдоша аго,

Мој амиџо, мудри Танасије!

Право збориш, и мудро бесједиш:

Све је ово мени омиљело,

И никад ми доста било није

Ни дуката, ни папских почасти,

Ал ме више неће утјешити –

Болан ли сам, пребољет не могу!

Ти позови, мили родитељу,

Из свег царства најбоље хећиме,

Болести ми да изнађу лијека!“

Пресјече се Танасије ага,

Пресјече се, страх га свег обузе,

Пак ће синку вако бесједити:

„Моја руко, зелена јабуко!

Дукате си пребирала млада,

На чардаку високом низала,

С бискупима си се руковала,

Пашквиле си свакакве писала,

И у причам си се окушала,

Лажицу си бестидно држала

Причешћујућ рају у олтару -

И женскиње на Горњему мјесту,

Што се нико усудио није

Откако је свијета и вјека,

Ал се једног ниси досјетила:

Да се пера латиш злаћанога,

Да докторат јоште ти пријавиш:

Тему ћемо ласно ми смислити,

Према свецу тропар испјевати.

Ја ћу теби све то написати,

Да с окитиш титулом доктора

Кано славни Мића Мегатренду

И министри сви плагијатори

И још многа господа ришћанска

Докторате пусте што стекоше

Премудрости сад да просипају,

Богословље лажно да предају

Да би многу душу саблазнили,

У вражје је замке уловили!“

Проговара Григорије беже:

„Богом брате, аго Јевтић аго,

Тог се јоште нисам досјетио!

Право збориш, свака ти је златна!

Ал како ћу докторат бранити?

Мени ваља испите полагат,

Књиге грдне зато ишчитават,

Ишчитават, у главу набијат -

Мили Боже, што ћу и како ћу?“

„Не брини се, чедо Григорије,

Ласно ти је испите полагат

Кад ти славне пријатеље имаш

У Бејоград што се доселише

Из овога крша најљућега.

Овдје ћеш ти зиме зимовати,

Овдје ћеш и љета проводити,

Рујно вино у крчмама пити

И дукате рукам пребирати.

Неће тебе глава забољети:

Имаш ондје свог вјерног субашу,

Перишића попа дубровачког,

Он ће теби добар ментор бити;

А испите ти ћеш полагати

На дивану све дуван пушећи,

Уз кафицу и локум зборећи

Ш њим и јоште су Шијаковићем,

Што је тебе много даривао

Кад министар у Бејоград бјеше.

Па још узми Игњатија бега,

И су њим смо оба шуровали,

Он ти јесте мјера свијех ствари,

Најбољу ће тему ти смислити

Да с украсиш титулом доктора,

Да с украсиш, да ти равна нема!“

Силан бјеше благослов амиџин:

Оздрави ти Григорије беже,

Крвца врела грудма му заигра,

Па оседла свога коња врана,

Игњатију у галоп дојезди.

Даде њему Игњатије тему –

Ја каква је, да га Бог убије!

Да се каже - из догматике  је,

Ал да пише он о Зизјуласу,

Да његове књиге истражује,

Све китећи хвале до небеса,

Јер је такав земан, вели, дошо

И нова је настала судија.

Прихвати то ага Григорије,

Сави један листак књиге бјеле,

Листак сави и тему пријави,

И испите ласно исполаже,

И сада ће докторат бранити

Што су му га други написали

Да би лакше владати могао,

Ријечима страх уљевао,

Нов поредак Цркви уводио,

Да се прича и приповиједа

Док је Сунца и док је Мјесеца

Непочинства каква је правио

Док не дође Господ Сведржитељ

И земаљска не пропадну царства -

Не бојмо се, јер су за малена,

А небескo – увјек и довијека!