Говор Владимира Кршљанина на конференцији „Велики рат и почетак новог света: актуелно подсећање за човечанство“ Ми данас јасно видимо улогу Британије, њене аристократије и тајних друштава, а затим и улогу англосаксонског фактора уопште, банкарских кругова и тајних служби у покушају остварења светске доминације кроз распиривање светских ратова.
Два пута су сукобљени Немачка и Русија, по систему „завади па владај”, али је и у Првом и у Другом светском рату, највећи замајац деструкције, субверзије и разарања био усмерен на православну Србију и Русију. Из оба рата је англосаксонски фактор, односно оно што он представља, излазио ојачан на светској сцени. Чак и кад не бисмо имали историјских доказа за ове тврдње, криминалистичко „Cui bono?” довело би нас до исправног закључка. Неуспех у науму уништења Србије и Русије, довео је некада конкурентске западне центре моћи и претенденте на светско господство, у савез који данас видимо унутар НАТО и ЕУ, пре свега. На примерима Југославије и Украјине видимо аустроугарско-ватиканске обрасце у садејству са англосаксонским масонско-протестантским фактором. Мрежни светски рат, који је ова алијанса светског зла приморана да води заједничким снагама, уз бројне ратове широм света, поново највеће интелектуалне, материјалне и пропагандне напоре усмерава, примењујући притом потпуно исти образац, против Србије и против Русије. За разлику од Првог и Другог светског рата, када су у њима поражене државе приморане да понесу највећу објективну одговорност, док је одговорност закулисе и дипломатско-политичких интриганата остала у другом плану, данас се морално обанкротели инспиратори, у свом јадном, али не мање крвожедном покушају успостављања „глобализма” и проглашавању „краја историје”, више не могу скривати, па једва да то и покушавају. У чему је та главна противречност данашњег „западног” и православног света која карактерише текући мрежни светски рат, ако бисмо покушали да је дефинишемо историјско-политичким терминима? Она је, наравно, у систему вредности. Данашњи Запад инсистира на индивидуалистичком либерализму, рационализму и материјализму, на дивљој конкуренцији, као наводном генератору напретка, ограничавајући духовност и духовну слободу човека на ниво његове индивидуалне интиме. Он истовремено руши све темељне облике људске заједнице, а највише оне најважније – породицу и суверену државу. Најважније православне, дакле хришћанске вредности, упућују нас ка спасењу не само у религијском смислу, већ и у практичном, инсистирајући на љубави према ближњем, добру, братству, равноправности, солидарности, неприкосновености живота, забрани уздизања својине и новца изнад духовности, и све то у оквиру људске заједнице. Човек је друштвено и стваралачко биће, а атомизација друштва неминовно води његовој деструкцији. Поред тога, ресурси Васељене који човеку стоје на располагању су неограничени, па зато дивља и неограничена конкуренција, која се неминовно претвара у пљачку, зеленаштво и злочин, не само да није мотор прогреса, него је претња опстанку људске врсте. Ако уз то сагледамо метастазу злочина у актуелном мрежном светском рату – коришћење тероризма, трговине дрогом, људским органима, банкарске шпекулације, стварање у западним лабораторијама квазиисламских чудовишта, потпуну политичку и медијску манипулацију, недоследност и хипокризију, потпуно подређивање демократских механизама и институција новцу, јасно видимо потпуни банкрот Запада на једној, али и све разлоге за Западни убилачки порив према православном свету, на другој страни. Вредности које оличавају Србија и Русија су са једне стране супериорне и победничке, а са друге, оне заувек сахрањују сан западне олигархије о приватизацији, односно приватном, неограниченом и некажњеном господарењу светом. Србија и Русија су прошле фазу своје комунистичке антитезе, односно наметања обездуховљене материјалистичке правде друштву које се није довољно бранило од западне материјалистичке неправде и ушле у фазу синтезе, односно пуне афирмације својих темељних друштвених вредности. Оних због којих, без обзира и на огромне жртве, Русија и Србија побеђују у ратовима. Зато су Србија 90-их и Русија данас изазвале много већу јарост, него када су биле комунистичке. Између осталог, разоткривајући да се Запад лажно позива на хришћанске вредности. Наш је задатак и обавеза да ове вредности до краја афирмишемо и у складу са њима градимо и друштвени, и економски и политички модел за будућност. То од нас очекује човечанство, и највећи део оног на Западу. Изградња новог света и трајног мира већ су почеле. У тој изградњи не учествује западна олигархија, а није тога ни достојна. Уз афирмацију општељудских вредности, морамо свакога дана, раскринкавати недела олигархије, као што то чинимо данас говорећи о Првом светском рату, или као што чинимо говорећи о Другом, о НАТО силовању Србије, Балкана, Украјине... И отклањати последице ових недела, лечити ране. Тако ћемо пресећи спиралу насиља коју је олигархија у ропцу покренула. А у тој дефинитивној победи за човечанство, Србија и Русија морају бити, поново, потпуно, и заувек – заједно. Извор: „Факти“ |