Осећај ми говори да постоји савез Захарченко-Стрелков, али и друге фигуре, попут Безлера и Ходаковског, покушавају да се убаце

НОВОРУСИЈА

Први знаци невоље појавили су се још хитним повратком Стрелкова у Доњецк како би спречио тајне преговоре између званичника ДНР и украјинских олигарха, међу којима је и Ринат Ахметов. Затим је стигла вест да је, истовремено са Стрелковљевим доласком, смењен цео новоруски врх. Упркос томе, новоруско вођство (Захарченко и његови сарадници) показало се као више него достојна Стрелковљева замена, и изванредно су спровели контраофанзиву, коју је наводно испланирао Стрелков. Затим су дошли преговори у Минску, а са њима и извештаји о томе како је Владимир Антијуфејев, Стрељковљев бивши шеф безбедности, покушао пуч. Тај пуч је био усмерен против Захарченка и пропао је. Шта се затим десило са Антијуфејевом и даље је нејасно, барем мени. Последње што знам јесте да је спроведен на испитивање.

Ове недеље се десило нешто сасвим бизарно: Игор Безлер, једна веома контроверзна личност, постављен је на чело тајне службе Новорусије, и није јасно ко га је ту поставио. Затим је објављено да су се Безлер, Ходаковски и још два непозната војна команданта (?) сложили да се све оружане снаге Новорусије ставе под команду генерала Корсуна. Проблем је што нико није чуо за „генерала Корсуна“, а Олег Царјев, портпарол парламента Новорусије, изјавио је да политички естаблишмент није консултован у вези са овом одлуком. Стрелков је изразио своје потпуно незнање о Корсуну. Чудно, у најмању руку. У сваком случају никако није добро.

Чини се да се дешавају различити, али опет међусобно повезани процеси:

1) Милиција сачињена од добровољаца трансформисана је у регуларну армију под јединственом војном командом, која је потчињена политичком врху. То је теорија, али се до сада није показало у пракси; 

2) Бројни војни команданти имају различита мишљења о главним проблемима, попут примирја у Минску, па и личних амбиција других људи, као што је нпр. Ходаховски;

3) Москва притиска новоруске лидере да делују у складу са политиком Кремља;

4) Руски и украјински олигарси такође врше притиске како би крајњи исход био повољан по њихове финансијске интересе.

То су четири врло једноставна процеса и мало шта их може битно закомпликовати. Ипак, ситуација није толико добра.

Она је последица тога што Новорусија и даље нема једног и неприкосновеног вођу. Мој лични осећај говори да постоји савез Захарченко-Стрелков, и да је то најлегитимнија и најспособнија фракција, али и друге фигуре, попут Безлера и Ходаковског, покушавају да имплементирају свој програм. Постоје гласине да су Антијуфејев и Безлер ухапшени. Који год да је разлог, политички хаос је најозбиљнији проблем који ће неко (Стрелков? Путин?) што пре морати да реши.

РУСИЈА

Чуо сам доста гласина да је сива еминенција иза свих ових малверзација заправо Владислав Сурков, мудра личност из Путинове сенке, чији су ставови ипак у супротности са његовим. Нисам видео директан доказ тога, али немам разлога да не верујем људима који су далеко више информисани од мене (Стрелков). Са или без Суркова, постоји пета колона илити „партија мира“, „партија издаје“ или – мени омиљен назив – „атлантистички интеграционисти“, чији је циљ једноставан: зауставити рат у Украјини и обновити добре односе са Западом. Њихова идеологија је комбинована (прозападњачка русофобија и капиталистички либерализам), финансије им не зависе толико од удара санкција колико од односа Русије и Запада и желе да преузму Кремљ од присталица Евроазије.

Чуо сам да се прича како је Владимир Ефтушенков – који се етикетира као нови Ходорковски – Путинов контранапад против олигарха, Псков, портпарол Кремља, је порекао постојање било какве политичке позадине иза његовог хапшења. Било би добро доказати повезаност између Суркова и Ефтушенкова, али ја то не могу да урадим. Међутим, судећи према изјави Александра Шокина, шефа Руске уније индустријалаца и предузетника, руска олигархија је унземирена, па чак и престрављена овим хапшењем.

Толико о томе да Путин заступа интересе олигарха или да је, још горе, њихова марионета.

БАНДЕРАСТАН

Хунта која контролише остатак Украјине – коју зовем Бандерастан – у потпуном је хаосу. Споразум у Минску разбеснео је већину политичара. Било је за очекивати да ће Јарош и Тјагнибок устати против споразума, чак су и претили да ће свргнути Порошенка. И Тимошенкова рекла да је споразум „предаја Москаљима“ и издаја украјинских националних интереса.

Активисти Десног сектора покушали су да упадну у парламент и председништво, чак су и посланика убацили у канту за смеће, што је смешно, али је и тужно, имајући у виду да Порошенко није највећа зло које Бандерастан може да изнедри. Порошенко је зао, наравно, али барем није луд попут Тимошенкове и Љашка.

Постоји реалан ризик да Десни сектор свргне Порошенка (сценарио попут Либије). А ако Десни сектор то не уради или не успе, стижу избори који нису ништа мање гори од тога. Уз масивно испирање мозга кроз украјинске медије, постоји ризик да Рада (скупштина) полуди ако на њено чело стане Љашко, шеф највеће странке која негује неонацистичке вредности у парламенту.

Одиграва се сукоб између олигарха и отворених нациста, и сукоби између олигарха самих (Порошенко, Ахметов, Коломојски – свако против сваког). Парадокс је што ни Украјина ни Бандерастан немају функционалну централну власт која може да уради нешто битно.

Ако вас то није довољно уплашило, имајте у виду да украјинска привреда, коју подржавају англо-ционисти, још није пукла. Али хоће. И то ускоро. А онда ће ствари постати јако гадне. Примери Ирака и Либије су асоцијација на тако нешто. Уствари, Путин је нешто слично томе изјавио на Селигеровом скупу младих ове године:

„Сећате ли се вица да, шта год да Руси започну, то заврше 'калашњиковим'? Ја имам утисак да све што Американци додирну претвори се у Либију или Ирак.“

Он је очито потпуно у праву, и Бандерастан сада иде истим тим путем. Додуше, Бандерастан ће пући тек онда када англо-ционисти пусте Порошенка низ воду и када престану да украјинску привреду одржавају на површини. Пре или касније, а вероватно пре, ће доћи до пада и једног и другог.

У међувремену, најављене су чистке милион људи који су служили протеклом режиму. Ту нису укључени Порошенко, Тимошенкова, Турчинов нити они који су те чистке најавили.

СИТУАЦИЈА НА ФРОНТУ

На моје велико изенађење, украјинска контраофанзива није била јака и једва да је имала одјека. Украјинци ипак јесу концентрисали јаке снаге на неколико локација, одакле су снаге хунте извршиле нападе, али су убрзо одбијени, мада је заузето пар места које су претходно новоруске снаге напустиле. Мој извор за ову анализу је Баскеток.

Невероватно је што Новоруси још нису преузели потпуно контролу над доњецким аеродромом. Опколили су га и контролишу велики део, али не у потпуности. Што се Украјинаца тиче, они одбијају предају и бомбардују Доњецк свакодневно. Ту аномалију могу да објасним само сукобом унутар политичког врха Новорусије.

Најбоље објашњење за то је дао (изврсни) пуковник Кесид (утицајни блогер Colonel Cassad):

„Већина снага хунте је већ нагомилана у Донбасу. Снаге хунте не могу више значајно да нарасту. Када би желеле да се ротирају јединице, хунта би само могла да убаци батаљоне и тактичке групе, али оне које су се повукле или побегле из акције. Њихов борбени квалитет је врло сумњив услед великих губитака у људству и техници. Када би успео четврти талас мобилизације, повећао би се број бораца, који је непромењен у односу на јул ове године. Али, имајући у виду катастрофалан неуспех претходна три, скептичност према четвртом таласу је оправдана. Хунта има огроман потенцијал у мобилизацији, али се суочава са озбиљним тешкоћама. Проблем је материјално стање: према одређеним проценама, хунта је изгубила 60-70 одсто технике у Донбасу (најгоре је што је 220 борбених возила у рукама Новоруса, што је трећина или четвртина њихове технике). Наравно, има још доста тенкова и пешадијских возила сваке врсте у хангарима и ремонтним заводима, али то не може да надокнади огромне губитке. Покушаји да се узме наоружање НАТО и отказивање међународних уговора којима се продаје украјинско оружје може да надомести ту рупу. Украјина наставља да убира плодове свог пљачкашког похода совјетског војног наслеђа.

То има смисла. Снаге хунте су дале своје најбоље људе и технику како би срушиле отпор Новорусије „у року од неколико недеља“. И изгубиле су их. Имају још значајне ресурсе, судећи по нагомилавању снага, али нису успели да их употребе.

Што се тиче војске Новорусије, направила је мали напредак на неким местима, али се и мало повукла са неких других, међутим, ништа битно се није десило. Да ли то значи и да су снаге Новорусије и хунте у застоју? Можда, не знам, и немам начин да то сазнам. Ипак, моје објашњење за тренутну стагнацију на фронту је политичко превирање на обе стране.

Они које у шали, зовем „пророцима и људима који читају умове“ правиће процене базиране на једноставним моделима, али ја нећу. Знам шта је Путину и Русији потребно – промена режима у Кијеву. Такође знам шта Путин не жели, а шта Русија себи не може да приушти – колапс Новорусије. Оба сценарија су повезана један са другим. Али је сувише рано предвидети како ће се ситуација развијати.

Често се сетим како је режим Керенског (масони, либерали, прозападњаци, демократе, олигарси) дошао на власт у фебруару 1917. Баш као и украјинска хунта. Керенски је збачен октобра исте године. Само кажем.

Превео АНДРЕЈ ЦВИЈАНОВИЋ

The Vineyard of the Saker

Извор: „Нови Стандард“