Помоз Бог, поштована браћо!

Јуче сам био на Калемегдану на освећењу крста, споменика, палим Руским и Србским војницима за одбрану Београда. Крст је осветио наш патријарх са једним Руским владиком. Наравно био је ту и архиепископ цетињски који много ради на јединству једноверних и једнокрвних Руса и Срба, а при томе нажалост не служи литургију, као руске владике, већ баш онако како су то служили руски обновљенци 20 година овога века, пре него што је Руска Црква и њен народ одбацио обновљенство као неприхватљиво.

Али то сада није тема мог обраћања вама, већ да вас обавестим да су и патријарх и преседник наше земље одржали, Богу фала, баш лепе говоре. Преседников говор је нарочито био богат историским чињеницама које недвосмислено указују да ми као народ имамо бога на небу и Браћу Русе на земљи као једину наду и помоћ. И све то потврђује давно изговорене  пророчке рјечи наших просветитеља: „Нека је проклет и онај ко би покушао да нас одврати од верности поштеној и христољубивој Русији" - Свети Петар Цетињски. ,,Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914 године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег". Свети Владика Николај

Наводећи те историјске чињенице председник је на крају рекао суштинску свар: ,,Да нажалост ове податке не можете наћи ни у једном нашем уџбенику историје".  Препоручујем вам да објавите ову беседу ако је нађете.

Пре овога освећења кренула је крстоносна литија од Светосавског храма, коју су предводили руски козаци који су у ову част стигли из Русије и са собом донели многе иконе које су ношене по многим крсним ходовима по обесвећеној Светој Руској земљи. Која је после тих крсних ходова на основу сведошења самих руских духовника које сам слушао почела да васкрсава, како духовно (цркве су све пуније, са содомијом се бори држава као са најгорим злом), тако исто физички (у Москви се прошле године први пут после пар деценија више људи родило него умрло) и материјално (Русија више нема спољнег дуга). Молитвена литија је ишла улицама центра Београда и после освећења споменика кренула је ка Цркви Светог Александра Невског а потом ка Манастиру Ваведење и на крају ка Манастиру Раковица. Нажалост, у Манастиру Ваведење доживели смо такаву бруку да ме је било стид своје народности од браће Руса. Поготову због тога што сам био поклоник и украјинским и у руским манастирима и тамо доживео такво топло гостопримство да ћу се тога сећати док сам жив.

Наиме учесници литије вјерни руски и србски народ одсели су у дворишту манастира да се одморе од дугог пута и од ношења јако тешких икона. После пола сата одмора из манастира је изашла једна млађа монахиња која је замолила народ да напусти двориште храма иначе ће у противном звати полицију. Наши верници и ја сам, су указивали на то да су ту брћа Руси и да је то срамота да се таквим речима тера вјерни народ који би свакако убрзо и сам напустио храм јер је требало да се крене ка манастиру Раковица,  али та монахиња која је за себе рекла да је намесница храма је инсистирала на томе. Тако да смо морали да напустимо двориште храма.

Можда је ово и добар знак за дејство литије,  јер управо у храму где су прво почеле да се уводе новотарије у нашој Цркви доживели смо овакву бруку.  Јер једини циљ организатора и учесника  ове литије је био да колико могу, умоле Бога да се смилује над нашим јадним народом који пропада и духовно и физички. (нажалост то неки ни монаси не виде). Да са литијом као доказаним средсвом (сетимо се литије пре пар година на Хиландару после које је Господ послао кишу да угаси пожар који нико није могао да угаси) за борбу са адским силама бар колико толико ублажимо њихову силу и дејство, пре (недао Бог!) њиховог тријумфа на паради срама у Богородичином Београду.