Послао сам писмо нашем Патријарху Иринеју у коме му пишем, као члан Цркве, о свим дешавањима  и страдању СПЦ. Нико у Цркви није непогрешив и недодирљив, нити је теологија бенефиција школованих. Када је било потребно, o питањима вере, проговаралo је и мало дете па и магарица. Поменимо велике светилнике: неписменог Св. Антонија, Св. Апостоле-рибаре и безброј Светих отаца без доктората теолошких наука које данас многи завршавају, али нажалост остају ван светлости Христове, јер у школама примају клицу, која разорно делује, пуштајући у људском уму дубок корен једне нове теологије, која се не темељи на речи Божијој већ на људској „мудрости“ као ново,  квази јеванђеље. Апостол Павле говори о томе и опомиње:

 „Да вера ваша не буде у мудрости људској него у сили Божијој“ 1Кор.2/5 .

 Св. Aнтоније ондашње школоване мудраце пита: „Шта је прво разум или слово“? Данас би питао: шта је битније просветљење или докторат?

 Питања вере су недокучива за оне који им прилазе научно и школски, без опита покајања и промене начина живота, које нас благодаћу Божијом уводи у боговиђење  у коме нам се Бог открива на надприродан начин, тада се наша вера темељи на дару благодати Божије и о питањима вере не говори нам “крв и тело“,  већ Отац наш небески. Догматика др.Јустина се  темељила на Христовом уму и зато је  избачена са теолошког факултета а такође и сам аутор јер је разобличавао Патр. Германа и оне који су учествовали у екуменистичкој свејереси коју  данас подржавају његови ученици /част изузетцима/,  који се заклињу да су на авином путу и да „другог пута осим пута аве Јустина, нема“, али ипак има и другог пута о коме ћемо у овом писму говорити.

Ван надприродног опита о Богу се праве лажне претпоставке и научни симпозијуми на којима свако износи своје виђење вере које се базира на хуманистичко,  добросуседским, међуљудским односима. Тако данас имамо изфабриковане теологе комшијске „љубави“ који ван Духа Светог, пуно причају али не уче пут спасења. Тирада речи и лепота реторике прија сујети излагача који самозадовољно уживају у својим беседама које им појачавају самоважност и самоубеђеност у сопствене духовне квалитете називајући се узајамно, по речи Еп. Давида „духовним колосима“. Овакво „смирење“ није баш усклађено са љубављу о којој говоре јер „…љубав се не велича, не надима се…“1Кор13/4   

За све нас важи:

„Ако видиш да брат твој греши и не опоменеш га, крв његова на твоју главу…“

„ Проповедих и спасох душу“

„ Не гледајте ко је ко кад судите, већ праведан суд судите“

Ваша Светости

У прошлом писму које сам послао Вама, многим Епископима и свештенству, с братском љубављу и благословом свог, одавно упокојеног духовника оца Данила, тадашњег игумана манастира Вел. Ремета, описан је једини Пут спасења кроз Исуса Христа у заједници Тела и Крви, кроз Цркву у којој је Он глава. Сви остали путеви су стрампутице.

 „Ја сам врата, ко кроз мене уђе спашће се“

Све остале религије и псевдо цркве су безводни извори, духовне пустиње.

„Ко се не роди водом и Духом не може ући у царство Божије.“  

 „Основаћу цркву коју ни врата пакла неће надвладати“

 „Ко поверује и крсти се спашће се, ко не поверује биће осуђен“

Црква је увек Једна, географски раширена у форми сестринских помесних, једна од њих била је и Римска. Уздрмана јересју отпада од Васељенске,  губећи благодат Духа Светог што се конкретно и очито показало престанком точења мира из моштију које су се налазиле у њој. Након упокојења папе се балзамују јер благодат Духа Светог која  надприродно чува мошти од труљења, није више присутна.

Мада им Ви, Ваша Светости, многи Епископи и свештенство признајете присуство благодати Духа Светог у апостолском прејемству и тајнама, називајући их сестринском црквом, другим плућним крилом а папу ословљавате са „ваша светости“ признајући га на тај начин за законитог Патријарха кога, по Вашим речима, поставља Дух Свети. Епископ Лаврентије са својим свештенством је то и на делу потврдио, отишавши на ноге папи, узимајући „спиритус сантус“ благослов мрака уз целив руке јер у Цркви увек нижи тражи благослов од вишег. У време древне цркве био би рашчињен, јер је узео благослов од оног који се одрекао Христа, себе прогласивши непогрешивом главом расколничко јеретичке цркве која последњих хиљаду година није у молитвеном општењу са Васељенском Црквом.

„Ко се одрекне Сина ни Оца нема.“

Теорија плућних крила је јерес коју су у Цркву унели Атинагора, Вартоломеј, Зизјулас и њихови истомишљеници креатори нове „древне цркве“.

„Два плућна крила једног Тела…“ недвосмислено говори о Једној цркви подељеној на две.  Ова јерес над јересима побија догму Једне Цркве која се темељи на Христовим речима да је ни врата пакла неће надвладати. Док два плућна крила тврде да је Црква последњих хиљаду година подељена, разбијена и надвладана тако да уместо Једне имамо „Две свете саборне апостолске цркве“. Да ли се то Христос разделио или смо сви ми крштени у Вартоломејево име, па из лажног смирења, уместо Христу треба  бити послушан, нажалост, палом Патријарху  и његовим следбеницима. Црква Христова није плућно крило већ ТЕЛО коме је Христос глава. Папска „црква“ је такође тело коме је папа глава. У том случају, што јесте истина, имамо два тела и две главе тј. две цркве. Зато је теорија два плућна крила, која изједначава јеретичку цркву са истинитом Црквом, ЈЕРЕС.

Од ова два тела једно је - сатанина јазбина.

Исус Христос је глава Васељенског Православља  кога су се одрекли  римокатолици поставивши за главу човека.

 „Ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим“

 „Гордима се Господ супротставља а смиренима даје   благодат“

Горди се од 1054.г. балзамују, а у истинској Једној Цркви Православној и данас свете мошти точе миро, чудотворе, исцељују. Мошти Св. Саве спаљене  јер су се многи Турци исцелили па им се вође побојаше масовног уласка свог народа у Православље, у Христову Цркву. Св. Василије Острошки чудотворац,  помаже, исцељује, изгони демоне.  Св. Димитрије у Солуну мироточи и све остале истинске сестринске, само Православне Цркве, препуне су благодатних Божијих енергија које се на очит начин виде. Слепи, лажни самарјани који љубав као реторички појам,  користе за издајство Цркве, слично Јуди који издаје Господа чином љубави-пољупцем, све ово не виде јер им је духовно око помрачено.  

Љубав Божија се задобија као дар за смирење пред Богом а не пред јеретицима, били они изван Цркве или њени чланови. Св. Никола је Арију јеретику, свештенику Цркве, ударио шамар и у виђењу отаца био награђен за овај гест од Пресвете Богородице и Господа Исуса Христа. Док би човекоцентризам који спроводи не љубав Божију,  већ човечију, хуманистичку, осудио Св. Николу,  који би тек данас морао добро да засуче рукаве…

Сви знамо у каквом је Арије  понижењу скончао.  Били: Патријарси, Епископи, свештеници, доктори теологије, психолози или црквени аналитичари ако нису у светлости Христовој, онда су у светлости створеној, рационалној, служећи господара чије је царство од овога света.

 „Оно су браћа моја и сестре моје који знају вољу Оца мога“

Браћа и сестре у Христу мисле говоре и делају у сагласју са свим вековима Цркве послушни  саборном уму који је од Духа Светога.

 „Будите једне мисли међу собом“  Рим. 12/16

Данас у Цркви имамо два ума-двомишље које цепа Ризу Христову- саборност вероисповедања-јединство вере, на истинске и лажне православце. Ови други су у сагласју са својим,  школством зараженим умом како би се јереси лукавије убацивале у Цркву.

 „ Ја сам Пут, Истина и Живот“

Пут је замењен екуменистичком странпутицом, оправданом „љубављу“ према човеку.

Истина замењена лажју да се до Бога долази у заједници са светом.

Живот замењен духовним самоубиством кроз поклоњење човеку, уместо Христу. Човекопоклонство као идолатрија је актуелно међу пацифистима. Ретко ко говори о љубави према Богу и смирењу пред  Његовом вољом, о страху Божијем, о спасењу. Све је подређено љубави према човеку и смирењу пред човеком, па се и воља Божија изокретањем смисла речи Божијих,  погрешно тумачи опет ради човекоугађања. Немиран дух и конфликтно срце, обезбоженог човека стално гони на погрешно делање када, према учењу отаца, свој пут до пакла поплочава „добрим“ делима која су пред Богом духовна прљавштина.

„А безбожници су као море усколебано, које се не може умирити и вода његова измеће нечистоту и блато“ Иса.57/20

Вeлика превара је у току. Папизам полако али сигурно програмира умове свима који са том јересју одржавају заједницу, противно вољи Божијој али у складу са вољом ново смишљеног бога идола. Све више личимо на јеретике, мењамо богослужења, рушимо иконостасе, мислимо као они, изгледамо као они,  Епископ Григорије уредно подшишан, поткресане браде, калуђер који је дао завет сиромаштва, вози скуп ауто уживајући у благодати адреналина, у древној цркви био би рашчињен у новој древној сам скида епископска одличја, „цивилки“ седи у башти кафића још да га  балзамују након упокојења и посведочио је своје бискупство.

Поменимо Еп. Порфирија који говорећи о љубави Божијој говори како је гордост рећи да смо само ми Црква…!?

Овде имамо појаву или лажног смирења или незнања. Црква је кроз векове сведочила Пут спасења, једини Пут Истине, већ је 60 год. у  већу са безбожницима како би наводно сведочила тај пут а овамо треба да ћути јер би посведочила своју гордост, чему онда дијалози?

 „Ћутањем се издаје Бог“

Само ђаволу иде у прилог да се не зна једини Пут спасења.

Хуманизам и човекоцентризам и данас би осудили Господа Исуса Христа када би га видели на делу превртања столова трговцима у дому молитве или шамар Арију који би се протумачио нељубављу Св. Николе ,“зилотизмом по неразуму“.  Данашњим хуманистима фали веома битна врлина која се очитава у реченици: „Ревност за Цркву Твоју једе ме“.  Љубав према Богу и Цркви Његовој замењена је љубављу према свету. Та изопачена љубав створила је „јединство у различитости“ рушећи све догматске и канонске ограде пред собом спајајући овце и вукове у духовној заједници у Цркви Христовој, кроз коју данас шетају нови трговци вером, ругачи и подсмевачи истинској ревности коју је на делу показао и сам Исус Христос кога би ови зилоти по „разуму“, такође, прогласили гордим. Свети Јован Крститељ би им и данас викао ону своју познату реченицу упућену змијском роду, али лукави ум би и овде одреаговао „научно“- с подсмехом и теолошком тежином: „мачку о реп“ по речи познатог колоса теологије Атанасија Јефтића. Недостатак опитних, богобојажљивих, кротких и смирених пастира надопуњавају, школовани, надмени, сујетни, гневни које по речима и делима препознајемо као вукове који разграбљују стадо мада су ставили „кринку“ љубави.

Васељенско Православље свима треба да проповеда Истину да је оно једино Тело Господа Исуса Христа и једини Пут у царство Христово, да други путеви не постоје, сведочанство томе: Свете мошти, небески Св. Огањ, лоза у Хиландару преко 800 год стара, помаже бездетним родитељима  /нормалан, природни век лозе 35 год/, чудотворне иконе, Богојављенска вода и безброј других дешавања везаних једино за Православље, Правоверје и Истиноверје. Треба да проповеда а не да ћути и гради јединство, са Содомом и Гомором, признајући, „толеришући“ све слободе веровања,  не опомињући где оне воде. Црква је увек сведочила истину, није ћутала додворавајући се јеретицима и идолопоклоницима у лажним саборностима. Одсецала их је,  док данас клир почиње да одсеца у име Цркве оне православне који нису у једноумљу са носиоцима „љубави“ већ су у једномислију са Св. Јустином у Духу Светом.

Падањем у произвољност, испада се изван ограде тора, када члан Цркве сам себе одсеца од благодати и постаје фиктивни члан одсечен од саборног вероисповедања а тада одсечен и од заједнице Тела и Крви које бива на суд и осуду. 

 „ Ко недостојно једе овај хлеб… крив је Телу и Крви Господњој“

Бог преко Св. Јована крститеља призива на покајање а не на јединство са светом, призива на свето крштење ради очишћења прародитељског греха и обнављање заједнице са Собом.

„Идите и крштавајте по целом свету…“

Призива на светотајински живот у Цркви.

 „ Ко буде јео Тело моје и пио Крв моју имаће живот у себи“

Призива да волимо и непријатеље, али не да реч љубав злоупотребљавамо кроз духовни или телесни блуд у неким квази саборностима као што је  ССЦркава стављен као пандан Цркви Христовој Православној или геј и лезбо покрет као пандан Св. Тајни брака, домаћој Цркви. ССЦ и геј и лезбо покрет су производ једног те истог болесног ума у коме су сабрани следбеници антихристови. На жалост ту су и представници наше СПЦ.

„ Не вуците у туђем јарму неверника „

 „Молим вас пак браћо чувајте се оних који чине расправе и раздоре на штету науке коју ви научисте и уклоните се од њих „   Рим. 16/17   Уклонити се не значи нељубав већ смирење пред речју Духа Светог, послушност, одсецање своје воље.

„ Нисам дошао да донесем мир већ мач, да одвојим…“   Одвајање не значи мржња према ближњима већ духовна дистанца од идолопоклоника, били они нама и нај ближи. Анатема значи,  висока ограда која штити од спољашњих, јеретичких утицаја  Цркву Божију „Тврђаву и чуварку истине“.

Призива у мало стадо а не у велико у коме су „…људи изопаченог ума невешти у вери „2Тим. 3/8, и „ругачи који ће ходити по својим жељама. Ово су они што се одвајају од јединства вере и јесу телесни који Духа немају“ Јуда 18, 19

Духовни блуд у име љубави је производ  непослушности Цркви, извитоперености ума који одсечен од Христовог почиње да луди, тада Христове издајнике правимо својим пријатељима, погоршавајући свој пад и свој немир саблажњени произвољним, не по Богу, делањем, увођењем у Цркву оних од којих смо, у Духу Светом, требали да се уклонимо, одвојимо или анатемишемо. Свима све можемо опростити али јерес и хулу на Духа Светог, никада, ту једино искрено,  лично покајање и повратак у окриље Цркве, може  умилостивити Бога. Зато скидање анатема од стране Патр. Атинагоре и љубавна заједница са непокајаним јеретицима у већу безбожничком, представља чин неразума,  стравичну произвољност која привлачи праведан гнев Божији. Дух Свети, Преко Светих апостола анатемише, оци их у Духу анатемишу а помрачени,  ван Духа Светог, скидају анатеме.  

Шизофренија је последица одсуства светлости Божије у човековом уму и изгубљен смисао живота који покривен тамом и незнањем, лута  борећи се са хаосом у себи, тражећи  свој изгубљени идентитет у овом, материјалном свету.

„Ако ли је покривено Јеванђеље наше, у онима је покривено који гину“ 2Кор 4/3

Коме смисао није Христос, послушност речи Његовој и спасење, губи расуђивање, све оријентире и почиње да страда. Све се ово осликава на црквено јединство које су кроз векове покушавали да разједине носиоци изгубљеног идентитета  што данас раде носиоци „љубави“, нове јереси у Цркви путем које се води рат против Христа. Све ово је показатељ обезбожености и духовне празнине која покушава да се надопуни тварном благодаћу по коју се иде у Ватикан, „водом“ од које се поново жедни и умире јер се прима и део њихове анатеме на себе, губи се Мир Божији и радост као плод  супротстављања Духу Светом.

Лажном икономијом се дозвољава римокатолицима да се причесте у нашим храмовима. Власт икономије над не члановима Цркве нико нема јер сама икономија је појам везан за Цркву и примењивање у Цркви тј.  над крштеним и миропомазаним члановима Цркве Православне. Недостојно причешћивање је на суд и на осуду а по речи апостола многи, и чланови Цркве који се причестише недостојно, поразбољеваше се, а неки и поумираше.

Познат случај из окружења је римокатолик који се причешћивао паралелно у Цркви Христовој и у својој јеретичкој, након упозорења да то не ради, наставља своју праксу, за пар месеци добија два рака и умире /ауторитет му је био Еп. Амфилохије/

Блудни син је ван заједнице са Оцем и својим братом јео жиреве са духовним свињама, док је онај други био у изобиљу. Огромна провалија их је делила и никаква икономија није могла да их споји, нити лицемерна заједница, али искрено покајање,  палог  је вратило у наручје Очево и тек тада, у заједницу са братом..

Никакве екуменистичке институције нису постојале између старозаветног Израиља и ондашњих идолопоклоника, на које Господ гледа као на плеву која се у огањ баца. Није хумано рекла би духовно хуманистичка плева али то је наша реалност која чека сваког од нас уколико не направимо добар избор, свако има призив на покајање и спасење рачунајући и клир Цркве,  „само“ да поверују да је Христос Бог и да је  Његова Црква још увек Једна цела и зове се Ортодоксна Хришћанска Апостолска  Саборна-Православна и да то пред људима гласно говоре. 

   Јер се не спашавамо у заједеници са јеретички идолопоклонички настројеним светом већ у заједници Тела и Крви са свим Светима у Духу и Истини. Сви који отпадну од ове саборности, никакве друге заједнице, вере, религије, светски савети, плућна крила, „сестринске цркве“ и остале квази саборности заогрнуте лажном светлошћу, многим објашњењима о отворености за све,  не узводе горе већ низводе доле, на шкргутање зубима и трпезу са жиревима у друштву духовних свиња. Ко има уши нека чује…

 „Не молим ти се за свет већ за оне које си ми дао“

   Све саблазни је у Цркву убацио отац лажи преко оних који му несвесно служе, јер пакао нико себи не жели али помрачен духовни вид је последица незнања, немања љубави према Богу и речи Његовој, недостатак ревности и расуђивања. Због тога су пали многи данас,  који негују самољубље и патолошку духовну нарцисоидност, прелешћени сопственим схватањима вере јер ни један елеменат њиховог самооправдавања не потиче од  чињеница базираних на речи Духа Светог већ је плод замагљене перцепције која се поштапа сопственим  убеђењима „поткрепљујући“ „аргументовано“ чврстину својих високоумних теолошких ставова, простом реченицом: „ви то не разумете“…

Св. Анатолије Оптински о томе овако говори:

 „…тада на архијерејским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу, због тога ће се јереси ширити посвуда и превариће многе.“

 „Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће постављати своје слуге…“       „Њихова прва дужност је прогањање истинских пастира…“Биће клеветници, издајници који свуда сеју мржњу и злобу…“   

Преиспитајмо се сви, ко данас влада Црквом и кога би Св. ава Јустин,  разобличавао за све јерес екуменизма и  које то јеретике помиње Св. Анатолије који“… ће завладати црквом“. А познато је да су почела и прогонства.

 Ко искрено воли Бога тај није спреман, попут Св. Николе, да слуша неистине и хуле на свог Оца небеског, на Господа Исуса Христа, Духа Светог и Цркву, што се данас ради на бесконачним,  болећиво сентименталним дијалозима лажне љубави. Свету ревност  поседују само они који искрено воле Бога приносећи Му  своје покајање, промену начина живота и захвалност за опроштај великог дуга. То је дело вере које Бог од нас очекује сва друга „добра дела“, „добрих“ људи, ван покајања, су погрешно протумачено Св. Јеванђеље од стране млаких теоретичара и догматичара. У Содоми и Гомори је било „добрих“ људи али не и по Божијим мерилима. Само једну породицу је Господ спасао од уништења. Исти случај имамо са покајаним и непокајаним разбојником, први приноси покајање, и улази у царство Христово, други невером, подсмехом и високоумљем трасира, слободном вољом, свој пут на доле.

 Св. Нил  мироточиви, православни подвижник чије Свете мошти је Бог пројавио обилним точењем мира,  јер диван је Бог у светима својима  /православнима/,  дао је пророчанство о паду Епископа и свештенства упућујући нас на опрез и будност јер ће они кварити веру не разликујући Пут од стрампутице, „ и многи ће поћи за њиховим нечистотама“   2Пет2/2

„А пастири хришћански, Епископи и свештенство постаће људи сујетни који савршено не разликују десни пут од левог. Тада ће се хришћански морал и предање изменити. Цркве Божије остаће без богобојажљивих пастира.“

Веома јасно пророчанство које говори о нашем времену, недостатак богобојажљивих надопунили су човекобојажљиви пастири. Врлину ревности и неустрашивости, заменио је духовни кукавичлук.

Свети нас упозорава да ће се пад клира дешавати у врема промене морала / слобода блуда ,хипи покрет, чедоморства, геј и лезбо покрет, уништавање породице и брачне заједнице./ и промене предања /од Атинагоре до данас/. И једна и друга промена почеле су пре 60 год.

Новина коју је увео Патр. Атинагора је скидање анатеме са јеретика који  се нису покајали и вратили у Очев загрљај кроз Цркву  већ остали у својим јересима и данас изјављују да су они та Једна Црква а да је Православље одступило­. Онда на то наш Епископ дода да је гордост рећи да смо само ми црква. По њему смо само једно од плућних крила и то оно оболело. Још ће нас убедити да ми треба да се покајемо за „православну јерес“ и присајединимо тој  „истинској“ цркви.

„ А Дух разговетно говори да ће у последња времена одступити неки од вере слушајући лажне духове и  науке ђаволске“ 1 Тим4/1 

До Бога се више не долази опитом богопознања на узаној стази покајања, уздржања и оскудице већ докторатом на теологији, на широкој стази својевољности а  „проповедих и спасох душу“ се претворило у прећуткивање и додворавање Христовим непријатељима. Овакви предстојатељи су непријатељи себи и Цркви Христовој јер тргују са истинама вере саблажњавајући себе и оне који их прате.

Питање икономије и крштења римокатолика

Црква никоме не признаје благодатност крштења и присуство Духа Светог. Када приступају Цркви примајући миропомазање,  Дух Свети силази и испуњава крштење водом, благодатним енергијама. Док се све ово не деси они су некрштени и не оправдани од прародитељског греха и као такви неспремни и необучени у ризу Духа Светог за вечеру јагњетову.       

Догматска неистина да им Црква Христова Православна признаје крштење доводи многе до закључка да су им тајне благодатне, из тог произилази да им је апостолско прејемство непрекинуто и да имају благодатно свештенство и онда Ви и многи закључите да папу поставља Дух Свети и учвршћујете га у његовој заблуди. Све ово су само лепе жеље али ван реалности и истине.                   

Овакво расуђивање,  разних тумача вере, чије „поимање“ Бога и љубави Божије прелази јеванђељске оквире, разобличава их у субјективистичком и рационалистичком прављењу и клањању богу  кога су створили у својој уобразиљи по своме лику и подобију,  као сентименталног хуманисту који спаја Христа и велијара у ССЦ  побеђујући све „неспоразуме“- модеран назив за јереси,  ново измишљеном икономијом, спајајући светлост и таму, рај и пакао у једно.  А све спознаје и „поимања“ су потврђене ђакузи опитом:  неуздржања, не сиромаштва, непослушности Цркви-њеном саборном уму и раскалашним животом дотичних „боговидаца“, јер „одметнувши се иду путем срца свог“   Иса. 57/17

Да ли треба да им признамо и присуство Духа Светог у балзамовању како би смо потврдили своје пузање, тј „љубав“ пред њима?

Борба против Христа је започета кроз „невидљиве“ јереси, перфидном реториком идолопоклонства, њени носиоци – авангарда антихристова чији дух делује у свету, спајајући све религије и Цркву Христову, под један кров..

 „А било је и лажних пророка у народу, као што ће и међу вама бити лажних учитеља, који ће унети јереси, и одрицаће се господара који их искупи, доводећи себи наглу погибао „2Пет. 2/1.

Одрицање од Господа Исуса Христа је прикривено и обавља се  од лажних учитеља лукавим мењањем догмата вере који се проглашавају сувим правилима која надилази „љубав“ према свету, када у срцу „треба да нађемо место за сваког човека“, опет по речи Еп. Порфирија. Овде је прикривена идолатрија човека. Срце треба да је испуњено Христом, Љубављу Према Богу, по речи Спаситељевој: „Љуби Господа Бога свим срцем својим…“ Након искреног покајања, читаво срце припада само Богу, очишћено од свега материјалног, створеног. „Блажени чисти срцем јер ће Бога видети“. Не привезаност за материјални свет узводи у боговиђење.

 „Ко више воли матер своју… од мене није мене достојан“

Тек тада, испунивши срце Богом, човек задобија мир Божији и благодатну љубав Божију и тек тада је спреман је да воли ближње нелицемерно, не користољубиво, праштајући свима све /без злопамћења, роптања и осуђивања/ али бранећи Истине Вере, врлином свете ревности која увек на прво место ставља Бога па тек онда људе /пример рушења столова и шамар Арију/. Док човекопоклоници, на прво место стављају човека и „љубав“ према човеку, праштајући му све јереси и богохулства на свог Оца небеског „ како неби повредили брата „ али у исто време одричући се Христа. „ спашавамо се у заједници са свим људима“, тврде они. Тада као окречени гробови проповедају  на тзв. дијалозима Христа кога су протерали из срца и на Његово место ставили људе.

 „На речима / устима/ сте ми близу али је срце ваше далеко од мене“ Мат 15/7

Спољашње хришћанство, на речима,  су наши Епископи и многи свештеници примили кроз духовно неискуство и непослушност Цркви, водећи бесконачне дијалоге са јеретицима примивши њихове болести- посветовњачено хришћанство ван Духа Светог „…доводећи себи наглу погибао „

Овде ћемо се оградити од оних  који корачају узаном, десном стазом и који ће дићи глас попут Св. Јустина ,  загрмети као гром из ведра неба, речи  Истине и Црква ће бити сачувана на неколицини истинских Епископа историјски потврђено у пракси Св. Марка Ефеског.

Ваша Светости ту рачунамо на Вас и на многе овде наведене који,  из духовне раслабљености  проузроковане разним саблазнима и духовним неискуством , уместо Христу  већ сад се поклонише антихристу. Али ипак чујмо Св.аву Јустина:

„Ето ту свету вару Православну, ту свету Цркву Православну…Почели су данас да издају многи православни Патријарси, Епископи и Пастири, наследници Св. Саве…“

Веома јасне речи,  попут Св. Нила а односе се на оне којима је и упућено ово писмо, па ако „нема другог пута сем пута аве Јустина“,  који ми „зилоти“, свесрдно подржавамо, онда треба подићи порушене догматске и канонске ограде, одвојити овце од вукова, а спојити Екскомунициране овце и одвојене пастире, прекинути лицемерне заједнице са јеретицима које су по авиним речима „издаја и разрушење Цркве Божије“ у заједници са римским Понтифексом-Максимусом испуњеним „демонски противцрквеном гордошћу…“ а у Цркву примати само јеретике покајнике јер други пут до Бога,  ван Цркве и покајања не постоји. Све остало је сувишак , гордост, и производ немања страха Божијег и не бриге за своје спасење. Сво делање треба ускладити са светима јер тешко оном ко упадне у руке живог Бога, неће му помоћи ни „опит дипломе“ ни тзв. „љубав“ ни толеранције ни теолошки идол ни екскомуникације „непослушних“ /оних који размишљају Духом Светим/ јер задњу реч даје Господ Исус Христос на свом СТРАШНОМ СУДУ.   Атинагорин пад не сме бити саблазан за данашњег Васељенског Патријарха Вартоломеја који  пратећи његову идеју дели Цркву на двоверје, на првих 19 и по векова и последњих 6о год., на Христов ум и људски ум, на Свете који „нису“ имали љубави али су били ЈЕДНО унутар Цркве и несвете који имају „љубави“ и посташе једно са јеретицима, разјединивши унутар црквено јединство,  „тешко оном  кроз кога долази саблазан“ Мат 18/7 , и онима који „…газе Свете Догмате и Свете Каноне, идући за лажним духовима противним Духу Божијем, Духу Христовом…“ Св. ава Јустин

Наша је слободна воља и наш избор: Христос или антихрист.

Рај или пакао.

Свима желимо добар избор кроз самоунижење, покајање и одсецање своје воље у односу на Божију.  

С љубављу према свим људима,  према Вама и клиру  Васељенске Цркве, из ревности за Цркву и спасење свих у Христу Исусу коме нека је слава са Оцем и Светим Духом у векове, амин.

Ђорђе