header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Како је једна турска породица открила Православље
Како је једна турска породица открила Православље Штампај Е-пошта
недеља, 05 октобар 2014

 Недеља, 09. децембар 2007.

Аутор: В. "Катимерини тис Кириакис"

Ахмед и Неџла су само неки од више хиљада Турака који су задњих година променили веру, и међу реткима су који то не крију. Причају о свом духовном трагању које их је довело до Православља, и о томе како је бити хришћанин у Турској.

Турска штампа објашњава недавна масовна крштења у земљи као „повратак коренима“ оних турских грађана који су грчког или јерменског порекла. Да ли су национални корени имали одлучујућу улогу код ваше одлуке да постанете хришћани?

Ахмед: Порекло игра улогу у одређеним случајевима, али не и код нас. Ја сам рођен у Кападокији а моји преци су дошли са Кавказа. Колико знам, у мојој породици није било хришћана. Улазак у Православну цркву је плод мог личног избора.

Неџла: Мајка ми је из Кавале, а отац је Понтијац. У мојој породици неки говоре на ромејском (локални грчки дијалект исламизираног становништва). Напуштање ислама и моје примање православља није везано за било које порекло.

"Ромејски етнос"

Турски идентитет је историјски толико тесно везан уз ислам да многи Турци никако не могу да схвате да неко може истовремено бити Турчин а немуслиман. Како се ви осећате по том питању?

Н.: Истина је да те многи не сматрају за „Турчина“ ако исповедаш другу веру, а нарочито ако си хришћанин или јудаиста. Они сматрају да ако си друге вере да си и друге националности.

А.: Узроке треба потражити у историји. Османлијска традиција је била да се становништво дели на етничке групе – милете, и то на основу религије. На пример, сви православни су чинили „православни етнос“ (милет) и администрација није придавала никакву важност њиховим националним коренима, тј. да ли су Бугари, Срби или Грци. У Кападокији, одакле потичем, оно што је становнике делило на Ромеје и Турке је била религија. Православни у области Талас, мом родном крају, говоре турски језик као матерњи и чак служе свету литургију на турском. Оно што их је чинило делом „ромејског етноса“ је њихова припадност Православној цркви.

У турској историји има и другачијих примера. У прошлости се догађало и да су поједина турска племена примала хришћанство, нарочито међу турском дијаспором. Постоје Турци хришћани у средњој Азији, православни Гагаузи у Румунији (заправо у Републици Молдавији, прим. преводиоца), а и у самој Турској су хиљаде примиле хришћанство. Ја сам сада хришћанин, али и стопостотни Турчин и мој матерњи језик је турски. Осим тога, подела становништва по религијском кључу је данас застарела. Људи се још увек ишчуђавају када чују да је неко Турчин а хришћанин, али то полако почиње да се мења.

- Чиме се професионално бавите?

Н.: Студирала сам дијететику и бавим се волонтирањем.

А.: Био сам менаџер у неколико великих државних монопола (државних предузећа без конкуренције на тржишту) и живео једно време у САД-у. Онда сам се бавио бизнисом у Белгији…

Пут до православља

 

- Ахмед-беј [1], да ли ваша одлука да примите православље има везе са временом када сте живели и радили у хришћанским земљама?

А.: - Не, тло за то је било припремљено много раније. Нажалост, у Турској се хришћанство представља као нешто што долази „извана“. То је грешка, јер Православље је део историје ове земље. То је видљиво и из повластица које је Мехмед Освајач дао (Цариградској) Патријаршији.

Прве представе о хришћанству добијају се још у детињству, али кроз призму ислама. Многи муслимани исказују велико поштовање према хришћанима а то поштовање следи из тога што сам Куран прихвата Исуса као пророка. Муслимани генерално исказују поштовање и према Пресветој Богородици. Вероватно сте већ имали прилику видети мноштво муслиманских верника по ромејским (грчким) црквама у Граду (Цариграду тј. Истамбулу). Они се долазе поклонити свецима и траже помоћ (за различите проблеме). (Из наведенога је видљиво да) у Турској одраније постоје (какви-такви) темељи за примање хришћанских порука.

Ако и постоје проблеми, њихове узроке треба потражити у двема странама – образовању које се добија и незнању. На пример, многи муслимани не разумеју смисао Свете Тројице и мисле да ми верујемо у три бога и да је хришћанство политеистичка религија. Не говорим ово да бих критиковао (ислам), већ ово узимам просто као пример дезинформације. Не осећам да имам право да критикујем ислам, религију коју сам напустио. [2]

- Неџла ханум, да ли је ваша (духовна) потрага започела у Турској?

Н.: - Да, и то још док сам студирала. Моја породица је била у целини религиозна, али то не значи да се баш буквално придржавала свих прописа ислама. Сами смо се идентификовали (доживљавали сами себе) као муслимани, па тако и ја, све док се за време студија у Анкари нисам почела удаљавати од ислама. Родитељи су ми допустили приличну слободу што се тиче религије. Са остављањем ислама, осетила сам празнину коју је требало попунити. Читала сам, и трагала сама. Кренула сам путем који ме довео до Православља.

- Следи ли из овога да је и ваш пут до Православља резултат „домаћег“ опита, без утицаја из иностранства…?

А.: Сваки утицај са стране хришћанства (какво је) у Америци и Европи може само штетити. Уопште се нисам осећао добро међу тамошњим хришћанима. Одвраћали су ме од хришћанства, јер су га претворили у психотерапију. Они иду недељом у цркву да би се растеретили. Циљ религије је да попуни једну другу празнину. У Европи се хришћанство претворило у вашар, без икакве везе са религијом. Да узмем за пример Рождество Христово (Божић), многи људи (тамо) честитају једни другима са „Срећни празници“, уместо „Срећно Рождество“. У Европи људи имају површну везу са хришћанством и немају знања о његовој духовној садржини.

- Да ли се овдашњи хришћани разликују од европских?

Н.: - Много смо ближи суштини и традицијама хришћанства.

А.: - И много религиознији.

Н.: - Барем се трудимо испуњавати све захтеве своје вере. Идемо у цркву сваке недеље, свако вече заједно читамо Свето писмо, молимо се заједно.

- Да ли сте у контакту са месном ромејском (грчком) заједницом?

А.: - У блиском смо контакту, јер се срећемо сваке недеље у цркви. У ромејској заједници има много симпатичних људи и са некима смо се спријатељили. Свако од њих се нуди да нам шта да. Литургије се служе у разним црквама (храмовима). Често идемо у цркву у Нихори. Лакис Вингас, председник верске општине, чак даје Неџли да чита „Отче наш“ на турском.

Н.: - Да, читам за туркофоне вернике (смеје се).

- Сигурно вам је тешко пратити целу службу на грчком?

А.: - За сваку службу се унапред припремамо код куће, тако да би могли (активно) учествовати. Имамо двојезичко издање Новог завета, тако да можемо да пратимо службу и из турски текст. Важно је да се разуме, да би се могло (активно) учествовати…

- Несрећни раскол којим се од Патријаршије одвојио папа Јевтимије током 20-их година прошлог века и оснивање „Турске православне цркве“ отежава увођење (и) турског језика у грчке парохије у Граду – нешто што су већ учиниле друге хришћанске деноминације.

А.: - Да, тачно је тако… Надамо се да ћемо с временом дочекати да се у Православној цркви служи литургија и на турском језику. Данас се на турском чита само „Символ вере“. Потребно је решити и проблем који је направио папа Јевтимије – непријатељство између цркава је (просто) неприхватљиво. Сви православни би требали да се потчињавају Васељенској (Цариградској) патријаршији… [3]

Поштују нашу одлуку

- Да ли наилазите на негативне реакције у друштву због промене вере? Да ли се бринете због тога?

А.: - Нисам доживео ништа негативно и не могу рећи да сам забринут.

Н.: - Нисам се срела са негативним реакцијама. Породица ми је била изненађена, али поштују мој избор.

- Шта мислите, да ли постоји много сличних људи у Турској који ће следити ваш пример и прећи на хришћанство?

А. и Н.: - Да, има их много.

- Како било, до данас их се мало крстило…

Н.: - Истина је да има много више оних који су се крстили од оних који су то спремни „показати“ (јавно посведочити). Такви се боје реакције људи око себе. Они су тајни хришћани.

А.: - Да, страх постоји. Али, то би требало да се промени, нарочито однос друштва према онима који су променили веру. У сваком случају, Православна црква не упражњава никакав прозелитизам. Заправо обратно, она поставља високе захтеве на оне који желе да промене веру. Мора се дуго ићи на веронауку и проверава се искреност жеље за променом вере.

- Значи ли то да и није баш тако лако приступити Православној цркви?

Н.: - Да, задњих година (нарочито), али ми ни не очекујемо много (по том питању).

- Плашите ли се због напада на хришћане, као што су нпр. убиство оца Сантора (ркт.) у Трабзону и покољ хришћана у Малатији? Шта мислите, каква је позадина ових напада?

 

А.: - Не верујем да ће тако нешто да се деси у престоници. Преговори Турске са Европском унијом видно мењају земљу. Турци постају све отворенији и толерантнији. Али уз све ове промене природна је и реакција неких екстремних кругова. Параноично противљење напретку се среће међу свим екстремистички настројеним круговима у свету, али ти су (увек) на периферији друштва.

Превод са грчког на бугарски: Златина Иванова

Превод са бугарског на српски за „Борбу за веру“ урадио Б. В.

_______________

[1] „Беј“ (старински „бег“ – некадашња племићко-војна титула у Османлијском царству, значи „велики“ а у данашњем смислу „одрасли“) је наставак који се у савременом турском језику додаје мушкарцима иза имена и значи господин, а женама се додаје наставак „ханум“ (старински израз код наших муслимана је „ханума“) и значи госпођа.

[2] Овде се ипак види страх који је присутан код хришћана у Турској која је из године у годину под режимом премијера а сада председника Реџепа Тајипа Ердогана све мање секуларна земља. У исламу је казна за напуштање ове религије смрт.

[3] Зато што је то према канонима територија за коју је надлежна Васељенска (Цариградска) патријаршија.

Последњи пут ажурирано ( недеља, 05 октобар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 25 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.