„Одговарајуће канонске мере“ противу неканонског неплаћања струје!

Докле смо стигли са канонима? Ако неко мисли да су окачени мачку о реп, вара се. Погледајте акт у прилогу.

Архијереј - значи да је он први јереј. Епископ значи надзорник. А шта он надзирава? У богословији се учило да је дужност епископа да надзирава, надгледа, ако се добро сећам, три ствари:

1 - стање вере у народу

2 – како успешно свештеник проповеда веру и како води духовну бригу над својој паством

3 – какав је однос између свештеника, духовних отаца и верника?

Данас се надзорници и први јереји брину о парама и својој самовољи. Траже слепу послушност њима самима од свих њима „подређених“. Као да је Црква предузеће за производњу шаблона и матрица, безумних папагаја. Плаћање епархијског разреза је прва и најважнија обавеза сваштеника и парохија. Недај Боже да неко не плати на време. Може да не проповеда, да не исповеда, да ништа не ради, само да плати на време. Пошто о разрезу не сме нико ни да помишља да не плати, сад прелазимо и на бригу о плаћању струје, воде и осталих комуналија. Новац им је прва брига, а друге немају...

"Самовољно неизмиривање..." рачуна за струју?!?

Генијално!!!

Рашчињење по основу 15 чланова за неплаћену воду за 2 месеца. Владика Јован је врстан богослов, који вернима каже: „Чик уђите у рај без епископа, ако можете“! Као врстан познавалац теологије, могао је да наведе и Правила Св. Василија о не плаћању комуналија и осталих дажбина.

„Одговарајуће канонске мере“ противу неканонског неплаћања струје!

„Цинично је и срамно од владике браничевског Игнатија да са једне стране, као члан Светог синода Српске православне цркве потписује саопштење са захтевом за смену председника Југославије и демократизацију Србије, а да истовремено испољава крајњи тоталитаризам и самовољу у управљању својом епархијом.“ – каже Живорад М. Павловић, бивши свештеник Епархије браничевске (http://stanjestvari.com).

А св. Владика Николај, у Војловачком стослову, говори:

„37. Да старешине црквене нису гледале на манастире као на кућу која се издаје под кирију, и из које се стари кирајџија може свакога часа истерати а нови довести, ми би до сад имали много снажнија братства по манастирима, и поред свих ових препрека.

38. Неограничена самовоља црквеног старешинства према манастирима припомогла је много растројењу монашког живота у Српској цркви. И не само у Српској. Свакодневни страх од премештаја малаксавао је руке настојатељима и убијао вољу монасима. Строга рачунска контрола, до смешности строга, као израз крајњег неповерења, приморавала је монахе да више раде пером него мотиком.

39. Од када је настала ова аномалија, ми не знамо. Ми је можемо пратити уназад за осамдесет до сто година. У старија времена манастири су били самостални. Епископ је имао право само да рукополаже монахе и да пази на чистоту православног вероисповедања и богослужења по манастирима. Ништа више. Не може се ни замислити, да рецимо Патријарх Јувеналије премешта монахе из лавре Светога Саве Јерусалимског у лавру Светог Јевтимија, или да поставља Саву за игумана Јорданске обитељи а Киријака за игумана Светосавске обитељи. И баш то што се у време увећања православног монаштва није могло баш ни замислити, постало је, на жалост, озакоњена пракса у Православној цркви нашег времена.

4.Као што старешине државне не чине државу, и као што официри не чине војску, тако ни цркву не чине свештеници, односно старешине црквене. Међутим, код нас је уобичајен овај начин говора: кад се каже Црква треба да учини то и то, тада се мисли на старешинство црквено. Исто тако је и у послу државе и војске.

6.Ово су четири главне дужности цркве: да просвећује Христом, да утврђује људе у сваком добру, да се брине о сиротињи и да бди над благим обичајима и творевинама народним. Старешинство цркве је будни носилац овога вечитога програма, а сваки члан цркве, мушко или женско, мора бити врстан сарадник на овом програму, свестан одговорности за неуспех с једне стране, и бодрен надом на вечну награду с друге стране.

8.Ако црква изврши своју дужност, лако ће држава извршити своју. Ако ли црква не успе да изврши своју дужност, држава ће бити у грчевима као тешки болесник. И тражиће старешине државне лека држави својој ван цркве, на све стране, и мелеме и завоје и напитке, али све узалуд; све ће то бити као врачарије које врачара даје болеснику. Али болесник неће оздравити од врачарија, него од истинских лекова. А истински лекови су у духовноморалној апотеци, која се назива Црква Христова. Но, зато, та апотека мора бити у реду како је прописао Онај који ју је и основао на лечидбу људи и свих људских установа.“ (http://borbazaveru.info/content/view/6758/31/)

Данас, на жалост, старешине црквене су свеле своју бригу на две ствари: послушност себи самима и убирање новца.

Р.С.