У зборнику "Иконостас: Порекло, развој, симболика", Москва, 2000, објављени су чланци научних сарадника Државног руског музеја у Петрограду И. А. Шалине и Т. Д. Сизоненка, посвећени мало проучаваној теми библијских прототипова хришћанске црквене уметности.
Шалина и Сизоненко су истраживали везе византијске олтарске преграде и руског високог иконостаса с конструкцијом и симболиком завесе која је затварала улазак у светињу над светињама старозаветне скиније и храма. По мишљењу Шалине, улазак у светињу над светињама, направљен у виду четирију стубова и троструког пролаза који су они правили, затвореног завесом с ликовима херувима (Изл. 26, 31–33), поново је створен у хришћанској уметности, посебно у изради византијске олтарске преграде (И. А. Шалина, “Улазак у светињу над светињама и византијска олтарска преграда”). Први пут се иконостас посматра као слика троструких врата небеског Јерусалима (Откр. 21, 13; И. А. Шалина, “Бочна врата иконостаса: симболичка идеја”). Сизоненко истиче сличност облика царских двери иконостаса са иконографијом ковчега завета (Т. Д. Сизоненко, “О старозаветној симболици царских двери”). Истовремено је у САД била објављена монографија Херберта Кеслера у којој су приказане паралеле између византијских приказа завесе и иконографије Нерукотворене иконе Спаситељеве (Herbert L. Kessler, Spiritual Seeing: Picturing God`s Invisibility in Medieval Art, Philadelphia, 2000). У православној уметности Нерукотворена икона Спаситељева доводи се у везу с темама благовести и евхаристије, као и упокојења душа праведних у небеским насељима – “с оне стране завесе”. У византијској традицији Нерукотворена икона се обично ставља изнад олтарске апсиде храма (видети, Шарон Херстел, Чудотворни мандилион. Слика Нерукотвореног Спаса у византијским иконографским програмима). Треба истаћи да закључци историчара уметности одговарају светоотачким коментарима који и завесу и ковчег завета посматрају у својству важних символа тајни Богооваплоћења. По тумачењу св. Кирила Александријског, ковчег завета скривен иза завесе представља праслику Христа чија се божанска природа скривала иза завесе плоти: "Завеса на четири златна стуба чије су основе биле сребрне приказивала је тада тајну Христа: јер није ли назвао Тело Христово завесом за нас и мудри Павле, овако говорећи: У њега (то јест, улазак у Светињу) Он је обновио завесом, то јест, Телом Својим (Јевр. 10, 19–20)? Тако сагледавај, као у сенци и у загонетци, да Слово, будући Бог и од Бога Оца по природи, као да је било у златном и нетрулежном кивоту, у храму примљеном од Деве: јер је нетрулежно и часно Тело Христово; и као да се Он скривао под завесом, примивши Тело. Дакле, завеса је била окачена на стубовима, скривајући унутра кивот и била је слика Христа подигнутог на висину проповедањима светих еванђелиста и у слави Божанства видљивог за оне који се налазе у светој скинији, то јест, у Цркви. Стубова је четири, златних и посребрених; једнаког су броја и еванђелисти, светли и часни" (Свети Кирил Александријски, О поклоњењу и служењу у духу и истини, књига 10). Из светоотачких коментара следи да старозаветна завеса, олтарска преграда и иконостас православног храма симболизују границу између духовног и материјалног света. Свети Симеон Солунски објашњава: "Стубићи у иконостасу означавају одвајање чулног од духовног и као да представљају свод који раздваја духовно од чулног; а то што се они налазе око жртвеника Исуса Христа значи да постоје стубови у Цркви Његовој, који Њега проповедају и нас утврђују. Зато се изнад стубића налази космит (фриз са карнизом) који означава савез љубави и јединство у Христу светих који су на земљи са онима који су на небу. Зато се поврх космита, на средини између светих икона, изображава Спаситељ а са једне и друге стране је Његова Мати и Јован Крститељ, анђели и апостоли и остали свети, тако да све то изражава и пребивање Христа са светима на небесима и Његово присуство сада с нама, као и то да Он треба опет да дође" (Свети Симеон Солунски, Разговор о свештенодејствима и тајнама црквеним, поглавље 104). Завесе скиније и храма биле су украшене сликама: И начини завесу од плаве, пурпурне и црвене вуне и преденог висона; вештим ткачким послом треба да буду направљени на њој херувими (Изл. 26, 31–33). У низу старозаветних апокрифа завеса која се налази на граници између духовног и материјалног представља образе (иконе) прошлости, садашњости и будућности. На пример, у трећој књизи Еноховој, која је делимично сачувала мистичне традиције Јерусалимског храма, анђео показује палестинском првосвештенику и законоучитељу Ишмаелу (1–2. век) завесу која виси пред Ликом Бога: "Раби Ишмаел је рекао: Метатрон ми је рекао: Приђи и ја ћу ти показати завесу Онога Који је свугде и која је распрострта пред Светим, нека је благословен, и на којој су уписана ("угравирана" – И.Т.) сва поколења света и сва њихова дела која су већ остварена и која тек треба да буду остварена до последњег поколења. Пошао сам и он ми их је показао прстима своје руке, као што отац учи свога сина словима Торе" (3 Енох 45, И. Р. Татљевски, Књиге Енохове, Москва–Јерусалим, 2000). Ишмаел је угледао "дела и мисли" старозаветних праотаца, судија, царева и пророка, а такође ликове Месије и Његовог царства. Из светиње над светињама, ван просторних и временских граница, тајновидац посматра на "екрану" панораму историје и скривеног духовног живота човечанства ("дела и мисли"). "Као оно што се већ збило, тако и оно које ће се тек збити – сва поколења до Краја (то јест, до Краја времена, Есхатона – И.Т.) написана су на завеси Онога који је свугде" (3 Енох 45). Садржај Ишмаеловог виђења, који има аналогије с пророчанствима Исаије, Језекиља и Јована Богослова, подсећа на иконографски програм високих иконостаса руских православних храмова, програм који укључује свештену историју од Адама до Другог доласка Христовог. О томе да је стара Русија познавала мистичне традиције старозаветног храма сведочи Аврамова Апокалипса и Друга књига Енохова, које су се сачувале само у словенским верзијама. На везу завесе ("катапетазме") са иконостасом и са иконама указује православно богослужење. Тако Требник митрополита Петра Могиле, издат у Кијеву 1646. године садржи "чин благослова или освећења Катапетазме, или Деисуса, односно свих икона у цркви постављених на своје место". Тумачећи значење слика повоја–убруса који украшавају доње делове православних храмова, историчари уметности су изнели претпоставку да су они морали да подсећају на тканине и завесе које су ограђивале простор скиније и саму Светињу над Светињама (М. А. Орлова, О начинима украшавања доњих делова ентеријера староруских храмова и њихово порекло, Средњевековна Русија, Москва, 1976; Н. В. Вороњин, Смоленски живопис 12–13. века, Москва 1977; Л. И. Лифшиц, Уз питање о реконструкцији програма храмовских фресака Владимирско–Суздаљске Русије 12. века, Дмитријевска Саборна црква у Владимиру: поводом 800 годишњице подизања, Москва, 1997). С представом о "завеси" као својеврсном "екрану" на граници духовног и материјалног света повезани су техника и богословски смисао иконописа. Техника иконописа предвиђа доследно "пројављивање" лика духовног света на специјално припремљену површину. Спајајући невидљиво и видљиво, небо и земљу, православна икона показује "обрнуту перспективу", то јест, откривење иза завесе која нас одваја од небеске Светиње над Светињама. Извор: „Православље и савремена реформација (обновљенство) – одакле долазе захтеви за променама у богослужењу“, 2007. г. |