Цењени посетиоци „Борбе за веру“,

Писмо брата Милована открило је широј јавности неке детаље везане за чланове комисије пред којима ће бискуп Григорије убрзо бранити докторску тезу. Ипак, то је само мањи део чињеница везаних за докторску дисертацију самозваног бискупа и чланове новотарско-интересџијске комисије. Ексклузивне информације о томе, као и о самом начину функционисања (некада) православног Богословског факултета у Београду, можете сазнати у писму (следи у наставку) наших сарадника, блиских врху СПЦ.

Уредништво

+ + +

Прво, немојте сумњати да и трећи члан комисије није из Епархије захумско-херцеговачке. У питању је патролог доц. др Раде Кисић, који је докторирао у Минстеру на Светом Григорију Двојеслову, али је ту да прискочи у помоћ и када је у питању докторат из онтологије.

Друго, ако је већ предмет истраживања митрополит Зизјулас, како је могуће да ментор није био његов највећи епигон на овим просторима, владика Игњатије? Игњатије је кандидату предложио ову тему, и по свему је требало да му буде ментор, али је Григорије начинио коперникански обрт и окренуо се Владану Перишићу. Зашто?

Владан Перишић обрео се у Дубровнику када је најурен из Архиепископије београдско-карловачке. Наиме, пошто је због вишегодишњих финансијских малверзација разрешен дужности старешине параклиса Св. Јована Богослова на Богословском факултету,  налазио се неко време под забраном свештенослужења, да би га онда примио и за пароха дубровачког поставио бискуп Григорије. Таква услуга није могла остати ненаплаћена. Тако Владан Перишић, философ, постаје ментор, а сви су изгледи, и аутор Григоријевог доктората.

У каријери Владана Перишића много је било спорних момената. Несуђени асистент Вељка Кораћа на Филозофском факултету у Београду није био у стању да одбрани магистарски рад, али му то није сметало да га као докторат одбрани у последњем бастиону титоизма – Сарајеву (1988). На Богословском факултету за њега је одмах измишљен раније непостојећи предмет Хришћанска антрологија, с тим што му је, као филозофу, био дат рок да положи додатне испите из теолошких предмета (процедура кроз коју је, својевремено, прошао и Богдан Лубардић). Перишић је успео да издејствује четворогодишњи студијски боравак у Грчкој, који није резултирао ниједном књигом или бар чланком, али му је овај потез омогућио да гурне под тепих преузету обавезу. На избору за ванредног професора 2002. једва је прошао (са једним позитивним гласом разлике), а о његовом раду био је написан и убојити контрареферат из пера проф. др Димитрија Калезића који је разматран на Наставно-научном већу. Да тада није прошао избор у звање ванредног професора, морао би да напусти Факултет, јер по тадашњим правилима наставник је имао прао да највише два пута буде биран у исто звање (а он је два доцентска мандата већ био искористио). Убрзо је Перишићу  поверено да руководи процесом интеграције Богословског факултета у Универзитет у Београду, на основу чега је издејстововао два деканска и један продекански мандат. Лично је одстранио неколико људи са факултета, укључујући и митрополита Амфилохија (који га је својевремено рукоположио). Са позиције декана гушио је слободан развој читавог низа научних дисциплина и извео више вратоломија у вези са увођењем Болоње на начин како то није било учињено ни на једном другом факултету. Друга позиција коју је чврсто држао била је дужност старешине параклиса Св. Јована Богослова, где је себи исплаћивао енормне хонораре из студентских уплата за домски смештај (због чега је и разрешен, нашавши милост у Херцеговини). На научном плану, иако без иједног дана проведеног на теолошким студијама, узурпирао је предавања из Патрологије, поставши и управник Одељења за патрологију. Средином прошле деценије прославио се хонорарним извођењем наставе Средњевековне и нововековне философије на Филозофском факултету у Београду, где је због неодговорног односа према послу, који је резултирао низом скандала, био разрешен одлуком Наставно-научног већа, на коју нису могли утицати ни његови најближи покровитељи Живан Лазовић (у то време декан) и Милош Арсенијевић (у то време управник Одељења за философију). Утеху је нашао у новом предмету – Теолошка епистемологија. Читава његова каријера била је заправо глуматање – за филозофе ће бити теолог, а за теологе филозоф. А то је морао чинити зарад опстајања у научним звањима којима није био дорастао и на дужностима које је користио као покриће за личне малверзације.

Закључак је, дакле, јасан: Григоријева комисија је са кандидатом и међу собом повезана јаким интересним везама, тако да ће одбрана бити фарса достојна Мегатренда и сличних институција којима кандидат по свом етичком склопу и афинитетима у потпуности припада. Да ли то значи да се Богословски факултет претвара у бизнис-менаџмент школу, остаје да се види.

На фотографији у наслову - самозвани бискуп херцеговачки Григорије Дурић и бискуп дубровачи Мате Узинић