Ми православни волимо да кажемо да се наша Црква убрзано подмлађује, да је омладине у храмовима све више и више. Али реалност није баш тако светла: број „симпатизера“ заиста убрзано расте, али број озбиљно оцрковљених младих људи, до данашњег дана, није баш тако велики. Таква ситуација представља озбиљан црквени проблем, који морају заједно да решавају, како сама омладина, тако и ти, који их доводе у храм.

Али за почетак тај проблем треба разумети и наћи његове корене. 

На путу до Цркве младог човека чекају три основне замке. Једна очекује те, који виде свештенике на рок-концертима и у интернет-анкетама Православље зову својим вероисповедањем. Понекад почиње да им се чини, да је то довољно: сматрати себе православним, јавно подржавати некакве црквене иницијативе... Ти људи и чине тај фантастични проценат наших грађана, који на питање о вероисповести, искрено одговарају: „Православље“. Ипак, при том они скоро да ни не посећују храмове, апсолутно ништа не знају о Цркви, о њеном учењу и историји, јер су уверени, да је такво стање ствари нормално, и чак не виде те стране духовног живота (првенствено молитвену), којих су лишени.

У другу, сложенију и лукавију замку, падају већ ти, који редовно иду у храм, учествују у парохијском животу и раду омладинских организација. Чини се да су ти људи кичма православне омладине, ослонац Цркве. Али свештеници се жале, да вера никако не мења живот младих парохијана, за које приоритети остају светске навике, понекад сасвим неспојиве с хришћанским начином живота. Да и причешћују се они често, али исповедају се сасвим формално. Црква је за њих нешто слично „забави“, некаква „православна подкултура“, али апсолутно не то место, где се човек учи да живи другачије. 

Трећа замка – за те који су одрасли у православним породицама, али, ослободивши се од родитељског старања, беже од „православног угњетавања“ и већ при првој могућности престају да иду у храм.

Како избећи те замке? Шта треба урадити, да би млади човек остао у храму, нашао себе у Православљу? И како се уопште може десити то, да многи млади људи просто не виде у хришћанству његове лепоте и истинске вредности?

Расправе о томе се у Цркви непрестано воде. Једни су убеђени да свештеници сувише мало забрањују младим људима, други, напротив, приговарају мисионарима да су сувише попустљиви, што доводи до тога, да човек сматра себе православцем, иако то заправо није. Али главни проблем је заправо у другом.

Све је просто: ми често заборављамо да објаснимо младим људима, зашто им је неопходно то „не сме“ и „може“ из уста људи обучених у мантије. Расуђујући о црквеним забранама, величини хришћанске културе, ми често заборављамо о Христу. Зато што Он није просто стуб и јединствени смисао црквеног служења – Он је још и кључ за одговоре на сва остала питања. Без Христа је немогуће схватити Цркву. И чак ако млад човек долази у храм, био привучен древним руским иконама, или тражењем одговора на лична питања, или просто у потрази за утехом, тада веома брзо Црква почиње да му се чини бесмисленом, ако тамо не добија оно главно, ради чега она и постоји.

У томе је основни проблем савременог мисионарења. Научили смо да говоримо с омладином, али до данас нисмо сигурни, како да исправно проповедамо Христа. О томе, колико је важан тај проблем, говори и то, да је ново изабрани Патријарх управо њега издвојио као приоритетни. Он за собом вуче цели низ других, повезаних, али не мање важних проблема. На пример, посебан разговор заслужује и систем духовног образовања: дипломци семинарија морају постати проповедници и пастири, способни да дају одговоре на питања својих младих парохијана, а не просто извршиоци, одговарајући на било које компликованије питање о црквеном животу, кратким и безусловним: „Тако треба!“. Томе се може научити само тако, што ће уочити и искоренити сопствене грешке. 

Тема овог броја укључује у себе и крајње отворену причу човека, који није нашао себе у Цркви, и исто тако отворене и поштене покушаје људи Цркве да уоче своје грешке, и то је још један корак к томе, да би се научили, не просто да завлачимо омладину разговорима о апстрактним темама, већ и да им причамо о Христу, приказујемо Православље као живу веру савременог човека.

Јер је у Цркви заиста велико благо, и нама само остаје да се научимо да га дајемо људима, а не да га расипамо у празно.

Фото: Владимир Јештокин

Превод с руског С. М.

Извор:  http://foma.ru/neosmyislennoe-pravoslavie.html

Преузето са сајта Манастира Лепавина