Поштовано Уредништво православног сајта „Борба за веру“,

Желим да похвалим текст вашег читаоца из Пожаревца „Развојни пут Боре Шнајдера или како постати неко и нешто на(некада)Богословском факултету у Београду". Очигледно је да је Пожаревљанин не само добро упућен човек, већ и истински православац, чија душа страда гледајући како криптокатолици, прерушени у српске епископе и свештенике, подмукло покатоличавају духовну децу Светог Саве, првенствено у богословским школама. Али није Златко Матић једино духовно чедо папско-фанариотског послушника еп. браничевског Игњатија Мидића, које промовише Зизјуласове јереси на - како ви с правом кажете - (некада) православном Богословском факултету у Београду.

Има Мидић још једног дугогодишњег асистента, од недавно доцента, чија је каријера била нешто другачија (није се кретао по свету и учествовао у екуменистичким работама), али је њен основ био исти - апсолутна лојалност његовом учењу, са секташком бескрупулозношћу.

У питању је протођакон Предраг Петровић, звани Пеђа, рођен 1963. године у Зрењанину, где је био застранио у неку од окултистичких секти, па је, ваљда дошавши себи, после техничке школе уписао студије теологије и завршио их са слабачком просечном оценом за некога ко ће бити биран за асистента (8,15). После тога одлази у Атину, где започиње постдипломске студије, али 2000. бива примљен за асистента приправника (са 37 година, није шала!), пошто је претходно постављен за ђакона пожаревачке Саборне цркве. Потом је премештен за Смедерево, па Ковин (финансијске малверзације и алкохолизам), али на факултету је остао неприкосновени асистент и врховни арбитар за Догматику, чији однос према студентима се одликовао крајњом грубошћу, бахатошћу, примитивизмом (на њему се испунила најгора клетва из никшићког краја – „Дабогда се осилио!“). Одбрана магистарске тезе 2005. показала је сву некомпетентност кандидата и његову неспособност да даље развија научну област која је круна теологије. Ипак, победила је лојалност Игнатију, тако да је 2013. уследила и одбрана доктората, а затим и избор на место доцента (на конкурс се истовремено пријавио кандидат са десетинама студија и књига, али не из круга „посвећених“). Тако се Игнатије обезбедио, довођењем подобних асистената, од критике црквене и академске јавности, и успео да у генерацијама младих теолога затре православно исповедање Вере Отаца – свештених Догмата Цркве.

Од мене за сада толико. А своје писмо бих завршио речима вашег читаоца из Пожаревца:

„Али сетимо се праведног Асафа. Гледајући као безаконици благују у овоме свету, није се омалодушио, већ је са вером усликнуо: „Та на клизавом путу си их поставио и бацаш их у пропаст! Како зачас пропадају, гину, и нестаје их од изненадне страхоте!“

Тако ће нестати пред лицем Божијим сва јеретичка учења и непочинства Игнатија и његових следбеника. Молимо се Господу, који жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине, да им за времена подари покајање и коренито преумљење - оправослављење.“

Радованче Селић