У општој збрци и пометњи, кад вести престижу једна другу, нисмо посветили дужну пажњу једној лукавој беседи митрополита Амфилохија, одржаној у Светом Острогу, на дан архиекуменисте и папиног следбеника, цариградског патријарха Вартоломеја. Али, наш посетилац из Београда је беседу приметио, и направио њену сјајну богословску анализу. Пошто је анализа битна за преглед целокупне ситуације у врху СПЦ, ми је доносимо и од срца препоручујемо - да се зна како се лукаво спрема „Осми васељенски сабор“, на коме ће папине прстенлије, епископи Амфилохије и Иринеј, имати важну улогу. Уредништво
+ + + Митрополит Амфилохије: Православна црква не признаје римског епископа као првога због његовог одступања од апостолског предања 7. септембар 2014. - 19:45 Након Свете архијерејске литургије коју је јутрос служио у Доњем манастиру Острогу Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије је подсјетио да је Свети апостол Вартоломеј, чији празник је данас славила наша Црква, небески заштитник и покровитељ Његове Свесветости Патријарха васељенског Господина Вартоломеја. „Он је први епископ у Православној цркви. У своје вријеме, до 10 – 11. вијека први епископ у хришћанској цркви био је римски епископ. Међутим, римски епископ, који је наследник апостола Петра, скренуо је са правог пута, када је увео новотарије у вјеру, нарочито када је уведено оно несрећно “филиокве“ у Символ вјере. Они су то на Западу увели негдје од 8 – 9. вијека, од времена цара Карла Великога. Увели су лажни додатак, који није истинит, који није еванђелски, који није предан од апостола – “који од Оца и Сина исходи““, објаснио је Владика. „Тај мали додатак – “и Сина“ изазвао је у 11. вијеку велики и страшни раскол, који ево и до дан-данас траје. Од тада, од 1054. године, наша Православна црква од Истока не признаје римскога епископа као првога у хришћанској васељени, иако се он намеће кроз историју вршећи често и насиље на империјалан начин“, казао је Митрополит Амфилохије. Он је објаснио да се Црква држи апостолскога предања и да Господ није дао кључеве од Царства небескога само једноме, него свима апостолима. „Он јесте рекао апостолу Петру, али је рекао и свима апостолима да су они Његови свједоци до краја свијета и вијека“, нагласио је Митрополит црногорско-приморски. Он је додао да је цариградски архиепископ – патријарх одлукама 3. и 4. васељенског сабора добио част да буде други. „Дакле, док је римски био први, цариградски је био проглашен као раван њему. Зато је, када је отпао онај први епископ Рима, константинопољски добио улогу и част да буде први међу свим епископима хришћанске православне васељене. Тако је то од 11. вијека до данас“, објаснио је Митрополит Амфилохије. Он је подсјетио да ће Патријарх васељенски Вартоломеј 2016. године због тога предсједавати Великим православним сабором. „Зато је добро да се данас на овај празник помолимо за Његову Свесветост Патријарха Вартоломеја“, рекао је Митрополит Амфилохије. http://www.mitropolija.com/mitropolit-amfilohije-pravoslavna-crkva-od-11-vijeka-ne-priznaje-rimskog-episkopa-kao-prvoga-zbog-odstupanja-od-apostolskog-predanja/ + + + Амфилохијева екуменистичка критика римског архијеретика Папа Иван Павле Други и његов прстенлија митрополит црногорско-приморски Амфилохије Када чујемо да је митрополит Црногорско-приморски Г. Г. Амфилохије (Радовић) критиковао архијеретика римског папу онда се одмах требамо запитати: „Шта ће то један овејани екумениста, преплашени хуманиста, непринципијелни новатор и у много чему нескривени паписта, рећи о римском папи? Наравно, не мислимо да ће се митрополит Амфилохије убрзо искрено покајати за свој екуменизам а нити ће нам нешто епохално ново открити из лексичког репертоара наших екумениста. Већ поодавно од њега нисмо чули јавну, до краја искрену и јасну критику римског папизма, латинског псеудохришћанства или западног хуманизма. Онакву јасну критику какву је на пример недвосмислено износио бивши Амфилохијев духовни отац - преподобни Јустин Ћелијски. Кажем бивши, јер се митрополит Амфилохије, као „гуслар“ екуменистичких бајки, самовољног новотарства и црногорске црквене аутономности изгледа одавно одрекао верности свом бившем духовном оцу - преподобном Јустину Ћелијском. Одрекао и речју и делом. И својим самовољним и антисаборским литургијским новотарством и својим отвореним екуменизмом и својом великом гордошћу и својом неискреношћу и својим упорним залагањем за аутономију Православне цркве у Црној Гори у односу на Српску Патријаршију у Београду и својом папистички “непогрешивом“, промашеном и „аутокефалном“ канонизацијом Петра II Петровића Његоша итд итд ... И то се врло лагано може доказати а отворено се и види, јер за разоткривање јефтиног екуменистичког политиканства и честог монтенегринског излетања дволичног цетињског владике и не треба пуно простора. Овде је све јасно као дан. Стога би само да подсетим читаоце сајта „Борба за веру“ на само поједине аспекте издаје православља од стране овог Монтенегрина, не ретких папистичких навика. То ћемо учинити осврћући се на недавну острошку беседу митрополита Амфилохија. На дан светог апостола Вартоломеја, ове 2014. године, у својој Литургијској беседи, митрополит Амфилохије је изрекао разне неистине и отворене нелогичности, а није се ни мало постидео због свога одступништва од светосавског предања и од вере праве, кукавне, сироте. Ево шта између осталог прозбори овај превејани али у својим покушајима да испадне паметан често пута и врло комични и забавни екумено-новотарац. „У своје вријеме, до 10. – 11. вијека, први епископ у хришћанској цркви био је римски епископ. Међутим римски епископ, који је наследник апостола Петра (?!), скренуо је са правог пута, када је увео новотарије у вјеру, нарочито када је уведено оно несрећно „филиокве“ у Символ вјере. ... Тај мали додатак – „и – Сина“, изазвао је у 11. вијеку велики и страшни раскол (?!), који ево и до дан данас траје. Од тада, од 1054. године, наша Православна црква од Истока не признаје римског епископа као првог у хришћанској васељени (?!), иако се он намеће кроз историју, вршећи често и насиље на империјалан начин. ... Дакле докле је римски био први, цариградски је проглашен као раван њему. Зато је, када је отпао(?!) онај први епископ Рима, константинопољски добио улогу и част да буде први међу свим епископима хришћанске православне васељене. Тако је то од 11. вијека до данас“. Као и скоро увек када беседи митрополит Амфилохије, у само неколико речи приметићемо његову лукаву и провидну недоследност. И то не само недоследност православној светосавској традицији, већ и недоследност самоме себи. Видећемо и отворену политикантску нејасност у излагању са циљем да би све стране биле „задовољне“. А видећемо често и отворене лажи или неистине, сервиране онако успут – да се лакше прогутају. Погледајмо за почетак само ту перфидну игру речи, појмова и недоречености. Митрополит Амфилохије рече да је папско учење у 11. веку – тзв. „филиокве“ изазвало велики и страшни раскол а само неколико реченица даље каже да је тада римски епископ отпао, мада лукаво не дефинише од чега је отпао. Поставља се питање: Је ли по митрополиту Амфилохију римски папа отпао или је отишао у раскол, јер отпадање и раскол су ипак две суштински различите ствари? Али зашто митрополит Амфилохије мушки не прозбори од чега је или од Кога је то отпао римски папа? Или се уплашио да му архијеретик из Рима много не замери? Очевидно, тешко је било митрополиту Амфилохију да искрено, неустрашиво и светојустиносвки преломи преко свог екуменистичког језика једну тако јасну истину - римски епископ је 1054. године отпао од Богочовека Христа, од Православне Цркве, од Истине. Искреност и јасноћа очигледно нису његов стил. Он више воли оне лукаве реченице – округле па на ћоше. Где је ту сличност и верност преподобном Јустину Ћелијском? Код екумениста његовог типа нема је скоро ни у траговима. Папа Фрањо и митрополит Амфилохије
Треба стога запитати овог превејаног црногорског владику да ли је по њему 1054. године дошло до раскола унутар хришћанске Цркве или до отпада римског епископа од хришћанске Цркве? Јер једно је раскол у Цркви (на пример у БЈР Македонији) а друго је јерес и отпад од Цркве због јереси (на пример латинска папистичка вера). Код раскола се не исповеда неки други Символ вере. Код раскола нема неког отворено јеретичког искривљавања догматских истина. Раскол је на неки начин духовна рана у самој Цркви. Сасвим друго је отпадија од хришћанске Цркве у јерес као што се то десило са римским епископом 1054. године. Отпадија је отворено одступање у догматским учењима и директно одвајање и одсецање од тела Цркве. Ово зна било који озбиљнији хришћанин а понекад и неко напредније дете са неке просечне школе веронауке. Али изгледа да није стил митрополита Амфилохија бити јасан и недвосмислен. Он воли недефинисаност и нејасноћу са јасним циљем, ловљење у мутном и политиканстко намигивање на све четри стране по оној народној „добро јутро чаршијо, на све четри стране“. Ако иоле пратимо његове беседе видећемо да је то је уствари стари, лукави и провидни стил дуплих и двосмислених реченица и израза које користи митрополит Амфилохије а све са циљем да се истина не каже јасно и лаж не разоткрије у потпуности те да сваког по мало почеше за уши. Још нам нешто ново из његових новотарија откри овај екумениста. Прозбори нам митрополит Амфилохије да од 1054. године наша Православна црква од Истока не признаје римског епископа као првог у хришћанској васељени (?!). После овакве небулозе треба запитати овог лукавог Црногорца следеће: Када је то и која је то наша Православна црква после 1054. године уопште признавала римског епископа и архијеретика папу за хришћанског епископа, па да га уопште ставља на било које место у хришћанској васељени, као што га за хришћанског епископа признаје екумениста Амфилохије? За којег га по реду у хришћанској васељени онда признаје сам митрополит Амфилохије? Наша Светосавска СПЦ још од времена преподобног Симеона Мироточивог и светог Саве Немањића, па преко свих светих Немањића, све до Душановог законика и вековима после тога, нигде и никада не помиње римског архијеретика – папу - као хришћанског епископа. То митрополиту Амфилохију уопште изгледа не смета. За њега није проблем назвати архијеретика римског папу хришћанским епископом. Али како јеретик уопште може бити назван пречистим именом хришћанин? За било којег свештенослужитеља у Римокатоличкој цркви наше светосавско усмено и писмено предање нам оставља само неколико назива – латински поп, латински калуђер, латински епископ, јеретик... Прочитајмо толике повеље светих Немањића и нигде нећемо наћи реч хришћанин за римокатолике. Они се врло јасно и прецизно називају латинима и јеретицима. Нигде ту за римокатолике нема ни помена о неком хришћанском имену јер хришћанин није исто што и латински јеретик. Нигде се ту за римокатолике не говори или пише као о неким хришћанима већ искључиво као о латинима и јеретицима. Није исто хришћанство и латинство. То је абецеда православне и светосавске традиције. Али изгледа да за то уопште није брига митрополита екуменисту Амфилохија – честог борца против многих светосавских предања. Шта онда очекивати од митрополита Амфилохија? Да ће следити многовековну усмену и писмену светосавску традицију и направити јасну разлику између појмова хришћанин и латинска јерес? Та тема је изгледа давно неинтересантна за екуменисте у СПЦ. Не може се дакле изједначавати истина и лаж, Христос и велијар. Наравно, само уколико нисте екумениста. Ако сте екумениста а поред тога још и властољубиви и сујетни Црногорац, све је изгледа могуће. Могуће је онда да као митрополит Амфилохије своје лично побркане бабе и жабе, представљате чак као званично учење наше Православне цркве. Што би рекао преподобни Јустин Ћелијски – Каква тама, каква помрчина! Да је, супротно целом православном учењу и супротно свом нашем светосавском предању, за митрополита Амфилохија, јеретички бискуп латинске вере уствари – хришћански владика, који чак може држати предавање из хришћанства цетињским богословима, потврђује један други пример. Наиме, како се може видети на интернету, за предаваче у Цетињску Богословију се некада позивају и јеретички епископи. На пример, када је 17. септембра. 2009. године, Цетиње посетио бискуп Мостарски Ратко (Перић), он је свечано примљен у посету код митрополита Амфилохија на Цетињу (http://borbazaveru.info/content/view/3551/47/) . По неоусташтву познати бискуп Перић одржао је потом и предавање на Богословији светог Петра Цетињског на тему „Одгој и наобразба у сјемеништима и свеучилиштвима Католичке цркве“. Како је тада написано на сајту Богословије са Цетиња ово предавање бискупа Перића било је „врло садржајно и видно инспиративно за све присутне“. Стога је, како је опет пренео сајт Богословије са Цетиња, по завршетку предавања у трпезарији Богословије мостарски „бискуп одговарао на питања ђака и наставника везана за екуменизам, целибат католичког свештенства и бројна друга актуелна питања из живота широм хришћанског света“. Како је такође пренео сајт Богословије са Цетиња, тада је „приређен и свечани ручак у трпезарији Цетињске богословије. Дакле у саопштењу Богословије с Цетиња се уопште чак и не крије долазак једног јеретичког латинског епископа који је предавао ђацима а представљен је у цитираном саопштењу Богословије као човек који одговара на питања из живота широм хришћанског света. Где је сад ту светосавско разграничење између хришћанског света и латинског јеретичког света? Као да је испарило у многим црногорским срцима. Мостарски бискуп ратко Перић и његов домаћин самозвани архиепископ цетињски Амфилохије, 17. септембар2009. Следеће питање које поводом његове острошке беседе треба поставити лукавом екуменисти и митрополиту Амфилохију је следеће. У којој то хришћанској васељени се уопште разматра бесмислено и беспредметно питање - на којем је месту међу хришћанским епископима један латински архијеретик? Какве везе има хришћанска васељена са јеретичком васељеном? И у каквом су духовном сродству овце и вукови? И од када се то овце уопште броје са вуковима? Од када се хришћански епископи броје и постављају са јеретичким епископима? Овде је дакле све јасно. Митрополит Амфилохије је по ко зна који пут намерно смутио своју причу у једну бљутаву екуменску чорбу коју нико нормалан не би пробао јер зна да животворну сладост истине никада не треба мешати са отровном горчином јеретичке лажи. Али за митрополита Амфилохија све је то често пута релативно. И истина и лаж. И хришћанин и јеретик. И светост и проклетство. И светлост и тама. И Христос и велијар. И Црква Божија и заједница јеретика. И истински хришћански свети владика и јеретички латински епископ. Монтенегрински владика Амфилохије је у свом недавном острошком говору лукаво протурио и изнео неколико лажи и неистина. На пример лаж и неистину коју већ вековима као неку своју сујетну папистичку мантру понављају римске папе и која гласи – римски епископ је наследник апостола Петра. Каква глупост и каква неистина! И каква срамота да један митрополит СПЦ такву провидну вековну папску лаж потврђује са амвона светога Острога! Свако ко иоле озбиљно зна основе историје Цркве зна и то да свети и првоврховни апостол Петар никада није био епископ града Рима па се према томе ни римске папе у односу на друге епископске центре никада и никако нису могле посебно издвајати као неки експлицитни наследници баш лично Петрове катедре. Чак ни у оно време док су биле православне, римске папе нису се могле експлицитно дичити тим називом. Црквена историја јасно говори да је свети апостол Петар само кратко проповедао у Риму и околини те да је у Риму само поставио првог римског епископа, светога Лина, и ту мученички касније пострадао. Међутим, Црквена историја добро зна да је свети апостол Петар и пре његовог првог доласка у Рим, као и после тога, проповедао и у многим другим градовима и регијама. Посебно дуго, свети апостол Петар је проповедао на пример у граду Антиохији, и да је он тамо поставио првог епископа града Антиохије далеко пре његовог првог пута за Рим. И поред тога никада и никоме у Антиохији није падало на памет да намеће неку сујетну причу да је Антиохијски патријарх експлицитни и јединствени наследник светога апостола Петра, као што то вековима радише римске папе. Дакле, уопште није тачна ова вековна папска лаж да је први епископ Рима био апостол Петар те да је самим тим сваки римски епископ јединствени наследник светог апостола Петра, на шта се вековима лажно позивају римске папе, а што им у својој лукавој беседи имеђу редова признаје сироти екумениста и политикант митрополит Амфилохије. Такве Амфилохијеве лажи су изгледа опет само део већ традиционалне екуменистичко-политикантске инерције овог лажног Јустиновца. Ако би се пак сама чињеница да је свети апостол Петар кратко проповедао у Риму и тамо поставио првог римског епископа прогласила за довољну да се римска епископска катедра икада могла од других епископских катедри дичити и издвајати као јединствена катедра светога апостола Петра, онда би далеко пре римског епископа антиохијска епископска катедра на то имала право, јер тамо се свети апостол Петар и доста дуже задржао и управо тамо у Антиохији, пре него у Риму, он је поставио првог епископа овог древног хришћанског центра. И баш је у Антиохији свети Апостол Петар био највећи проповедник и оснивач Цркве Божије, уз касније садејство свог саподвижника светог апостола Павла. Као што су и свети апостоли Петар и Павле заједнички духовно родили и основали Цркву у Риму, што сведочи у једном свом писму свети Иринеј Лионски. Ако један од највећих православних светитеља са запада, свети Иринеј Лионски, пише да су Римску Цркву заједно основали свети апостоли Петар и Павле, а не само свети апостол Петар, зашто је онда митрополиту Амфилохију било толико важно да у својој острошкој беседи понови вишевековну папску подметачину да су римске папе наследници апостола Петра? Али екуменисту и монтенегринског митрополита Амфилохија историјска истина као таква изгледа давно већ не интересује. За њега је изгледа важније додворавање јеретичком римском архиепископу чак и када истог тог јеретичког архиепископа непотпуно и веома снисходљиво критикује уједно га титуларно уздижући тамо где му није никада ни било место. А истина је код лукавог митрополита Амфилохија очигледно често само монета за подкусуривање, као што је то било и у овој острошкој беседи, а по оној папистичко – језуитској формули која гласи: Циљ (екуменистичко додворавање) оправадава средство (отворену лаж). Нека је Милостиви Бог у помоћи митрополиту Црногорско-приморском Г.Г. Амфилохију, који све више постаје Монтенегрин а све мање личи на истинског православног Србина Црногорца и нека да га врати здравој хришћанској памети и спусти га из погибељних облака екуменистичке, племенске, папистичке, новотарске и политикантске гордости и сујете, на чврсто тло смирености и православности. Док још није духовно касно. А и довољно се већ обрукао. С.М. Београд |