У јуну месецу ове, 2014. године, новинарка недељника НИН  Драгана Николетић замолила нас је да одговоримо на неколико њених питања, што смо и учинили. Пошто наши одговори нису објављени, као ни шири текст у који су они требали да буду инкорпорирани, ми их доносимо на увид нашим цењеним посетиоцима.

+ + +

ПИТАЊЕ: Које су владике за а које против екуменизма, и да ли ови други то смеју јавно да искажу?

- Екуменизам, религиозни глобализам наших дана, већ одавно нема ни трунке искрености у својим тобожњим намерама „да сви једно буду“ (ако их је икада и било). Сада је то само дубоко лицемерје и још један медијски спектакл, попут недавних загрљаја и заједничког мољења папе Фрање и цариградског патријарха Вартоломеја у Јерусалиму. За екуменизам и код нас и у свету су заинтересовани они који од њега имају користи; односно, екуменизам је забава оних који од тога имају користи: они плове, лете, путују, станују у скупим хотелима, хране се изврсном храном, примају добре хонораре за своја предавања, и постају део религиозно - глобалистичког „џет сета“. Зато сложено питање екуменизма у СПЦ захтева много већи простор но што га један недељник може пружити, али, укратко ћемо покушати да одговоримо на Ваша питања.

За живота патријарха Павла, иако екуменистички контакти нису престајали, постојала је трезвена позиција већине епископата, који се, рецимо, одлучно противио позивању римског папе у посету СПЦ, иако су притисци политичара, још од Милошевићевог доба, били веома снажни. На основу саборске већине, патријарх Павле је могао да одбија такву посету, заузевши став да до папине посете не може доћи док се СА Сабор СПЦ не сагласи с тим. У Сабору су тада још увек постојали гласови храбрих, који су јасно и отворено изражавали став предањског немирења с религиозним глобализмом. Међутим, пошто је временом нестала већина оваквих епископа (што рече један екуменистички фундаменталиста - оно што није учинила теологија, учиниће биологија), међу српске владике је ушао страх, и они сада не смеју да се оглашавају по „шкакљивим“ питањима. Пошто је сва управљачка моћ у СПЦ сконцентрисана у рукама екумениста и новотараца, која потиче од њихових веза са земаљским моћницима, они се не либе да употребе и најпрљавија могућа средства и начине у обрачуну са онима који им се испрече на путу њиховог жељеног уједињења са Ватиканом. Ствари иду чак и до директних уцена. Екуменисти су, у суштини, слободно се то може рећи – прикривени безбожници.

Како се расположење проекуменистичке матице преноси на народ? По вашим сазнањима, какво је расположење у народу?

Што се народа тиче, његова већина зна да између, рецимо, Србије и Ватикана стоји јама без дна звана Јасеновац, а не цветна башта, а истински знају речи својих светих, попут Преподобног Јустина Ћелијског, да је екуменизам, у коме је тобожња љубав изнад Истине (иако је Бог Љубав која је Истина) – „свејерес“. Постоји, наравно, један танак слој „хипермодерних“ православаца, који следе владике и теологе – екуменисте, али таквих нема много, што се види по слабој посећености храмова у којима служе екуменисти и новотарци (сетимо се да је на прослави Миланског едикта у Нишу прошле године било свега око 5 хиљада људи, иако су екуменисти довозили аутобусима своје присталице из целе Србије). У ту групу спадају и они који су Цркви пришли после новотарске револуције, који не умеју, рецимо, да разликују реформисано од традиционалног богослужења, нити истинско сведочење вере пред инославнима од издаје.

Но, тиха већина у Цркви се ништа не пита, као ни у држави, уосталом. Међутим, пошто је Црква божанска, а не људска установа, тиха већина има битну улогу, као што је то било и много пута у историји. Сетимо се да је у 15. веку византијски цар са већином владика примио унију с Римом, али народ, вођен светим Марком Ефеским, није – и унија је пропала. Зато верујемо да ће и наша Црква опстати у искушењима религиозног глобализма званог екуменизам.