Откако је свијет постануо

Није чуда збило се таквога:

Нит се збило, нит се ђегод чуло,

Ко што бјеше Григорија бега

Доктората хваљеног одбрана.

Ја какав је, јада не допао!

Кад с обуче за одбрану славну,

Удри чоху и удри кадифу,

И на главу калпак и челенку,

И на ноге ковче и чакшире,

И опаса сабљу димискију,

У злато је сабља обливена.

Повикаше кићени чауши:

„Бе аферим, Григорије беже!

Диван ти је данак освануо,

Да докторат напокон одбраниш,

Да с окитиш титулом доктора,

Да оствариш своје снове пусте,

Бијелу пану на главу да метнеш,

У трон пећки славни да засједнеш,

Поглаваром Цркве да постанеш,

Што су теби обећали били

Безбожници твоји побратими -

Све моћници и Латини љути,

Јер ј у њима твоје поуздање,

Поуздање, лудом радовање“.

Дође вријеме, започе одбрана.

Малко се је беже препануо

Кад почеше постављат питања,

Ал се сјети договора тајна

Да питања знаде унапријед

И да на њих глатко одговара,

Одговара, ситан везак везе:

Из уста му модар пламен сукља,

Из ноздрва ладан вјетар дува.

Комисија задовољна бјеше:

Нити може да обори бега,

Нит се даде беже оборити.

Намјери се јунак на јунака!

Носише се љетни дан до подне:

Бега бјела пена попаднула,

Комисију бјела и крвава.

Оде хабер од уста до уста

Како славно заврши с одбрана.

Зове беже госте и призивље:

„Слуге моје! Отворте ковчеге,

Па са благом брже похитајте

У механу, на танке чардаке,

Да прославим што сам заслужио!“

Ишеташе вајни професори,

Ишеташе владике, војводе,

Богатуни, објесни тајкуни –

Руке шире, у лице га љубе,

Клањају се до земљице црне.

Кад дођоше врху на чардаке,

И виђеше силну госпоштину,

Жежен злато Григорија бега,

Још се већма њему поклонише,

На вјерност се тврдо заклињаше

И за њега душу полагаше,

Почастима разним прелашћени.

Фото:ues.rs.ba

А каки су у бега душеци!

Све од сува злата исплетени.

По чардаку млоги чивилуци,

Ђе се вјеша господско оружје.

На средину софра постављена,

Низа софру вино наточено,

У злаћане купе напуњено,

Свака бере девет литар вина.

Доста бјеше вина и раћије,

И на софри сваке ђаконије,

Пише вино и све наздрављаше

Григорију бискупу ученом,

Мудрој глави и бесједи умној –

Не нађе се никога за софром

Који би се од шта застидио,

Не нађе се, жалосна им мајка!

Фото: ues.rs.ba

Ал се деси неко младо момче,

Момче младо, адамско кољено,

Што у цркву с трепетом хођаше,

Непрестанце Богу се мољаше,

Пост пошћаше и вјеру држаше,

Па ће њима вако бесједити:

„Што чините? Да вас Бог убије!

Ко је вама благо даривао,

Од уста све хљеба откидао

Да украси задужбине српске,

Манастире и храмове красне,

Калуђере и јереје часне,

Да се за нас молитве узносе,

А ви сте им од нашег отели

Да би себи раскош начинили!

Ко ли вам је „Аксиос“ викао

Док сте били рукополагани,

Разма јадна сиротиња раја,

У обијести што је презирете?

Зато нам је сад земља проклета,

Ђено јесте такво  назаконство!

Ходте Богу да се обрнемо!

Да служимо Божју Летурђију,

Да молимо Бога по закону,

Да слушамо часне калуђере,

Светкујемо свеца свакојега,

Да молимо Бога милоснога

Без престанка и дневи и ноћи

По правилу, ка' је Богу мило.

А ко неће овако чинити,

Него Српству о срамоти ради,

Рђом капо док му је кољена!

Посрами се Григорије беже,

Посрамише с богаташи силни

И сви с њима пусти зулумћари,

И Латини старе варалице -

Утекоше главом без обзира!

Бог народу услиша молитве,

Смилова се Бог на христијане,

Те се опет свијет наслиједи.

Фото: Епархија захумско-херцеговачка