header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРЕТРАГА
Владимир Димитријевић: Иван Иљин и Владимир Путин: два руска родољуба Штампај Е-пошта
понедељак, 03 новембар 2014

 ПУТИН  НА ИЉИНОВОМ ГРОБУ

Годи­не 2009, 24. маја, тада­шњи руски пре­ми­јер Вла­ди­мир Путин посе­тио је гро­бље Дон­ског мана­сти­ра у Москви, пола­жу­ћи цве­ће на гро­бо­ве белих генера­ла Анто­на Дењи­ки­на и Вла­ди­ми­ра Капе­ла, књи­жев­ни­ка (чији је вели­ки део живо­та, због анти­ко­му­ни­зма, про­те­као у еми­гра­ци­ји) Ива­на Шме­љеова и Алексан­дра Сол­же­њи­ци­на, као и фило­со­фа Ива­на Иљи­на, иде­о­ло­га белог покре­та.

Држа­ва Руси­ја је, ина­че, орга­ни­зо­ва­ла пре­ба­ци­ва­ње посмрт­них остатака већ поме­ну­тих белих гене­ра­ла, Шме­љова и Иљи­на са супру­гом (Иљини су пре­ба­че­ни из Швај­цар­ске 2005. годи­не; Иљи­нов архив је, из САД, у Руси­ју сти­гао 2006) на гро­бље Дон­ског мана­сти­ра. У сво­јим гово­ри­ма, Путин је, неко­ли­ко пута пре 2009, цити­рао Иљи­на.У прат­њи руског пре­ми­је­ра маја 2009. био је архи­ман­дрит Тихон (Шев­ку­нов), ста­ре­ши­на Сре­тењ­ског мана­сти­ра у Москви, за кога се годи­на­ма нага­ђа да је Пути­нов духов­ник. Отац Тихон је, још 2001, за Вла­ди­ми­ра Вла­ди­ми­ро­ви­ча рекао да је „истин­ски пра­во­слав­ни верник, који се испо­ве­да, при­че­шћу­је и схва­та сво­ју одго­вор­ност пред Господом за висо­ку слу­жбу која му је пове­ре­на, као и за сво­ју бесмрт­ну душу“.        

Све ово није могло да измак­не пажњи запад­них русо­фо­ба.

КО СЕ БОЈИ ИЉИНА?

У свом тек­сту „Повра­так у будућ­ност? Пред­со­вјет­ска про­шлост и поли­тич­ка мисао у Пути­но­во доба“, обја­вље­ном у часо­пи­су „Пост­со­вјет­ска поли­ти­ка“ 2013, Кри­сто­фер Ли исти­че да је Путин за Иљи­на почео да се инте­ре­су­је одав­но, и да је његов савет­ник, Вла­ди­слав Сур­ков, у свом тек­сту „Наци­о­на­ли­за­ци­ја будућ­но­сти: тезе о суве­ре­ној демо­кра­ти­ји“, надах­ну­ће за тезу о раз­ли­чи­то­сти руске демо­кра­ти­је од оне запад­ног типа нала­зио упра­во код Ива­на Иљи­на.Деј­вид Брукс, у тек­сту „Путин не може да ста­не“, обја­вље­ном у „Њујорк Тај­мсу“ 3. мар­та 2014, исти­че да су мисли­о­ци на које се руски пред­сед­ник пози­ва у сво­јим гово­ри­ма изгра­ди­ли свет пун „мело­дра­ме, мисти­ке и гран­ди­о­зних есха­то­ло­шких визи­ја“. Међу њима је и Иљин, ште­тан зато што је запи­сао да ће „Руси­ја јед­ном уста­ти из ста­ња рас­па­да­ња и пони­же­ња и да ће запо­че­ти епо­ху новог раз­во­ја и вели­чи­не“. Три основ­не Иљи­но­ве иде­је су, вели Брукс, „изу­зет­ност Руси­је – иде­ја да Руси­ја има свој једин­стве­ни циљ и сми­сао“, посве­ће­ност пра­во­слав­ној вери“,пове­ре­ње у ауто­кра­ти­ју“, што зна­чи да би, по Иљи­ну, Руси­ја тре­ба­ло да буде „ква­зи­те­о­крат­ска наци­о­на­ли­стич­ка ауто­кра­ти­ја пред­о­дре­ђе­на да оди­гра изу­зет­ну уло­гу на међу­на­род­ној сце­ни“. Иљин је, тако­ђе, опа­сан због сво­је иде­је да је Запад Руси­ју зара­зио „баци­лом анти­хри­шћан­ства“, при чему сад тај исти Запад тоне у „мате­ри­ја­ли­зам, ира­ци­о­на­ли­зам и нихи­ли­зам“. По Брук­су, иљи­нов­ски и бер­ђа­је­вљев­ски мора­ли­зам може се сре­сти „у Пути­но­вим гово­ри­ма, наро­чи­то кад бра­ни став свог режи­ма пре­ма геје­ви­ма и уло­зи жена“.

У члан­ку „Да бисте раз­у­ме­ли зашто је Путин узео Крим, чита­је њего­ве оми­ље­не писце“, обја­вље­ном у „Теле­гра­фу“ 26. мар­та 2014, Колин Фри­мен цити­ра Чер­чи­ла, који се жалио да је руске вође тешко пој­ми­ти зато што је њихо­ва мисао „заго­нет­ка спа­ко­ва­на у тај­ну оба­ви­је­ну ениг­мом“, и дода­је:Као посло­вич­но позна­те руске бабу­шке, Москва може да пока­зу­је без­број­на лица спољ­њем све­ту, и рет­ко ко је кадар да допре до пра­ве исти­не“. (Ина­че, он се у свом члан­ку осла­ња на истра­жи­ва­ња док­то­ран­да Мари­је Сње­го­ва­је, која се бави­ла Пути­но­вим оми­ље­ним мисли­о­ци­ма.) И Фри­ме­ну је Иљин сум­њив зато што је веро­вао у само­свој­ност Руси­је, њену раз­ли­чи­тост од Запа­да, нади­ла­же­ње мате­ри­ја­ли­зма и вер­ност хри­шћан­ским иде­а­ли­ма, као и рав­но­те­жни поло­жај изме­ђу Запа­да и дале­ког Исто­ка. Он ука­зу­је да је Путин, на Иљи­но­вом гро­бу 2009, рекао да је „зло­чин ако неко поку­ша­ва да одво­ји Руси­ју од Укра­ји­не“.

ИЉИН О ПОСТСОВЈЕТСКОЈ РУСИЈИ

Иако иде­о­лог белих и досле­дан анти­ко­му­ни­ста, Иљин је био изра­зи­ти родо­љуб, који никад није сара­ђи­вао с непри­ја­те­љи­ма сво­је отаџ­би­не (због тога је, 1938, морао да бежи из наци­стич­ке Немач­ке – одбио је да уче­ству­је у хитле­ров­ским при­пре­ма­ма за напад на СССР, и да буде про­па­ган­ди­ста укра­јин­ског сепа­ра­ти­зма маски­ра­ног у „анти­бољ­ше­ви­зам“).Њего­ва дале­ко­ви­дост дока­за­ла се мно­го пута. Деце­ни­ја­ма пре сло­ма совјет­ског систе­ма, Иљин је обја­снио шта чека Руси­ју након тога. Пре све­га, знао је да ће дело­ви руске пост­бољ­ше­вич­ке ели­те одмах насто­ја­ти да заве­ду демо­кра­ти­ју запад­ног типа, што ће бити погуб­но по цело­ви­тост држа­ве. Гово­рио је да је демо­кра­ти­ја сло­же­на поја­ва, и да се људи који­ма су деце­ни­ја­ма на нога­ма биле бука­ги­је не могу при­мо­ра­ва­ти да, одмах после ски­да­ња истих, трче мара­тон (демо­кра­ти­ја је, по Иљи­ну, сво­је­вр­сна спорт­ска утак­ми­ца, која зах­те­ва, изме­ђу оста­лог, народ­но раз­у­ме­ва­ње сло­бо­де и потре­бу за њоме, прав­ну свест, само­стал­ност при­вре­ђи­ва­ња при­пад­ни­ка бирач­ког тела, мини­мум обра­зо­ва­ња и оба­ве­ште­но­сти, поли­тич­ко иску­ство, изгра­ђен лич­ни карак­тер, ода­ност отаџ­би­ни и гра­ђан­ску хра­брост).

Родо­љу­би­ма је Иљин пору­чи­вао да се спре­ме за пост­со­вјет­ско кљу­ча­ње:У прво вре­ме, сав наш зада­так састо­ја­ће се у томе да што више скра­ти­мо пери­од неиз­бе­жног хао­са, који ће се раз­ли­ти по Руси­ји после пада тота­ли­тар­ног кому­ни­зма“. Знао је да ће непри­ја­те­љи њего­ве отаџ­би­не тај хаос поку­ша­ти да иско­ри­сте да би је сло­ми­ли: удру­жи­ће се запад­не силе који желе да је опљач­ка­ју, биће ту и они који веко­ви­ма поку­ша­ва­ју да је рели­ги­о­зно пот­чи­не (попут Вати­ка­на), као и они који се „неће уми­ри­ти све док не успе­ју да овла­да­ју руским наро­дом кроз мало при­мет­ну инфил­тра­ци­ју њего­ве душе и воље, да би му, под видом „толе­ран­ци­је“, намет­ну­ли без­бо­жни­штво, под видом „репу­бли­ке“ под­ло­жност заку­ли­сним мани­пу­ла­ци­ја­ма, под видом „феде­ра­ци­је“ – наци­о­нал­но обе­зо­бли­че­ње./.../Њима је нео­п­ход­на сла­ба Руси­ја, која изне­мо­га­ва у смут­ња­ма, рево­лу­ци­ја­ма, рас­па­да­њу, са ста­нов­ни­штвом које изу­ми­ре... Нужна им је Руси­ја без­вољ­на, пото­ну­ла у бес­крај­не пар­тиј­ске рас­пра­ве, неспо­соб­на да опо­ра­ви сво­је финан­си­је, да попу­ни вој­ни буџет, да ство­ри сво­ју арми­ју, да изгра­ди нео­п­ход­ну јој фло­ту. Нужна им је Руси­ја рас­ко­ма­да­на, по наив­ном „сло­бо­до­љу­бљу“ сагла­сна са тим кома­да­њем, која уми­шља да је њено „добро“ у рас­па­ду“.

Да би се такав сце­на­рио спре­чио, потре­бан је јак вођа који, по Иљи­ну, мора да1.скра­ти и зау­ста­ви хаос; 2. одмах започ­не каквот­ни избор људи (за уче­шће у вла­сти, нап. В. Д.); 3. успо­ста­ви рад­ни и про­из­вод­ни поре­дак; 4. ако буде нужно, да одбра­ни Руси­ју од непри­ја­те­ља и пљач­ка­ша; 5. да Руси­ју изве­де на пут који ће води­ти сло­бо­ди, расту прав­не све­сти, држав­ној само­у­пра­ви, вели­чи­ни и про­цва­ту наци­о­нал­не кул­ту­ре“.

После Јељцина, тај задатак је пао у део Путину.

О УКРАЈИНИ

Иван Иљин је, још 1938, запи­сао:Укра­ји­на се мора сма­тра­ти, у сми­слу сепа­ра­ти­зма и одва­ја­ња, нај­у­гро­же­ни­јим делом Руси­је. Укра­јин­ски сепа­ра­ти­зам је поја­ва вештач­ка, лише­на било какве уте­ме­ље­но­сти. Она је наста­ла због таштог сла­во­љу­бља вођа и због међу­на­род­них осва­јач­ких интри­га. Ако се одво­ји, та држа­ва себе пре­да­је туђи­ни­ма да је оку­пи­ра­ју и опљач­ка­ју. Мала и Вели­ка Руси­ја пове­за­не су у јед­ну цели­ну вером, пле­ме­ном, исто­риј­ском суд­би­ном, гео­граф­ским поло­жа­јем, при­вре­дом, кул­ту­ром и поли­ти­ком. Стран­ци који при­пре­ма­ју њено одва­ја­ње мора­ју зна­ти да тиме Руси­ји обја­вљу­ју више­ве­ков­ни рат“.

Сво­је­вре­ме­но је архи­ман­дрит Тихон ука­зао на чиње­ни­цу да се Путин сасвим сла­же са ста­вом белог гене­ре­ла Дењи­ки­на, који је твр­дио да нико са Запа­да нема пра­во да се меша у одно­се Вели­ке и Мале Руси­је, и да, без обзи­ра на непри­ја­тељ­ство белог гене­ра­ла пре­ма совјет­ској вла­сти, сама поми­сао на кома­да­ње Руси­је скри­ве­не под име­ном Совјет­ског Саве­за јесте зло­чин.

Очи­то је – оно што Ново­ру­си­ја данас бра­ни сасвим је на тра­гу завет­них иде­ја белог гене­ра­ла и фило­со­фа белих, Дењи­ки­на и Иљи­на. У Пути­ну, они има­ју наста­вља­ча сво­је завет­не мисли.

ИЉИНОВА ПОДСЕЋАЊА

1. „Руси­ја у све­ту нема искре­них добро­на­мер­ни­ка. Руски народ може да се узда само у Бога и у себе“.

2. „Руси­ја није пука људ­ска пра­ши­на и није хаос. Она је нада­све вели­ки народ, који није про­ћер­дао сво­је сна­ге, и који нема потре­ба да оча­ја­ва за сво­је спа­се­ње. Не сахра­њуј­те га пре рока! Јед­ном ће доћи исто­риј­ски час, и он ће уста­ти из при­вид­ног мртвач­ког сан­ду­ка и затра­жи­ће опет сво­ја пра­ва“.

3. „Ми нисмо „десни­ца“ и нисмо „леви­ца“; ми смо – руски родо­љу­би. И све што је добро за нашу роди­ну, при­ма­мо и бра­ни­мо. И све што је поги­бељ­но и штет­но за нашу роди­ну – одба­цу­је­мо!“

4. „Ако је нашем поко­ле­њу пало у део да живи­мо у нај­те­жој и нај­о­па­сни­јој епо­хи руске исто­ри­је, то не може и не сме да уско­ле­ба наше раз­у­ме­ва­ње, нашу вољу и наше слу­же­ње Руси­ји. Бор­ба руског наро­да за сло­бо­ду и досто­јан живот на земљи – наста­вља се. И сада, више него ика­да до сада, тре­ба да се узда­мо у Руси­ју, њену духов­ну сна­гу и само­свој­ност“.

Ова­ко је писао Иван Алек­сан­дро­вич Иљин, један од нај­ве­ћих руских умо­ва не само 20. века; и то је писао кад је Руси­ја била Совјет­ски Савез, и када је изгле­да­ло да се никад више неће поја­ви­ти из тми­не исто­риј­ског усу­да који јој је пао у део 1917. годи­не. Том вером живео је Иљин све до 21. децем­бра 1954, када је оти­шао Богу на исти­ну. Пред крај живо­та, у швај­цар­ском изгнан­ству, није имао изда­ва­ча за сво­је књи­ге. Али, није се бри­нуо. Све­до­чио је да пише и оста­вља на стра­ну и да, ако су њего­ва дела потреб­на Богу и Руси­ји, изда­вач ће се наћи и после њего­ве смр­ти. Ако нису потреб­на Богу и Руси­ји, она нису потреб­на ни њему самом; јер, он живи само за Руси­ју.

Ове годи­не навр­ша­ва се шезде­сет годи­на од Иљи­но­ве смр­ти. Њего­ва нада се није поко­ле­ба­ла, и Господ је није посра­мио. Руси­ја уста­је, и њени непри­ја­те­љи се боје Иљи­но­ве речи и Пути­но­вих дела, виде­ћи у њима тешко реши­ву заго­нет­ку.

На срп­ском јези­ку посто­ји низ пре­во­да њего­вих књи­га, у изда­њу „Лого­са“, на челу са њего­вим неу­мор­ним труд­бе­ни­ком, глав­ним амба­са­до­ром руске фило­со­фи­је у нас, Вла­ди­ми­ром Меде­ни­цом, као и „Бер­на­ра“, који води позна­ти заљу­бље­ник у лепо­те руске лите­ра­ту­ре, Нико­ла Дроб­ња­ко­вић. Бла­го­је Пан­те­лић је, у „Отач­ни­ку“, обја­вио „Осно­ве хри­шћан­ске кул­ту­ре“. На срп­ском се могу чита­ти и „Пут духов­не обно­ве“ (нај­бо­љи увод у Иљи­но­ву мисао), „Пут ка очи­глед­но­сти“, „Бела иде­ја“, „О супрот­ста­вља­њу злу силом“,„Загле­дан у живот/ Књи­га про­ми­шља­ња сва­ко­дне­ви­це“, „Поју­ће срце/ Књи­га тихих сазр­ца­ња“; „Поглед у даљи­ну/ Књи­га про­ми­шља­ња и нада­ња“,итд. У издању „Катене Мунди“ стиже својеврсна читанка о животу и делу овог мислиоца:“Између ЧЕКЕ и Гестапоа: Иван Иљин и Васкрс Русије“.

Текст је објављен у „Печату“ 24. октобра 2014.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 03 новембар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 28 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.