УМЕСТО УВОДА

Текст који нудим на увид читаоцима објављен је пре 12 година. Читаоцима препуштам да размисле колико се оно што је у њему описано заиста показало као тачно. По ко зна који пут, оно што ми хришћани знамо, није засновано на нашој мудрости и увиђавности, него на речи Божјој и речима Светих Отаца. Зато је Свети Јован Кронштатски говорио да не чита новине, него пророштво Исаијино. Текст је првобитно објављен у часопису „Погледи“ из Крагујевца.

Уочи Савиндана проплакала је икона Светог Саве на бденију у руском храму у Риму

На бденију у руском храму у Риму, где су служила два руска и један српски свештеник из Трста, проплакала је икона Светог Саве која се налазила на зиду где су иконе српских светаца (Срби у Риму немају свој храм, него им духовно уточиште пружају браћа Руси). То се десило баш уочи Савиндана 2002, а наша штампа је (не сва) вест стидљиво пренела. Наравно, одмах се чуо глас да ту нема „никаквог чуда“ – једноставно, било је много људи, а хладно, и дошло је до кондензовања водене паре, па су то, у ствари, те „сузе“. Ништа слично се, међутим, није десило ни са једном другом иконом у храму, а очевици су новинарима ставили до знања да је Свети Сава заиста плакао.

Иако нисмо пророци, свим православним Србима је јасно да Свети Сава има много разлога за плакање над својим грешним потомцима. Кренућемо редом, од Цркве, преко државе, до школе – јер све то нам је утемељио и ка Богу упутио син Немањин, високоврхи храст српског Хришћанства.

ЦРКВА

Мало пре тог догађаја, у Асизију, где се налазе земни остаци Фрање Асишког, папа Иван Павао Други председавао је „молитви за мир“ свих светских религија – од римокатолика, преко протестаната, до индуиста, будиста и индијанских шамана – незнабожаца. Свако се молио на свој начин, а све заједно личило је на циркус.

 http://www.youtube.com/watch?v=_-GB47sK_-s

Један српски архијереј, који је тамо био и 2000, кад је папа отварао „јубиларну капију“, учествовао је у екуменистичом хепенингу. Један други српски архијереј је, те, јубиларне 2000, одвео 36 својих свештеника на поклоњење папи римском, захваљујући му за све што је учинио за српски народ (рецимо, први је признао Босну и Хрватску у крвавим авнојевским границама и тражио бомбардовање Срба у Босни 1995, када је рекао Клинтону да је време да се објави „рат рату“).

На слави Богословског факултета у Београду, пред угледним званицама, уместо „нетолерантних“ одломака из „Законоправила“ Светог Саве који говори о „латинској јереси“ и папистима као новим Богумилима, чули су се „толерантни“ одломци из дела Савиног савременика Фрање Асишког. А Свети Сава није хтео папину круну за брата, нити се папи икад обратио као духовном поглавару (писао му је као „папи велике римске државе“), нити је кад посетио Рим, иако је на својим поклоничким путовањима то могао да учини.

Није прошло ни месец дана од Савиних суза, када је у Београд стигао кардинал Мартини, који је, примљен од врха државе и Цркве, изразио снажну папину жељу да посети Србију и српски народ. Дакле, Свети оче Саво, у твоју земљу треба да крочи онај који је за свеца прогласио војног викара усташке војске, Алојзија Степинца, назвавши га „мучеником за вјеру“ – папа Иван Павао Други. Можда си због тога плакао, заједно са Светим владикама Платоном, Савом, Петром и Доситејем (свештеномученицима) Ђорђем и Бранком и старцем клепачким Вукашином, које је Свети Сабор Српске цркве 2000. унео у календар, јер пострадаше од усташких крижара, тог „предзиђа кршћанства“? Доћи ће папа који се моли Степинцу… Можда зато ридаш са оних милион умучених у Ендехазији, који су „душе побијених за ријеч Божију и свједочанство Јегњетово“ (Отк. 6,9)? Је ли то цена за Европу? Треба ли да продамо душу да бисмо имали који евро више?

ДРЖАВА

Свети Сава је, на Жичком сабору 1221, крунишући православном круном свог брата Стефана, Србију учинио независном и слободном краљевином. А шта је сад са његовом државом? Хоће ли ова бити његова? Када је 1918. године створена она држава која је, по Светом Николају Жичком, била „пркос Богу и Светом Сави“, и кад је светосавски завет погашен ради паганског мештровићевског „видовданизма“ и штросмајеровског југославенства, тада је и почела сва наша пропаст. Славила је та држава и Савиндан и „Штросмајеровдан“ у школама, правећи се да не зна да је Јосип Јурај Штросмајер, бискуп ђаковачки, био за Југославију под Хабзбурзима и Ватиканом. И тада, те несрећне 1918, почела је антиисторија Срба. У првој Југославији порушено је много од оног што су зидали светородни Немањићи кроз теодолију (службу Богу свих, од краља до себра). Ни рат 1941-1945. није нас опаметио, ни Јасеновац, ни сто за једног нас нису дозвали себи. У октобру 1944. у Србији се устоличио човек из нигдине, који нас је у нигдину одвео, човек за кога се не зна ни да ли је био Јосип, ни да ли је био Броз. Само се зна да му се певало: „Друже Тито, ми ти се кунемо/ да са твога пута не скренемо“.
Заиста, нисмо скренули – пошто је то био пут у пакао, нашли смо се на његовом дну. Тито је био анти-цар Душан, са антисрпским „Душановим царством“ званим СФРЈ. Окружен својим сеизима и измећарима, уведен у Србију на совјетским тенковима и са Черчиловим „благословом“, он је безакоње прогласио за закон живота обескорењеног народа. Побивши најбоље, протеравши најумније, похапсивши најхрабрије, остале је подмитио, па се у земљи Дембелији певало: „Алај волем овај режим/ плата иде, а ја лежим“. Када је умро, царство је почело да се колеба и цепа – његови сеизи и вазали потукли су се око плена, и дошло је до распада анти-Душановог царства на феуде. (Осим Алије Изетбеговића, који је од младости био искрени мухамедански фундаменталиста, сви „актери југословенске драме“, од Кучана, преко Туђмана, до Глигорова, били су верни синови Тита и партије).

Тада се у Србији појавио анти-кнез Лазар, који је лажним Видовданом 1989, када је одбио да се причести и целива мошти Светог Кнеза, повео народ за собом. Служећи се национал-бољшевичким методама, Компартији познатим од Стаљиновог обраћања народу са „Браћо и сестре!“ и кокетирања с Црквом док рат не прође, Милошевић је све државотворне идеје и симболе, као и огромну народну енергију, потрошио борећи се за себе, а тврдећи да „главу даје, Крајину не даје“. Запад га је у томе свесрдно подржавао, називајући га „јаким човеком са Балкана“ и „дејтонским миротворцем“, а кад је постао непотребан – узвратили су му НАТО-бомбардовањем и Хагом.

После анти-Лазара, долази време анти-Стефана Високог. Пошто се српска крштена историја, као у огледалу, сада наопако одражава у постисторији која журно хита ка антихристу, владару у злу уједињених нација будућег Новог поретка, можемо претпоставити шта ће нам бити. И то веома једноставно: биће све супротно од онога како је било за време Лазаревог сина Стефана, који је, иако двоструки вазал, мађарски и турски, успео да сачува духовну и државну самосталност Србије, и да је прослави „Словом љубве“ и Манасијом, чувајући свој народ од пропасти, Данашњи анти-Стефани (а много их је, и у коалицији су) распродаће српско име и имање, и то будзашто – од фабрика до земље. Све ће бити на продају, и сви ће бити на продају.

ШКОЛЕ

Плаче ли оснивач српске школе и вечни наш учитељ због школе српске, у коју једва уђе веронаука, и то после упорне, комесарски острашћене борбе против ње, борбе српских универзитетских професора и интелектуалаца? Плаче ли због тога што на Светосавском балу 2002. министар просвете једва процеди кроз зубе његово име, али зато говораше да су „мањине – наше злато“? (Будни читаоче – денацификатору, пази: нижепотписани није против мањина у Србији, али не схвата какве то везе има са Савинданом).

Плаче ли зато што ће „реформа школе“ по ЕУРОПСКОМ обрасцу, историју прекројити да у њој не буде више те „досадне“ приче о српским страдањима? Зато што ће, у реформисаном предмету књижевности, бити мање епских песама јер нас оне, како неко рече, „воде у Хаг“? Плаче ли што ће српска школа коју је он основао, постати, по речима „попечитеља просвјешченија“, ДОС-овог Доситеја, „школигрица“ (рађена по узору на многомудру америчку државну школу)? Плаче ли Свети Сава што српски основци, уместо да живе радосно као деца Божја, „дувају“ све – од „траве“ до лепка, исписујући графите попут: „Боље ‘Тигар’ у кеси него мачка у џаку“?

Да ли је Свети Сава уопште плакао?

Па зар ми нисмо у блаженој транзицији и још блаженијем екуменизму?

Ко зна, можда је то ипак била кондензована водена пара?

А ти, читаоче, који знаш да је Светац плакао, и осећаш да је плакао због тебе и мене, помоли му се, са уздахом покајања, да он, светлосник наш, од Господа измоли помиловање за свој јадни, ранама и убојима прекривени, српски народ, који ни не слути шта га чека у „земљи Недођији“ последње глобализације.

(Март 2002)