Путујући земљом Немањића која је дата нама у наследство, не могу а да не опишем стање мога бића када улазим на живу рану српког ентитета- на Косово и Метохију. Читајући Библију видимо да Бог шаље казну на оне које је изабрао, а који му окренуше леђа и заборавише реч која спаја небо и земљу.

Косово је наша рана искључиво због немарности према целокупном српском бићу, прожетом душом Саве Немањића, Симеона Мироточивог, Светог владике Николаја и Аве Јустина. Пођимо од специјалности нашега рода и греха који нас убија живе, а то је осуда ближњега. Погледајмо особу немарну према својој души и телу, сетите се мисли које вам навиру када осуђујемо, просто се веселимо туђем паду да бисмо скренули поглед са суштине, а то је борба са самим собом. Колико пута Свети оци истичу : „Не суди, да ти се не суди“, запитате ли се браћо одакле потичу те дивне речи које отварају двери небеске? Те речи потичу од нашега Творца који се отелотворио кроз Спаситеља Христа, који прими грехе на себе да би променио свет, оставивши нам избор. Прихватити Христа, значи победити себе, истински следбеник речи Христове чији пут  учврсти на нашем тлу својим светлим примером и делима Растко, потоњи Сава Немањић, јесте онај који победи себе, који не суди ближњем,  који помаже брату своме и који је на част небеске Србије, за коју крв проли и Лазар Хребељановић, кнез на земљи, цар српски на небу.

Данас кушачи нису потребни свет је огрезао у греху, те природним путем влада блуд, неморал, убиство, кривоклетство, лаж, гордост, идолопоклонство, једном речју ствара се глобална Содома и Гомора. Грех је већ универзална категорија којом се човек удаљује од цркве. Самим споменом греха удаљавамо се од суштине. Овоме иде у прилог што се грех посматра као интерни црквени термин којим се означава нешто терминолошки неодређено. Просто и у Црквеним круговима нема више речи које се изговарају са љубављу и од срца, отупљивањем чула издиже се грех као нешто старомодно, што је време прегазило, а црква из времена када је настала то не разуме због већ усвојених типика. Грех треба посматрати као реално постојећу слабост човека да се одупре неприродним силама, вршењем дела која су у супротности са истинским бивствовањем. Можда делује конфузно, али зато смо овако и поставили грех да бисмо се сами запитали овога тренутка: Ко сам ја? Зашто живим? Како сам настао? Има ли живота након овога? Да не бисмо улазили у моје једнострано објашњење греха навешћу вас да сада сами размислите о свом унутрашњем сензору за добро и зло. Добро преиспитајте дела своја и окружења и сами себи признајте на коју страну иде превара, те да ли је суштина крсне славе јело и пиће и уопштено запитајте се зашто славимо, зашто је Васкрс један од најбитнијих празника.

Наставите себи да постављате питања и када дођете до дела када треба да спознате своје погрешке, немојте се уплашити, покажите светосавски дух, прионите покајању, не плашите се суда околине већ јединога Бога. Онога тренутка када се успротивимо светском поретку који владанашим бићем, чинимо себи добро, тек тада нам се отварају двери патриотизма и можемо бистрим погледом видети славну историју нашега народа, а самим тим и његове погрешке.

Једна од најтежих одлука, која се испоставила стубом српске духовности јесте Лазарева одлука. Ми је историјски сагледавамо као природно устајање противу велике силе која нас угрожава, али позадина одлуке је у свесрпској свести и прихватању завештања Немањића да не треба издати себе и своју државу.

Ми смо данас у ситуацији када идемо погрешним путем по на особ, притом са слепим вођама, тако да можемо бити и пуноправни члан изгубљеног владајућег поретка и опет нам нема спаса. Можемо живети у изобиљу и опет нам нема спаса. Јеврејски народ је најпре страдао због народног греха, потом због греха народних вођа и на крају када не би светлости народне и наде у колективно покајање дошло је до почетка голготе једног маленог народа. Присетимо се само какве су прогоне трпели и каква искушења се стављају пред њих, просто не бисмо волели такву судбу, али је нажалост кројимо и то не овај или онај, него ми сви.

Велико  зло смо учинили сами себи, сваки отац који не иде светосавским путем је џелат своје породице. Звучи мало сурово али је истина и зато боли. Прелазећи утемељену границу којом се прелази у некада српску земљу, моје срце трепери, обузима га сета и мисли лутају преко брда ка српским стубовима у изгубљеној Метохији. Косово нам је узето због нас самих, као што је некада било упориште српске снаге, сада је само подсетник да је на том делу дошло до великог моралног пада, ништа мањег него у другим деловима Србије, те нас позива на освешћење и духовно пресвлачење.  Губим битку са самим собом, те ми је једина нада Христос и немоћно гледам како лађа српског народа тоне.

Лазар Велимировић