Као кроз измаглицу видим себе – дечака од неких четрнаест година како са узбуђењем отварам прву страницу књиге чија душа болује од старости и употребе, ону, свим љубитељима антикварских штива, добро знану врсту лековите жутице с мирисом тамјана, благотворним попут дивне вечерње молитве: „Светлости тиха!”…

Наслов „Достојевски о Европи и словенству” обећава да ме посвађа са мојим љубимцем Шекспиром. (Школски другови су ми чак и дали надимак по њему – „Шекспир”). Његове краљевске драме, трагедије, сонети васпитавају моју душу да се учи треперењу и на најмањем ветру. Неке стихове – као оне о бунтовном Болинбруку, о музици (”Ко нема музике у души и ког склад слатких звукова не дира – томе не веруј никад” - Млетачки трговац) или једноставно о срећи – учим кришом напамет! Узимам разне преводе Шекспира и међусобно их поредим. Налазим да је заноснији од „Сна летње ноћи” – други превод: „Сновиђење у ноћ ивањску”. Често изговарам ове речи шапатом и не могу да се довољно наслушам неке плаве мелодије у њима, симфоније обрубљене месечином јула. Већ сам за сав живот инфициран слабошћу пред уметнички лепим, тражим без ичије помоћи нова пространства, а поједина, постиђен са толико младости и још већег незнања, једноставно напуштам. Спинозину „Етику”, рецимо, коју бих радо да читам, али не умем.

А сада ова књига – ко зна како доспела у моје руке. Узбуђује ме њена старост, али ништа више од тога. Све ми изгледа занимљивије од наслова. Издавач: Београдски универзитет, година издања: 1940., писац Др ЈУСТИН ПОПОВИЋ (какво чудно име, ко се још тако зове!?). Што се наслова тиче – мени тада одбојан: од Достојевског нисам прочитао ни редак, а „Европа и Словенство” упућују ме на то да је реч, вероватно, о некој политичкој студији писаној уочи избијања рата, дакле самим тим препуној погрешака. Ignoratio est mater arogantio– Незнање је мајка дрскости! „Да видим – мислим у себи – шта је писац имао да каже о Европи у којој је тада већ беснео рат. Ако је ово писао, по свој прилици, 1938. – биће уживање ловити га у грешкама”.

Прва реченица ме поражава као гром: „Од моје петнаесте године Достојевски је мој учитељ – признајем – уједно и мучитељ!” Наместо политичких и историјских спекулација, уместо ученог увода високог тона прочитао сам само крик! Па ја сам у тим годинама! Па ја о Достојевском не знам ништа! Као зачаран читам даље, читање настављам те ноћи, наредних дана… Обузет грозницом да што више сазнам скидам са полица библиотеке једну по једну књигу великог писца. Поредим Иванову Буну са сјајном анализом тог непознатог Др Јустина (ко је он? ко је уопште тај чудесни свезналац?) и увиђам да он тумачи писца као што Достојевски тумачи свет: космогонијски, онтолошки, из основа… Враћам се по десетак пута на тренутак када Соња Мармеладова чита убици Раскољникову Јеванђеље по Матеју о Лазаревом васкрсењу из мртвих. Због кнеза Мишкина, који је заједно са мном био прво гост код Др Јустина, па тек онда код свог аутора – читам Нови Завет – читам га полетно, жедно, жудно – не знајући с које стране пре да захватим! На све стране Вода, Вода Жива - Вода Живота! Плакао бих од среће, отворио све прозоре на души, раширио врата срца и ума пред снажним налетом Истине, пред Преображењем коме постајем устрептали сведок и радосни саучесник! У даљини само назирем свог Шекспира. Нисмо се разишли, али наслућујем да ће он морати да остане у оној позлаћеној рајској градини раних осећања засут звезданом прашином прве љубави – наивне, уосталом, као свака прва срећа. На моје очи Достојевски гради једну нову васељену, ширу од Шекспирове, васељену кроз коју ме води тај анђео од Јустина, можда исти који је водио некада Дантеа кроз Пакао, Чистилиште и Рај. Свега тога има у Достојевског: од паклених душевних дубина над којима нам се заврти у глави, од мука чистилишта у коме се у сусрету са Христом људска природа, покајана и обожена присаједињује рају, до раја једног старца Зосиме, за кога ми се често чинило да сам га потпуније доживео и истинитије видео него многе људе с којима сам се у стварности безброј пута налазио. Са старцем Зосимом сам се први пут пољубио у Јустиновој књизи. Тренутак његовог личног сусрета са Живим Богом у „Карамазовима” могу се једино у свеколикој светској литератури упоредити са преобраћањем Жан-Кристофа Ромена Ролана који после великог животног бродолома узвикује Богу: „О Ти, Ти… зашто си ме напустио?… зашто си отишао од мене… па само сам Тебе чекао свих ових мучних година!”

Ја нисам имао бродоломе. Тек сам извезао свој брод на пучину, детиње безбрижно не слутећи да је то „мирно” море граница неба и пакла. На тој граници су по Јустиновом тумачењу Достојевског – хероји и антихероји, јер су сви његови јунаци, као и сви људи, уосталом, христоносници или христоборци. Нико као Јустин није разумео Достојевског: у дијалогу између њих двојице Богочовек је био посредник! Читајте друге аналитичаре од Лава Шестова, преко Хенрија Милера и Стефана Цвајга, па до самог Берђајева, видећете да су се неки од ових искрено чудили шта ће Достојевском теодицеја, шта ће му Христос – не схватајући да је Његово Име у делу словенског генија онај угаони камен који они као зидари са презрењем одбацише, па им остаде само то да с неразумевањем зуре у рушевину. Тек у светлу Јустинове Богом надахнуте анализе разумемо да је узрок свеколиког зла код Достојевског једино и само себељубље – што може свако на себи да провери, а сваке љубави основ – христољубље! Христоносци и христоборци – то су једина два јунака Достојевског са безброј варијетета.

Смердјаков није христоборац само зато што је оца убио, него и зато, што је пре злочина са пакленом мржњом у грудву хлеба ставио игле и усмртио обично, недужно псето – бацивши се прво каменом на Творевину Божију, па онда оцеубиством на Бога – следећи своје друго „Ја” (Ивана Карамазова) чије речи су и данас темељ сваког „толерантног” и „прихватљивог” атеизма: „Не да ја Бога не примам – напротив – него не примам свет који је створио и улазницу му с поштовањем враћам”. Ова мисао је невидљивим мастилом написана на првој страници Комунистичког манифеста!

Кнез Мишкин није христоносац зато што посведневно не избива из цркве, већ зато што у себи Христа носи да њиме лечи друге, све док га ти други на смрт не разболе!

Некако с пролећа 1965. сазнајем заправо ко је Др Јустин, за кога се распитујем не бих ли још неку његову књигу набавио. Ову коју имам не читам – него изучавам. Наилазим на први траг. Сазнајем да је тај Драги, а Непознати жив и да је монах у манастиру Ћелије код Ваљева. Сазнајем још понешто, немам времена за слушање – пишем му одмах! Писмо је пуно љубави, али невешто, ђачко. Видим и сам да сам неумерен у изливима своје нежности, али не могу да се зауставим. Молим га да ми омогући бар да га видим. Чак и „претим”, Боже Благи!: …”ако икада нађете времена, тражим да ме примите”.

Прошле су две седмице пре него што је Едмонд Дантес који ово пише, добио одговор (нека ми буде опроштено на поређењу!) од једног другог заслужнијег опата Фарије утамниченог у тврђави Иф која се у оно време називала социјалистичком Србијом! (Тек сам касније схватио зашто ми је у „Монте-Кристу” увек био дражи сусрет два сужња од Дантеовог открића блага на напуштеном острву.) По калиграфском рукопису на коверти, какав дотле нисам имао прилике да видим – помислио сам да није реч о 1965-ој већ о 1935-ој, а по садржини – као да писмо није писано у Ваљеву него у Јерусалиму: реченице пуне топлине и дирљиве нежности. „…Можете доћи чим наступи распуст… даће Бог да о књизи коју сте прочитали и о другоме причамо више… само молим Вас под једним условом: да Ваши путни трошкови буду моји, јер ви сте још увек ђак!” Треба ми да писмо прочитам два пута да бих схватио његов смисао. Дружио сам се с њим све до краја школске године, а онда као на крилима кренуо у Ваљево.

Тај дан је остао за мој лични незаборав. Пут од Крагујевца до Ваљева нисам осетио. Замолио сам возача да стане код манастира, а када ме је позвао да изађем из аутобуса и објаснио ми стрпљиво да кренем путем „право кроз шуму” нисам веровао да сам се нашао на циљу толиких својих нада и жеља.

Леп летњи дан се прекрива сумраком, а што више идем шума је све гушћа и све је лепљивија тишина око мене. У тренутку када сам се већ уплашио да сам погрешно разумео возачева упутства, уморан од путовања и пешачења, које је увек на непознатом месту дуже него што би требало, кроз све ређа стабла назирем огроман пропланак, а онда одједном лепу црквицу и широке зграде око ње. Негде у предвечерје, над рајем непрегледних брда оглашавају се птице и чини ми се да мрвице њихових гласова падају у пљуску на манастир. Ако икоме пође за руком да сиђе дубоко, до најдубљег свог „ја”, до последњег унутрашњег станишта – угледаће очима душе оно што сам ја гледао те вечери: праисконски мир Старог и Цркву Новог Завета у спојеним длановима звона и птица.

Обраћам се првој монахињи коју срећем и показујем писмо Оца Јустина. Одводи ме ћутке до Конака и онда ме „предаје” другој монахињи. Она је љубазна и моли ме да сачекам испред једних врата. Слутим да ме само она деле од оца Јустина. Враћа се за час и каже: „Знате, о. Јустин је стар човек, данас је пуно радио, а овде сви водимо бригу о његовом здрављу. Он ће Вас сада примити (срце је брже закуцало!), али молим Вас… на зиду имате сат… немојте остати дуже од четврт сата”… Тронут сам њеном брижљивошћу и промуклим гласом обећавам да ћу је послушати. Онда се врата отварају и одједном се налазим пред омаленим човеком дуге, седе косе и браде у простој монашкој мантији. Преко ње је обукао џемпер, тако да слутим да му је због старости већ хладно. О. Јустин допушта да му пољубим руку, а он мене љуби у косу и очи. Нуди ми столицу преко пута његовог стола претрпаног књигама, на коме се као на некаквој старинској катедри налазе мастионица и перо, а мени у тим првим секундама пролази кроз мисли: „Старац Зосима”… На његовом изражајном лицу испод густих обрва блистају фантастично живе очи, за које без претеривања могу рећи да су биле испуњене проницљивошћу и добротом, уопште нечим тако јединственим што више никада нисам видео. Глас му је мало храпав и старачки, али реченице разговетне, свака реч савршено исправно наглашена. У његовом распитивању није било ни позе, ни сенке од лажне куртоазије. Разговарајући с вама он се интересовао за вас, он је слушао и говорио до те мере природно да сте имали утисак да је решен да се од сада па убудуће бави једино вама! Причали смо о мом путовању, његовој књизи, мојој жељи да га видим. Свуда око нас биле су само књиге и иконе. Где год да сте бацили поглед сачекивала би вас књига! Од таванице до пода, као приковане уз сва четири зида његове радне собе, наизглед испуњене стрепњом да буду одвојене од свог власника оне су чиниле тако раскошне завесе Духа да лепше заиста нисте могли видети. Десно од врата, иза једног застора била му је постеља. Показао ми је тај мајушни кутак, као да је то нешто најприродније и насмејао се. Тако се деца смеју! Незлобиво, лепо – ситницама! Приметио је да гледам на сат. „Пустите то – одмахнуо је руком – одморићемо се и ви од пута и ја од рада”. Обрадовало ме је то што је прозрео моју намеру и спречио да се опростимо. „Останите овде колико хоћете – што дуже то боље! Сада сте иначе на распусту.” Збуњивало ме је његово „Ви”. Имао сам ипак само четрнаест година. Но утисци су смењивали један други и ја нисам имао времена да о томе размишљам. Отац Јустин је био сав у покрету. Устајао је, узимао књиге – показивао ми их, а онда говорио о годинама проведеним у Русији, Енглеској… Једног тренутка је рекао: „Добро је, добро што читате Достојевског. Ја сам исто почео тако рано као и ви. Писали сте ми о томе”. Онда је склопио очи, заваливши се дубље у наслоњачу и причао о Достојевском. Говорио је о „Браћи Карамазовима” као роману – реци, о томе да је најтачнија Зосимина мисао да је „свако за све крив”, о Лаву Николајевичу Мишкину и Раскољникову. Говорећи о последњем почео је да плаче! Само је пљеснуо рукама и загрцнуо се! Имао сам утисак да се убиство догодило пре пар сати, а да га је починио неко Оцу Јустину – најдражи. Плакао је над страшним злочином петроградског студента и помињао његову мајку. „Сећате ли се, она је још пре злочина, јадница, слутила да је он веру у Бога изгубио? Сетите се само њеног писма! А он, савести своје мученик, какву је само покору починио!” Да је тај несрећник или неко сличан њему спреман за такво недело, могао видети те сузе усамљеног Ћелијског Старца, да види његову решеност да га моли да одустане од греха – не би био злочинац толико због самог злодела колико због настојања да га ипак почини. Нисам знао где да погледам. Болеле су ме те сузе, пекле његове речи – ћутао сам. Време је пролазило, а Старац је говорио. Није то био говор – verba volant! Касније сам разумео. Достојевски се не чита него проживљава. Био је то час, била је то лекција! Прошло је око два сата! Слушао сам без даха, плашећи се само прекора монахиње пред вратима. Разумео ме је! „Ја вама толико причам, а ви сте сигурно гладни!” Онај малочас страсни говорник, постао је наједном љубазни домаћин. Вероватно да би ме поштедео прекора изашао је заједно са мном. Монахиња испред поклонила се до земље и затражила благослов. Поштедела ме је и она. Био сам јој захвалан што нисмо морали да се погледамо!

Остао сам код Оца Јустина читав месец. Имао сам ту животну срећу да га свакодневно виђам, да свакодневно разговарам с њим, а да увече, заједно са осталим гостима слушам одговоре на питања која смо му постављали. Сећам се да су биле клупице иза конака. Он би обично седео сам на једној – а ми остали како ко: ја или са двојицом студената архитектуре из Београда или најчешће са једним необично драгим човеком, о коме више нисам успео да сазнам било шта, јеромонахом Јованом. Отприлике деценију старији од мене о. Јован и ја искрено смо се зближили. Ако икада буде у прилици да прочита овај текст од срца га молим да ми се јави. Колико се сећам, причао ми је да га је као сирото сеоско чобанче Отац Јустин заволео, узео себи и упутио на студије теологије. Јеромонах Јован је још студирао кад смо се упознали. Проводили смо сате и сате у разговору о Оцу Јустину, о Владици Николају и опет – о Достојевском. Нисам срео човека који је за друго биће имао толико љубави као јеромонах Јован за свог Оца Јустина. Мој нови пријатељ био је ведар и увек насмејан сабеседник. Обично би он служио вечерње. Посматрао сам га. Човек с којим сам до пре пола сата говорио као са старијим братом, служио је вечерње, кадио на „Господи возвах” малу манастирску цркву, док му је преко фелона у наборима падала црна пана – служио тако предано и озбиљно као да ме пре тога никада није видео. Осетио сам свим бићем да у његовој доброти и човекољубљу има неког вишег смисла и христољубља: волео је мене, али Христос је био на првом месту, а он као монах, Христов витез своју службу је савесно и одговорно схватао. Ишли смо заједно у село Градац где је рођен Милован Глишић.

Сећам се да су сестре свакодневно одлазиле у Ваљево и враћале се с писмима за Оца Јустина. Добијао их је на десетине, слободан сам рећи, стотину из целог света на најразличитијим језицима, као што су на многим језицима биле исписане књиге у његовом кабинету.

Издвојићу овде из прегршти утисака још само два – три.

Једне вечери обедовали смо печурке. На трпези случајно није било соли. Не молећи присутне монахиње, он сам је отишао у кухињу и донео сланик уз прекор: „У овој кући, изгледа, на све ја морам да мислим!” Приметио сам да је сестрама било тешко, онда их је он погледао и рекао: „Добро, знате и саме да то није тако”. Сви смо се насмејали, а мене је посебно одушевила његова спремност да одмах, ту, призна своју ситну, људску погрешку.

Тих дана је у „Вечерњим новостима” излазио фељтон у коме је неки новинар писао о томе како Црногорци нису Срби. Како је то само погодило Оца Јустина! Он који је са благим осмехом причао о малтретирањима у ваљевском СУП-у педесетих година због књиге коју је објавио, он коме су забранили да било куда из Ћелија сме изаћи само зато што су га се плашили, плакао је због вештачких, новинских подела српског народа на Србе и Црногорце! „Црногорци да нису Срби, о, Боже, каква је то страхота” – говорио је.

Имао сам прилике да га гледам док служи. Његово светитељско срце било је разапето између Бога и света, а очи праве сузарнице. На литургији је обично плакао. Сећам се тако литургије на Ивањдан. Говорио је за нас неколицину гостију и сељане који су дошли на празничну службу. Проповедао је о Мајци Светог Јована Крститеља питајући и себе и нас да ли је слутила да ће „највећи од жене рођен”, Претеча Господњи, доживети такву судбину, такву страшну смрт! Више је говорио о њој него о самом Св. Јовану! Са крстом у руци кренуо је полако од Царских Двери склопивши очи – све ближе и ближе нама, док су му низ образ клизиле сузе. Кад је завршио – цркву је испунила тишина. Сетио сам се оних беседа објављених у чувеној Нушићевој „Реторици”. И ова је била антологијска, небоземна, заслужна да буде записана и сачувана, снимљена бар, а изговорена је пред нама који сигурно нисмо били у стању да је икоме пренесемо. Ја сам као дете запамтио скоро све, али ко сам ја да сведочим речи Оца Јустина? Ту беседу бих насловио у духу оног Шекспировог превода „Сновиђење у јутро ивањско”. Сновиђење је била невероватна лепота дубоког смисла сваке речи из те беседе!

И о разговорима с њим, касније вођеним, не могу да причам, не зато што сам их заборавио – него што су исувише лични да би могао олако препустити тај драгоцени животни капитал.

Ближио се дан мог одласка. Рекао сам то Оцу Јустину вече уочи пута. Трудио се да ме увери да останем још мало, али било ме је стид што сам и оволико остао. Видео сам рад и одрицања ћелијских сестара, по повратку са јутрења затекао бих моју собицу тако поспремљену као да нисам ни спавао у њој, а да монахињу која је то радила за неких пола сата никада нисам срео ни стигао да јој захвалим. Овим путем целивам те вредне и напаћене руке непознате сестре, молећи Бога да јој плати за њен труд.

Негде око подне Отац Јустин је кренуо да ме испрати. Био је обучен у мантију широких рукава какву виђамо код грчких монаха, на глави је имао панакамилавку, а у руци штап. Молио сам га да не иде предалеко, било ми је и жао и тешко да човек у тим годинама пешачи због мене. Само ми је пребацио руку преко рамена и ћутке показао путић. Ишли смо лагано. Застајкивали смо скоро сваки час, пољубио би ми очи па косу чврсто држећи моју руку у својој,

„Сада је важно да научите своју душу да се разапиње око капија овог света. Душа је главна – за тело увек има времена.” Причајући тако дошли смо до узвишења са кога је манастир личио ка белутак. Нешто ми је говорило да Оца Јустина никада више нећу видети! То нешто ми је стезало грло и бранило ми да говорим! Човек који је био „сведок века”, доктор наука, монах од дечаштва, почасни доктор светских универзитета, педагог првог реда, теолог и филозоф, достојевсколог каквог до данас културни свет није видео, пријатељ Светог Владике Николаја – причао је са мном, дететом, као са себи равним и више од тога: за мене непознатог градског шврћу случајно залуталог у његов свет показивао толико љубави, само љубави и једино љубави.

Једног момента се осврнуо као да нас неко може видети и из мантије извадио новац! „Знате, ово вам је за карту!” Дошло ми је да пропаднем у земљу! Нисам смео да одбијем, али нисам знао шта да кажем. „Тако смо се договорили – рекао је – ви сте још ђак. Узмите!” Поклонио ми је две молитве које је он лично саставио и откуцао на учетворо пресавијеном пелиру, тако да су изгледале као књижице. Једна Св. Јовану Златоустом, друга Св. Архангелу Михаилу. Ћутећи ми је миловао руке чини ми се читаву једну вечност, а онда подигао своју Десницу на благослов: „Збогом пошли, Душане, Бог вас благословио!” Пољубио сам му руку и лице и горко заплакао. „Не плачите, дете моје – рекао је једва чујно – кажем вам да је живот пред вама.” Наједном се окренуо и полако пошао, сам, путем који смо заједно прешли. Кроз паучину суза видео сам га окупаног Сунцем Божијим како се враћа своме манастиру, својој медоносној кошници - Ћелијама. Поздрављали су га хорови птица као грмљавина звона, шумица га је озелењавала, а дуге траке светлости трептале су за њим као архијерејска мандија – мандија учења, мудрости, Богопознања. У свему његовом било је нечег генијалног, али не онако како то обично замишљамо велике људе, већ више божански просветљеног на начин који је био дарован само њему. Тек када је нестао из мојих очију – тек тада сам заиста схватио каквог сам човека упознао.

Сазнао сам за његову смрт када већ никако нисам могао отићи на сахрану. Отац Јустин, Благоје Благовесник, рођен на Благовести и преминуо на Благовести, благовестио је мени детету на почетку пута Христа и Његовог Петог Јеванђелисту, Спаситељевог Тринаестог Апостола - Фјодора Михаиловича Достојевског. О данима проведеним поред њега могао бих књигу написати, тако да су ова сећања само део тих (о)сећања!

Када сам у Лелићу 1991. г. присуствовао доласку моштију Св. Владике Николаја из Америке често сам се у мислима враћао Ћелијском Старцу. Разумљиво, јер од 1965. нисам долазио у овај крај. Видео сам поред Патријарха, све наше епископе, бројне монахе, монахиње, свештенике, академике, писце, сликаре и друге који су сигурно имали више сусрета са Оцем Јустином него ја. Помишљао сам на његове ученике: Атанасија, Иринеја, Амфилохија, Артемија – сада најугледније наше архијереје. Искрен да будем, увек сам их од срца волео преко љубави о. Јустина и у љубави Оца Јустина. Имао сам осећај да у лелићкој порти, окренута лицем према Светом Престолу служашча Српска црква стоји пред својим Светим Путеводитељима: у средини Свети Сава, а са његове леве и десне стране, Вечити наш Патријарх – Св. Владика Николај и Св. Јустин Ћелијски Богомудри.

Свети оче Јустине – моли Бога за све нас, за Крстоносни народ Твој српски, православни.

Да не дају молитве Аве Јустина да будемо засужњени међу народима између осталог и зато што смо њега у овој Србији својевремено засужњили не дајући му да прекорачи даље од свог манастирског прага. Да његовим светим и спасоносним молитвама Бог Одмаздитељ то не дозволи.

Зима 1965.

Душан Васиљевић 

Преузето из: ГЛАС ЦРКВЕ, број 4, Ваљево, 1992, 14–22