КОЛИКО ЈЕ У ПРАВУ СМИЉА АВРАМОВ?

Ове, 2014, у новембру месецу, у Београду је одржан састанак Трилатералне комисије. Угледна србска научница, професор међународног права, др Смиља Аврамов, тим поводом је, између осталог, изјавила:

„Између САД, Ватикана и Немачке склопљен је 1976. године тајни споразум у 11 тачака. Једна од централних теза овог споразума била је идеја о федерализацији света… Једна од тачака која је мене посебно погодила, кад сам читала тај споразум, била је – тотално уништење Православља. Православље мора бити избачено из светских комуникација, као религија, јер је то једини хомогенизирајући моменат православних земаља који има политичке димензије, и глобализација уз Православље тешко да ће успети. Отуда уништење Православља, али и продор у Православну Цркву и бацање тешких пара да би се придобили поједини руководиоци Православља и да би се на тај начин уништила срж теологије православне.“

Колико има истине у речима Смиље Аврамов?

Довољно је погледати шта се око нас дешава.

ПАПИЗАМ И ГЛОБАЛИЗАМ

Прво о савезу Ватикана с Америком и Немачком.Нећемо говорити о пакту Реган – Војтила, као уводу у рушење Источног блока. Осврнућемо се на стање самог римокатолицизма.

Види се да је папизам од папе Павла Шестог, слободног зидара, ушао у савез са Империјом, на чијем је челу масонска творевина, САД, и да и оно мало хришћанства што га је у римокатолицизму остало у траговима бива згажено: екуменизам је тријумфовао, извршена је литургијска реформа, морални закони су доведени у питање, а процес се наставља корацима од седам миља. Папа Бенедикт Шеснаести, учени конзервативац, послат је у пензију, а на његове место доведен је језуитско – амерички кловн Фрањо, који стреми даљој разградњи своје верске заједнице. Свуда где постоје свештеници који проповедају класични хришћански морал и који служе традиционалну мису, а у општењу су с Ватиканом, почиње њихов прогони, слање на „одмор“ и „медитацију“, с циљем да се што више рашири смртоносни вирус модернизма.

Папство у овом тренутку служи интересима глобализације, и то без икаквог зазора.

 ЗАШТО СМЕТА ПРАВОСЛАВЉЕ?

Православна Црква је, за разлику од папске и протестантске јереси, сачувала на само богословље и Литургију, него и јасно  учење о  последњим временима, па је за њу глобализација знак приближавања антихриста. Као сведочанско исповедање, предањско правоверје обједињава све православне народе: Грке, Србе, Бугаре, Румуне, Мале, Беле и Велике Русе, Грузине; оно је антиглобалистичко и државотворно. И зна шта је циљ слугу непоменикових што, у име „демократије и људских права“, уједињавају планету.

Сетимо се само речи Светог Николаја Свесрбског из „Жетви Господњих“: „Није искључено, да ће Бог допустити људима, да по спољашњости уједине народе у Један Свет. Често је Бог попуштао да људи иду својим путевима, мада то нису били Његови путеви. "Мисли Моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви Моји путеви, вели Господ. Него колико су небеса виша од земље, толико су путеви Моји виши од ваших путева, и мисли Моје од ваших мисли." (Исаија 55: 8-9)./…/Велика је разлика између мира што га Христос даје и мира светског, што га људи желе. Први мир чува човека од корупције, а други производи корупцију, и кроз корупцију води поновним побунама и ратовима. Неваљао мир је отац рата. Узевши идеално, мир је бољи од рата. Али коруптиван мир није бољи од рата, јер је само један предах од рата. Као што се каже у Библији: "И земља почину од рата" (Навин 14: 15). Докле? Докле људи не упрљаше мир гресима својим.Содом није уништен у рату, него усред мира и материјалног благостања. У време мира, спољашњег благостања и сигурности римског царства, друштвена корупција доводила је цара Марка Аврелија, стојичког философа, до очајања. И он је предвиђао пропаст таквој држави. Једва да је што мања корупција била у хришћанским царствима Карла Великог и Луја XIV.И тако је морало бити свуда, где год су људи тражили Рај на земљи, а не на Небу. Сваки свој достигнути Рај на земљи, људи су брзо претварали у пакао. И Бог је мењао ситуацију ради Своје Жетве./…/Грађани те евентуалне Светске универзалне државе, биће гори од грађана римске империје; много гори. Место оглашеног мира и спокојства и благостања, људи ће се осећати неспокојнији и несрећнији него икад. Кад нису могли уредити своје мале државе на своју срећу, како ће уредити, ти исти страсни људи, сав Свет?

 Настаће нереди, побуне и револти на све стране кугле земаљске. Парламенти ће бити немоћни да то спрече својим бескрајним препиркама, узајамним оптужбама и тобожњим законима. Зато ће с времена на време преносити своју власт, вољно или приморано, на диктаторе, који ће огњем и мачем повраћати ред у свету.Тражиће људи спасења само у политичким и друштвеним променама. Пробаће поново све бивше политичке експерименте у историји света. И тако ће дуго трајати, та смена парламентаризма и диктатуре, аутократије, демократије, олигархије, тимократије, итд.Најзад ће, у сумраку историје, доћи диктатор света, "син погибељи - којега ће Господ Исус убити дахом уста Својих" (1. Сол 2: 8).          А за све то време мира, среће и благостања, "биће невоља велика какова није била од постања свијета, нити ће бити." (Матеј 24: 21). Због тих невоља, многи ће се покајати и повратити Богу Спасиоцу. И у њима ће Господ имати Своје последње Жетве. Она Светска држава водиће најогорченију борбу против Христа и Његове Цркве.

 Јер, уједначитељима људи, народа и вера, највише ће сметати Христос, Неуједначитељ и Неуједначиви. Како би се могла уједначити истина са лажју? Лаж се не противи овом уједначењу, она га тражи, али јој се истина противи. Гле, истина и лаж нити могу орати на истој њиви, нити спавати у истој постељи.

 Црква ће се Христова ставити ван закона, а за јавно спомињање Христовог Имена, биће прописане оштре казне. Али ће се спасавати само они, који буду призивали Име Господње. И Син Човечији када дође изненада и убије "сина погибељи", последњег тиранина људи, да ли ће наћи веру на земљи?

 Наћи ће је, али не као јавну. Наћи ће је, али не по велелепним храмовима, као што су наши садашњи, него у пештерама и пустињама. Наћи ће је, али не као одобрену и штићену, него као ружену и гоњену. Наћи ће је, али не у раскошним Литургијама и псалмодијама, него у храмовима људских срца и у шаптању људског језика. Јер Црква Његова почела је мучеништвом и завршиће мучеништвом, света браћо моја.

 Међу Мученицима за Христа у то последње време биће многи Јевреји, по визији Светога Павла. Јер је са Јеврејима Црква и почела. Биће веома смањен број хришћана у земаљској Цркви.

   И биће време када ће први пут важити гневна реч Господња: "Ко чини неправду, нека још чини неправду и ко је поган, нека се још погани." (Откр. 22: 11). Јер ће и позив на покајање безбожника престати.

 Али зато ће Црква на небесима у то време бити пуна до препуњености. Безбројни народи и језици и колена, ликоваће у Њој, као у тихом пристаништу. Књига Живих биће испуњена од корице до корице. На последњим странама те вечите Књиге, биће светлошћу уписана имена оних последњих хришћана, које затече на земљи Господ Исус Христос, када се јави у сили и слави Својој, са свима Светим Анђелима. И сатана ће бити бачен у језеро огњено са свима својим слугама, у нељудском и у људском облику. И земља ће се спалити огњем, као чаура која је дала оно што је Домаћин од ње очекивао. И Домаћин ће бити задовољан.

 А Небесна Црква, коју нико не може избројати, жива и словесна Жетва Господња, наћи ће се сва обучена у беле хаљине чистоте и радости. И запеваће и вечито певаће, Велико Славословије Светој Тројици, Богу Јединоме. И Господу Исусу Христу, Спаситељу, главном Јунаку, свеопште и величанствене драме створенога света од почетка до краја.

Блажени, који се у оне последње дане не устраше од непријатеља Исусових, у којима нема живота. Такови ће бити вечни учасници славе и радости Господа својега“.

   Такве речи, какве су речи Владике Николаја, говорили су сви Свети Оци. Православни их добро знају; зато што знају, сметају глобалистима. То значи, по сведочењу Смиље Аврамов, да глобалисти у самој Цркви морају наћи издајнике (а то могу бити само високи клирици и теолози вољни да служе Великој Светској Лажи) спремни да униште православно хришћанство изнутра, кроз јеретичку теологију каква је она мртводушничка, кроз литургијску реформу, кроз екуменизам. И нађени су, ти издајници, посвуда.

 Довољно је прочитати интервју великог србског хришћанског мислиоца у емиграцији, покојног др Марка С. Марковића, па да се види како масонерија ради на екуменизму и сједињењу православних с папистима управо кроз своје ложе (http://www.pravoslavni-odgovor.com/New_Age/Pravoslavlje_i_Novi_Svetski_Poredak/04.htm). Масони, попут Ива Марсодона о коме пише Марковић, лажно прелазе у православну веру да би је изнутра поткопали. Наравно да они међу клирицима и теолозима врбују своје људе. И такви, врбовани, одмах крећу у акцију разарања Светог Предања.

 УКЛАЊАЊЕ НЕПОДОБНИХ     

Ко неће да слуша, бива уклоњен. Недавно сам, тражећи неке податке на Интернету, налетео на чланак новинара Дејана Лукића „Незгодан свештеник“, објављен у „Вестима“ 22. јануара 2010. Он је и сада актуелан, па га преносим:„Француски аристократа, филозоф и есејиста, Монтењ, записао је у једном од својих трактата да му је, када седне за трпезу да руча, свеједно да ли његов кувар има диплому филозофског факултета или, пак, није видео ниједан разред основне школе. Мао Цедунг би овде рекао да га не занима какве је боје мачак него да ли лови мишеве. Енглези кажу да нешто можете да хвалите колико вам воља, али да је, на крају, “доказ у пудингу”.

 Када су, као што се сећате, Јосипа Висарионовича саветовали да је Ватикан јак и да би Совјетска Русија требало да се мало отвара према Светој Столици, Стаљин је леденом логиком упитао: “А, колико тај папа има тенкова”?

 Владика рашко-призренски Артемије је ловио мишеве на Косову и то га је - привидан парадокс - управо коштало целе епархије. То му нео-другови у Београду нису могли опростити. Севнула је сатара, а цела сцена као да је пресликана са енглеског двора када је Хенри Осми, до беса иритиран пораслом популарношћу свог врхунског свештеника, кардинала Вулзија, испустио онај историјски вапај: “Има ли икога у овом мом Краљевству ко би ме отарасио овог незгодног свештеника?“ Нашло се. И Вулзија је попила ноћ у Кентерберијској катедрали.

Незгодног свештеника на Косову је - без обзира да ли је књиговодство у Грачаници вођено по свим бирократским прописима -требало, дакле, одстрелити. Па и по цену ове депресивне шизме са колоритним призором рвања монаха пред вратима манастира. Али, ако мислите да је сага о незгодном свештенику само инцидент и прича сама за себе, увелико сте промашили тему.

 Недавно су две масонске ложе, Велика француска Ложа Оријента и њена бриселска сестра, одлучиле да изађу из полумрака и писмено затражиле да формирају свој лобистички биро у централи Европске Уније. Мисија: сузбити утицај религије у институцијама ЕУ.“Велика битка мора да одмах почне, изгубљени терен мора да поново освојимо, време је да масони преузму иницијативу у институцијама Уније… Реч је о бици коју ће ће морати да води лаицизам и секуларизам против конфесионализма”, изговорио је Марсел Конрад, декларисани масон у Европском Парламенту.            Жан Мишел Кијарде, бивши велики мајстор француске Велике Ложе Оријента, прецизира ствар до краја (”Л’ Соар” 17.фебруара): “Европа се мора присилити да прихвати универзалну идеју Просветитељства - идеју да су људи само грађани, да су људи у Европи грађани Европе пре него што су Јевреји, Црнци, Мароканци, хомосексуалци, хетеросексуалци”…

 Нова, јавна, масонска кота у ЕУ ће, вели Конрад, ширити ту идеју грађанског, у којој нема места за национално. Са мало метафоре појашњено - Србин ће морати прво да буде Шенгенистанац па ако му шта преостане може онда да буде помало и Србин.

Деструкција националне државе - када се све ово лепо преведе - је терминална станица идеолошке конквисте глобализма и масонерије, којој фетиш супер државе ЕУ даје потребни гео-институционални простор.

 У случају Србије тај задатак је много теже обављати без претходне разградње везивног ткива нације -СПЦ.

За свака два здрава ока у глави, екскомуницирање “незгодног свештеника” на Косову је, дакле само регионални сегмент глобалистичко-масонског пројекта разградње националних држава методом разарања њихове националне душе.

 Ово што сада гледамо је, стога, епизода у којој је локална масонерија - која у Београду сеже све до политичког врха - обавила задати задатак и сада може мирно да салутира Бриселу:мисија је извршена; монаси се туку; пробушили смо и Синод;а и мачак који је ловио наше и ваше мишеве стављен је под сигурну шапу“.           

Тако је Лукић писао у јануару 2010. године.      

ИЋЕ, ПИЋЕ И НЕТАЛАСАЊЕ

Коначни циљ овог подухвата је „безубо православаље“, потпуно пацификовано, чијим вођама је свеједно да ли држава њиховој пастви намеће содомију и еутаназију, и који, уместо да грме против слугу антихристових, нешто мрмљају себи у браду. А зашто? Зато што их та држава снабдева привилегијама „масног копита“: они уживају у комфору,  ићу и пићу, а народ, бедни, убоги, сироти народ, нека се сам сналази.

То је својеврсна ставромахијска јерес, јерес не толико књишка, колико животна, јерес нових крстоломаца, који поричу да је за спасење у Христу потребно носити крст и борити се против духа овога света. Сва њихова теологија је у „неталасању“; јер, ко таласа, остаје без комфора, ића и пића. А шта би они радили без тога? Били би сиротиња као и њихов народ, и мучили би муку да прехране себе и своје. Овако служе богоборцима на власти и труде се да ћуте и куте, да нико не уочи њихово постојање, осим кад се треба сликати у званичним приликама. Ако нешто „ускосно“ и кажу, то је само „да се Власи не досете“; а онда настављају дружење и фотографисање са власт имајућим, дајући им ордења изобила и тапшући их по рамену, с разумевањем: “Шта ћете кад се мора? Сила Бога не моли! Ми вас потпуно разумемо!“

 ШТА БИВА НА КРАЈУ?

Са тим и таквим „вождовима“ православних (који се „не мешају у политику“), творцима Новог поретка увек се посрећи, па  без проблема инсталирају своје политичке климоглавце где год им то треба. А онда климоглавци, који су, као слуге Новог поретка, престали да буду људи, све чине да би доказали оданост газдама. И тако цела планета тоне у мрак, држава по држава.

Рецимо, пример  из Литваније. Ево вести од 22. новембра 2014: “Еутаназија може бити добар избор за сиромашне људе, који због сиромаштва немају приступ медицинској помоћи” – овакво “решење” питања о сиромашним пацијентима предложила је нова литванска министарка здравља Риманте Шалашавачуте (Rimante Šalaševičiūtė), која је почетком јула положила заклетву. Она је одмах започела дискусију око легализације еутаназије у Литванији и у интересу медија изјавила је да Литванија није социјална држава у којој је палијативна помоћ доступна свима којима је потребна. Због тога еутаназија може бити решење за људе “који не желе да узнемиравају рођаке спектаклом сопственог страдања”. Министар здравља је такође поставила питање о “педијатријској еутаназији”. Она је подсетила јавност Литваније да то “право” већ имају белгијска деца.“

 Уместо да гоне и анатемишу такве политичаре, клирици – ставромаси, којима је, по Писму, бог трбух, гониће и анатемисаће правоверне, који не пристају да ћуте пред влашћу Звери. Јер, иће, пиће и комфор ништа не сме угрозити, а „лајави“ православци су маргиналци с којима обрачун не носи никакву опасност. И тај час, час обрачуна с „лајавцима“, све је ближи и ближи.

 Али, не заборавимо речи Владике Николаја: “Немојте се, децо, од таквих препасти – ни длака вам с главе не може пропасти“. Јер, Бог ће бити с онима који Му служе, и који се боре за Његову истину и правду, па ће такви певати: “С нама је Бог, разумејте, незнабошци, и покорите се, јер је с нама Бог“.

Издајници правоверја због ића, пића и комфора ће сва добра своја примити овде, па, не покају ли се за живота и не устану у одбрану истине Божје, неће им вредети да траже православне убоге Лазаре да им расхладе језик с друге стране гроба. Јер, ако нису веровали Мојсију и пророцима, шта им друго остаје до да се суоче са собом у очима Христа, Неуједначитеља и Неуједначивог?

Ипак, ни правоверни не смеју да се уљуљкују својом борбеношћу, сматрајући да је ревновање за догматско – канонску истину све што нам треба.Сви редовно морају да проверавају стање своје молитве, свог подвига, своје душе. Бити православан вером, а не бити хришћанин делом,  ништа не значи. Јер, ко мисли да је довољно само разобличавати лаж, а заборавља на Истину Која је Христос, и с Којом се треба сједињавати не једино знањем и разумом, него свим својим бићем, такође не иде путем спасења, него путем самовоље и прелести, од кога нека нас избави Господ, Отац и Син и Дух Свети, сада и увек и векове векова. Амин.

Фото у наслову: Титуларни митрополит пергамски Јован Зизиулас, један од челних "православних" екумениста, љуби руку папи Фрањи