Драги пријатељи,

Недавно ме је контактирао Анакрониста са италијанског вебсајта controinformazione.info и договорили смо се да одговорим на неколико питања, што је данас објављено на италијанском, ја постављам на енглеском …

Живели, The Saker

Анакрониста: Данас су супротности између руске и америчке спољне политике изразито велике: с једне стране умереност, здрав разум, поштовање суверених држава; на другој страни државни удари, претње, санкције и лажи. Да ли су такве супротности у понашању две силе резултат узгредних политичких калкулација или су настале на различитим животним погледима ?

Степски соко: Прва ствар коју треба истаћи је да су Лавров и Путин изузетно добро образовани људи који долазе из елитних институција:: Лавров из Министарства спољних послова, Путин из бившег директората за спољну обавештајну делатност КГБ-а. Њих двојица су далеко боље образовани од садашњих америчких дипломата. Некада су и САД имале истакнуте дипломате као што је био Џејмс Бејкер, али су сада то или тотални идиоти (као Псаки), или арогантни лажови (као Пауерс). Друго, САД немају праву дипломатију. Америчка „дипломатија“ је само комбинација захтева, обећања, претњи и бомбардовања – што не захтева никакво стварно дипломатско умеће. Треће, Русију је империја веома скупо коштала, и под царевима, и за владавине совјета. Као резултат, Русија не жели да буде империја, или суперсила, светски полицајац или хегемон. Све што Русија жели јесте да буде „нормална“, и, што је важно, истински суверена земља. Да би у томе успела, Русија има неколико правила у које заиста верује:

– Претвори своје непријатеље у неутралне, неутралне у партнере, партнере у пријатеље, пријатеље у савезнике. САД могу да добаце само до две категорије: вазала и непријатеља.

– Безбедност је увек и нужно колективна. Ако вам се комшија не осећа безбедно, онда ни ви нисте безбедни. САД се осећају безбедно само ако могу да угрозе свакога, што за резултат има да се сви осећају угрожено.

– Међународно право је заиста важно Русима. Зашто ? Зато што Руси желе мултиполарни свет, што, за узврат, налаже да се „правила игре“ (међународно право) морају поштовати. САД желе униполарни свет, у којем, према томе, нема потребе за међународним правом.

– За Русију је употреба војних снага последња опција и неуспех дипломатије. За САД је употреба силе саставни део онога што оне називају дипломатијом.

Овде се ради о дубоком цивилизацијском сукобу.  То су два фундаментално неспојива погледа на свет, два међусобно искључива цивилизацијска модела који не могу ни коегзистирати, а камоли успети да сарађују.

Анакрониста: Које су суштинске разлике, ако их има, између западног капитализма и руског капитализма? Да ли Русију води „тржиште“ ?

Степски соко: Не, Русија има дубоко нефункционалну економију. Прво, руске каматне стопе су толико високе да потпуно инхибирају већину кредита за стварање малих и средњих предузећа. У ствари, каматне стопе у Русији су веће од профитабилности читавих сектора привреде. Друго, огромне суме руског новца се сваке године стављају на рачуне у иностранству, а затим се у Русију враћају у виду „страних инвестиција“. У комбинацији са чињеницом да је већина руских предузећа инкорпорисана ван Русије (обично у Великој Британији) можете одмах закључити да је читав привредни/новчани систем Русије тако испланиран да спречи Русију да диверсификује своју економију и скине се са „енергетске игле“. Русија је и врло слабо регулисана, има веома чудан порески систем, веома ограничене владине инвестиције и корумпирано превосуђе (отуда коришћење арбитраже). Руско тржиште показује све знаке да је олигополно, што је велики инхибитор стварном потенцијалу руског друштва. Неки економисти кажу да руска привреда једва да окреће 2/3 до 1/2 свог потенцијала.

Напомињем да је такође истина, на сасвим другом нивоу, да прави капитализам никада није био део руске културе. Руска култура је много више колективистичка, руски народ не инспиришу погледи на свет који нуде мало шта изузев наде у самобогаћење и монетаризацију свега. Руска култура је увек била социјална и социјална правда је још увек јак идеал у Русији, необуздана похлепа није пожељна.

Анакрониста: Стварање новца и управљање њиме у западним државама је у рукама приватних банака као што су ФЕД и ЕЦБ. Како то функционише у Русији ?

Степски соко: Русија такође има своју ФЕД-у налик Централну банку, која може да штампа рубље само у износима који одговарају куповини долара. Што је лудо. Званично, Централна банка има задатак да држи рубљу стабилном, али се у ствари све чини да се инхибира инфлација, што је веома лоша идеја, посебно у временима рецесије и санкција као данас.

Анакрониста: Да ли Русија планира да индустријализује и модерну инфраструктуру прошири на читаву своју територију.

Степски соко: У теорији, да. Постоје планови за поновну индустријализацију и развој Сибира, руског Далеког истока, Крима и других области. У теорији постоји и програм програм супституције увоза, за развој и домаћу производњу онога што је раније увожено. Најављени су велики програми модернизације инфраструктуре, нарочито путева, аеродрома, пруга, итд. Сви ти програми на папиру сјајно изгледају, али све док Центарлна банка гуши руску економију и Медведевљева влада саботира одлуке председника, ја нисам велики оптимиста.

Антагониста: Какав је руски поглед на имиграцију и интеграцију: како Русија управља бројним националностима које чине огромну федерацију и придошлицама из иностранства ?

Степски соко: Око овог питања има много напетости и много је неслагања. Историјски гледано, Русија је увек била мултиетничка држава захваљујући којој је 180 различитих етничких група преживело (упоредите то са САД !) Чак су и такозвани Руси (око 80% становништва) готово увек мешовитог порекла. Бити Рус није етничко/расно питање. Чак и православље тежи да категоризује људе по њиховом погледу на свет и вредностима које поштују и негују, а не по њиховим биолошким коренима. Међутим, постоје стварне културне и верске разлике које стварају напетости: слабо образоване и високо криминализоване мањине из сада независних бивших совјетских република, и вехабистички ислам који је тесно повезан са тероризмом. Као одговор на ова два проблема, Кремљ је представио три основне политике: подршке локалним привредама у неразвијеним областима; подршке локалним извршним властима у спровођењу закона; подршке традиционалном исламу (који у бившем СССР-у никада није био вехабијски). Ту су и проблеми са кинеским имигрантима, али су они углавном локалне природе и ни приближно озбиљни као проблеми са имигрантима са југа (Кавказа и центалне Азије).

Анакрониста: Дрога, криза породице, социјалне дезинтеграције: у којој мери је Русија погођена свим тим злом које мучи Запад, и како намерава да се лечи ?

Степски соко: И Русија има све те проблеме које сте навели. Главна разлика у односу на Запад је што је у Русији било најгоре ужасних 1990-их, када је, како се Руси шале, сваки дечак хтео да постане криминалац и свака девојчица проститутка (не буквално, наравно, али делимично је ипак тачно). Када је Путин дошао на власт, ови проблеми су уведени у, истина спор, али стабилан процес решавања, док се на Западу сваким даном све више погоршавају. Главни чинилац је да се руско друштво које је 1990-их желело да опонаша Запад сада ратосиљало илузија и чак је згађено Западом, а као резултат тога, одбачен је читав западни цивилизацијски модел. Сада се многи Руси враћају својим историјским, цивилизацијским и верским коренима (православљу и исламу), док други теже ка оригиналном „руском“ друштвеном/цивилизацијском моделу. Иако тамо дефинитивно и даље постоји слој људи који би да буду Европљани, украјински слоган „Украјина је Еуропа“ никако не би могао да се запати у Русији. Ако ништа друго, западно непријатељство и лицемерје спрам Русије су убедили већину Руса да се Запад не држи обећања датих Русији. Мислим да прозападне популације у Русији нема више од 5% од укупног становништва.

Анакрониста: Класику све више занемарују у образовном систему Запада, чиме младе отуђују од свог наслеђа и традиције. Какав је у Русији однос између прошлости, садашњости и будућности ?

Степски соко: Врло занимљиво, али и врло болно питање. Руска прошлост је веома трагична, посебно у 20. веку. Али чак и ранија. Још увек има Руса – као што је Александар Солжењицин – који истичу да се дубоки корени руске револуције могу наћи у реформама Петра Првог у 18. веку. Ја се с тим слажем. Руска цивилизација је била мање или више потлачена не мање од 300 година. Ипак, Руси не могу просто одбацити 300 година своје историје, сести у времеплов и вратити се у Русију Алексеја Михаиловича. Али Русија не може ни да подржава све што је учињено у протекла три века. Постоји мали покрет национал-бољшевика који у суштини кажу да је сваки цар био добар, да је Лењин био добар, да је добар био Стаљин и да је више-мање све руско било добро. Али то су глупости и таква идеологија нема будућности. А опет, Руси су такође дубоко везани за своје корене и верују да неко без прошлости нема ни садашњости, да је чак и без будућности. Дакле, потрага је за критеријумом, погледом на свет, уједињавајућој идеологији што ће Русима омогућити да раздвоје добро од лошег и, надамо се, добро задрже. Мислим да у Русији нико више не жели још једну револуцију или какав „Руски Мајдан“. Зато је не револуција, већ еволуција на дневном реду. Али Русији треба еволуција ка вишим идеалима него што су то похлепа, профит, богатство и удобност. До сада није нађено право решење за тај проблем. Ако пажљиво читате програмске изјаве Путина, он заиста нуди консезусну визију коју подржава око 80% Руса: поштовање традиције, поштовање личних слобода, социјалне солидарности, државног суверенитета, поштовање породице и друштвене заједнице, потрагу за социјалном и економском правдом и општу подршку традиционалним религијама (православљу, исламу, јудаизму и будизму). То је, наравно, само почетак, али ја мислим да је здрав и разуман.

Извор: The Vineyard of the Saker: Q&A with the Saker by Controinformazione in Italy

Преузето са „The Saker Српски“