header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРЕТРАГА
В. Димитријевић: Духовни отац и духовни син: Свети Јован Шангајски и отац Серафим Роуз (1) Штампај Е-пошта
уторак, 02 децембар 2014

 ШТА ЈЕ СВЕТО ПРЕДАЊЕ?

Свето Предање је предавање божанске благодати и Истине, Која је Исус, Син Очев, са  духовног оца на духовног сина у Духу Светом. То није никаква мртвачка, рационалистичка теологија, него живи живот остварен у литургијско – подвижничком и молитвеном простору Цркве Христове. Ево једноставног примера:

 Свети Пајсије Величковски научио се молитвебом тиховању из светогорског предања; отишао је у Молдавију, и у манастиру Њамцу објавио Добротољубље на словенском језику; његови ученици основали су Оптину пустињу; ученик оптинских старца био је старам Амвросије Миљковски; у манастиру Миљкову његов духовни син био је Свети Јован Шангајски; а духовни син Светог Јована постао је отац Серафим Роуз… Само таквим преношењем опита, Прадање је постајало и остајало свето, а не пука људска измислица.

Ово је текст чији је скромни циљ да покаже скицу за те и такве континуитете у новијој историји Цркве. Настајао је од 1995. до 2005. године, а на основу најдубљег личног занимања потписника ових редова за Истину у мору лажи савремености, при чему се та лаж, као „теологуменска“ (у ствари, јеретичка) самовоља поткрадала и у Цркву од Истока. Свети Јован Шангајски као богослов и његов духовни син, отац Серафим, као апологета, били су живи примери да се и данас може ићи путем који води у Живот.

 

БОГОСЛОВЉЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ШАНГАЈСКОГ И „ЗАПАДНИ УТИЦАЈИ“

Пишући о теолошком делу свог духовног оца, јеромонах Серафим Роуз је истакао да теологија није нешто што се може научити споља, у школама (мада је, наравно, и спољашње, чињенично, знање потребно), јер "богословље, знање о Богу, наука о Богу, јесте нешто што силази одозго, Божанским надахнућем". Пример за то су Васеленски сабори: када се Оци скупе на Сабору и када је Дух Божји у њима, тада они доносе одлуке које нису пуки плод разума, него нешто много више.

 "У нашем добу, веома близу нама, имамо неког ко је богослов управо у том смислу (Богонадахнутости, нап. прев.): Архиепископа Јована Максимовића, који нам је Божјом благодаћу дат у овим последњим временима. У њему налазимо много тога што нам помаже да опстанемо као истински православни Хришћани у веома тешким временима која предстоје. У њему видимо човека велике светости, који се чак није ни одмарао (у постељи, нап. прев.). То је веома високо и надахњујуће; чак и ако ми сами не чинимо нешто тако, ипак у том веома надахњујућем примеру видимо како један Свети Отац живи у наше дане".

Свети Јован Шангајски је, заиста, завршио Богословски факултет, али он је имао још нешто што му је омогућило да постане прави теолог. ("Кад кажемо "прави теолог", мислимо на неког ко заиста говори речи Божје, а не понавља само оно што је нашао у књигама", вели отац Серафим). Његов духовни син наводи предуслове узрастања Владике Јована у врхунског богослова: "Био је из веома побожне породице; сам је био јако побожан у детињству; имао је искуство Свете Русије пре револуције; одлазио је у манастире; поштовао је чудотворне иконе; чествовао је свеце и Божје угоднике; читао је Житија Светих; упио је у себе целокупну атмосферу побожности Русије, што је верујућим људима тада још увек било могуће. То је разлог због кога је он касније постао велики богослов и тако свети човек". На њега је, уз то, пуно утицао Митрополит Антоније (Храповицки), који је, иако сам није увек имао најпрецизније теолошке формулације, увек инсистирао на повратку Светим Оцима, њиховом животу, духу и богословљу.

Један од великих проблема с којима се савремена православна теологија суочила је проблем утицаја западног, папско–протестантског учења на Хришћанство Цркве од Истока. Многи радикални критичари тог утицаја хтели су да „с прљавом водом избаце и дете" и да негирају малтене све што је писано у задњих триста–четиристо година. Један од оних које су „радикални" највише оптужили да су допринели продору Запада је кијевски митрополит Петар (Могила), кога је, пак, Свети Јован веома поштовао. Зашто? Зато што је Митрополит Петар био човек који се први озбиљно срео са Западом и понудио православни одговор, установивши по Русији школе које су полазницима давале образовање довољно широко да би се могли суочити са изазовима учених језуита и других папских проповедника унијаћења. Иако је, у неку руку, и дошло до подлегања извесним штетним утицајима схоластицизма, они су у потоњим вековима били елиминисани, да би, од епохе Светог Тихона Задонског а нарочито Светог Филарета Московског, руско богословље узело нови замах и постало самосвојно, а верно Предању Цркве.

 СВЕТИ ЈОВАН ПРОТИВ СОФИЈАНСКЕ ЈЕРЕСИ

Главна област богословствовања Светог Јована Шангајског била је, пак, његова полемика са учењем протојереја Сергеја Булгакова о „Софији", тобожњем „женском начелу Божаства", која је „Премудрост Божја". У својим књигама „Неопалива Купина" в „Пријатељ Женихов" Булгаков је хтео да докаже безгрешност Богородице, највише пројаве „Софије" у свету и „ангелску природу" Светог Јована Крститеља (тобож, да је он био некакав „ангелочовек", не у преносном, но у буквалном смислу). У обоготворењу Богородице Булгаков је ишао далеко, слично папистима, који су имали „ревност не по разуму", па су Вечнодјеву прогласили лишеном чак и терета првородног греха. Булгаков је на учењу о безгрешности Богородице инсистирао пре свега поводећи се за својим „непосредним осећањем" које се јавља приликом читања Светог Писма и разматрања Светог Предања.         

Прво што је уочио Свети Јован Шангајски било је то да лична осећања нису неки нарочит критеријум истинитости, с обзиром на чињеницу да су таква каква су, непрочишћена и непосољена благодаћу Духа, често приводила јересима. У вези с поштовањем Мајке Божје постојале су у давно доба разне јереси. Тако је Свети Епифаније Кипарски, кога је Булгаков у свом делу цитирао, у књизи „Панарион" разобличио две јереси везане за поштовање Пречисте јерес анти-дикамарионита, која је бешчестила Свету Дјеву, и јерес кардијана, која је захтевала да јој се указују божанске почасти. „Марија да се поштује, а Господу да се клањамо", вели Свети Епифаније. Јер „подједнака је штета у обе јереси: и кад понижавају Свету Дјеву, и кад је, напротив, прослављају више но што је потребно". Мада ју је Господ очистио и освештао, уселивши се у Њену пречисту утробу, ипак, по речи Светог Амвросија Миланског, само је Бог савршен, а свако створено биће има неки недостатак. У вези с тим Свети Јован вели: „Богородица се назива непорочном. Порок то је огрезлост у гресима, преданост греху, греховна навика. Човек се назива непорочним ако води богоугодан живот, непоробљен никаквом страшћу (...) Називајући Богородицу непорочном, чак и Свенепорочном, Пренепорочном, Црква указује на њену преданост закону Господњем и одсуство код ње било каквог порока, а не одсуство грехова код ње".             

Булгаков је сматрао да је Богородица, као Нова Ева, нека „допуна" Христу, Новом Адаму, тврдећи да се, као што се Син Божји јавио кроз Господа Христа, тако и Дух Свети јавио кроз Дјеву Марију. Свети Јован је у овоме одмах препознао јеретичко учење о тзв. „Трећем Завету", „Завету Духа", о коме су неки маштали мада се Ваплоћењем Логоса открила пунота тројичног богопоштовања: кроз Христа смо упознали Оца, а Дух Свети, Утешитељ, је дошао међу нас на Педесетницу. Склон гностицизму, Булгаков је Богородицу хтео да учини неким „женским божаством", мада она није „Господ с неба" (1 Кор. 16, 47), него потомак старог, земљаног Адама.

 Мати Божја имала је своје људске слабости које су, пре свега, биле плод крста њене материнске љубави према Сину. Она се каткад опирала жељи њеног Сина и вољи Небеског Оца да Христос пострада за грехе рода људског. Она је с почетка Христове делатности пројављивала људскост своје материнске воље, па је Господ изнад родбинских веза ставио вољу Небескога Оца (Мт. 12, 48–49; Мр. 3, 33–35; Лк. 8, 21). Касније, међутим, њена људска воља у потпуности се покорава вољи Божјој, и она поима потребу искупитељског страдања. Својом љубављу према Господу она је превазишла херувиме и серафиме, и тиме постала пуна љубави и према ближњима. Зато се на небесима непрестано моли за човечанство.       

Софијанац Булгаков је настојао да докаже како је, тобож, Свети Јован Крститељ, као „ангелочовек", био „неопходан" у делу Спаситељевом (као да је Свемогућем било шта неопходно од Његових створења!). И то учење је епископ шангајски (тада још јеромонах) оповргао наводећи цитате из Светог Писма и Светог Предања, али и из богослужења Православне Цркве, која је сматрао богословским извором по преимућству.

На крају, у чланку „Учење о Софији, Премудрости Божјој", Свети Јован је отишао у саму срж проблеме софијанизма у разобличавање његових гностичких, Цркви туђих, корена, који су донели отрован плод јереси. Као и увек, темељ јеретичког мудровања је гордост, сматра Свети Јован: „Горди ум се не може помирити са смиреним поклонењем Богу. Њему је драже да откине плод него да га добије од Творца". Булгаков је, као што је познато, учио да је Премудорст Софија, некакво женско начело Божаства, надтварна подстава твари, преко које Бог општи с творевином (гностичко учење о „посреднику" између Творца и твари приликом стварања света, пагански еманационизам само су неки од извора ове Булгаковљеве јереси). Свети Јован је, на основу учења Цркве Божје, јасно показао да су под Премудрошћу Очевом Свети Оци подразумевали Господа Исуса Христа, Ваплоћеног Логоса, Који нам је Собом открио пуноту Богопознања. Никаква „тварна и нетварна Софија" не постоје, а Булгаковљев покушај да докаже како је он, ето, открио ново учење, које Оци нису „спознали", да није духовно штетан био би смешан. Међутим, иза настојања софијанаца крило се нешто много дубље покушај да се човек ПО ПРИРОДИ изједначи с Богом, да се обоготвори (а не обожи благодаћу Божјом), што је било увођење, на мала врата, древног паганизма у хришћански поглед на свет. Корен свега је, рекосмо, гностицизам: и код старих и код нових гностичара постоји „стремљење да се достигну све тајне горњег света, да свему одреде тачно место у схеми коју су смислили. При том руководи и има првенство људски ум. Свето Писмо, богооткривене истине се мешају са учењима која је човек измислио и од њих се узима само оно што погодује и саглашава се с тим учењима. Али да свој разум покоре Вери, да се прожму духом православног учења и да се у том духу размишља и мудрује они о томе ни не желе да мисле".                  

СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ ПРОТИВ БОГОСЛОВСКИХ НОВОТАРИЈА

Једна од најважнијих тенденција богословља Светог Јована је, као што видимо, била настојање да се спречи продор новотарија (у ствари, старих јеретичких басни) у учење Цркве Христове. Помињући Булгакова, Берђајева и њима сличне филозофе, Свети Јован је истакао: „Заговорници новог философског правца желе да реформишу Православље и то не крију. „Православни начин се мора преобразити. Нови стил ниче у Православљу", пише Берђајев. Редакција њиховог органа "Пут" објављује: „Образује се нови стил православне душе, активнији, стваралачкији, мужевнији, храбрији" („Пут", лето 1925). На тај начин директно се тврди да је Православље до сада у сваком смислу незадовољавајуће. Недовољно су хришћанско учење појмили Оци Цркве, недовољно су били храбри и мужевни свети мученици, и вероватно већ сасвим неактивни Петар, Филип, Алексеј, Јона, и Гермоген Московски, Сава Србски и Петар Цетињски (+1830), мада су ти просветитељи, будући духовни пастири, били и знаменити делатници у друштвено–државном животу. Хоће да створе ново „Православље", с новим учењем, новим начином живота, чак „новом душом". Али, хоће ли то бити Православље, хоће ли то уопште бити Хришћанство?"

Православно Хришћанство Светог Јована Шангајског потврђено је његовим животом и делима, његовим чудима и нетрулежним моштима. Ново, бледуњаво „Православље", саздано по мудрости овога света, пуно јеретичких додатака из гностицизма, папске и протестантске јереси, у људске душе и умове доносило је углавном смутњу и збуњеност.Очито, Православље Светог Јована је оно истинско, Богочовеково, које чува Црква од Истока у свој његовој красоти.

О СВЕЦИМА И ЊИХОВОМ ДЕЛУ          

Свети Јован је свештено богословствовао и кроз своје проповеди, учећи људе практичном животу у Духу Светоме, Духу Цркве. Тако је, у беседи пред Плаштаницом на Велики Петак, рекао да је наша права захвалност Господу за сва добра која кам је дао ако „волимо заповести и учења Његова то је благодарност Ономе Који је за нас пострадао, пријатна и угодна Њему". Говорећи о Светом Серафиму Саровском, Свети Јован је истакао да је он, скромни и тихи и скривени подвижник, за кога би многи површни људи рекли да је „беспосличар" в „егоиста, у себе затворен", који није марио за друштво, у ствари испунио највећу заповест Христову заповест да будемо савршени као што је савршен наш небески Отац: „Ми не можемо видети невидивога Бога. Али Господ нам даје да Га видимо у Његовим подобијима (приликама), у Његовим угодницима. Једно од таквих подобија је и Преподобни Серафим. У њему видимо васпостављену људску природу, ослобођену од робовања греху. Он је ваплоћено оличење победе вечнога над пролазним, светости над грехом, добра над злом. Преподобни Серафим својим примером позива све да иду путем који је Христос указао".

Свети Јован је своје стадо увек опомињао да је пут ка Царству Вечности пут Крста, страдања које оживљује и васкрсава човека. Искушења у овом свету су многа и различита; сва она одвлаче од спасења. Постоје две трпезе и две гозбе трпеза и гозба у рају, пред Лицем Божјим, трпеза за коју је „много званих, али мало изабраних", јер мало њих ЗАИСТА жели заједницу са Царем Небеским; друга, пак, трпеза, за којом седи много више људи је трпеза безаконика Ирода. Ова потоња привремено, наизглед, даје већу насладу; али, њена последица је плач и шкргут зуба", вечна мука остављености од Бога пакао. „Ми идемо на погану гозбу Иродову кад год уместо добра бирамо зло, телесне, греховне насладе, немилосрђе, непажњу према својој души и тако даље", каже Свети Владика. Ако чујемо позив Јована Крститеља: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско", ми почињемо да се крећемо ка Трпези Господњој, за којом се причешћујемо Тела и Крви Христове, вечног и бесмртног живота.

БОГОСЛОВ ЈЕ НАДАСВЕ СВЕТАЦ

Говорећи о Светом Јовану Шангајском, новојављеном угоднику Божјем, говоримо о великој нади нашој и утеси у последњим временима. А шта су последња времена? Времена отпалости од Бога, заборава заповести Христових, презирања свега светог и честитог, одбијања Царства Небеског... Зато су то времена несреће, мржње, братоубилаштва, времена у којима мноштво људи вапајно жуди за избављењем од греха и смрти. И свим таквим људима Свети Јован је луча у тами! И свима њима Господ Свесажаљиви шаље овог благодатног сина Свога да их поучи, исцели, препороди... Да их воли, онако како је само он могао да их воли до самозаборава, до потпуног предавања себе њима. Духом Светим, Свети Јован нам је ближи но што смо ми сами себи... Зато му похитајмо, похитајмо, са сузама и са радошћу: „Свети оче наш Јоване, прими нас у свој очински загрљај! Загреј нас студене, утеши нас неутешне, ослободи оковане, умудри слепе и оглупеле од греха и страсти! Помагај нам, драги баћушка Јоване, пастиру свеправославни!"

 Све што је обећао у својој приступној архипастирској беседи испунио је; све што је желео (а увек је Христом желео) могао је, јер је, као Апостол Павле, све могао у Христу који му је моћ давао. Зато и нама може помоћи; и хоће, само ако ми то желимо. Сети се, брате, опомени, сестро -пред престолом Божјим имаш старијег брата, препуног благодати Небеске. Обрати му се да се он обрати Цару Славе, заједничком Оцу нашем, за тебе и уместо тебе. И чуће Цар славе молитву Његову, и спасиће те из дубоке јаме, из сваке невоље, из сваке туге, из сваке муке, из сваке смрти!

          Шта може грешни потписник ових редова? Он може, иако слабо и једва, да кличе, скупа с тобом, богољубиви читаоче. Да кличе Светоме, да га моли за заступништво: „Животом својим и подвигом показао се јеси ангелом и телу и небеским човеком, о пустињаче великих градова. Помози да одолимо искушењима и саблазнима градова обезбожених и нама који те с љубављу поштујемо, кличући Богу: Алилуја!

Ваистину, речите говорнике видимо безгласне пред тобом, добри наш оче и пастиру Јоване, јер не умеју достојно да објасне равноангелно живљење твоје на земљи. Стога и ми, свесни немоћи похвала наших, славимо Господа укрепитеља твога, а теби кличемо: Радуј се, неуспављиви у молитви подвижниче!

Радуј се, меку си постељу презрео!

Радуј се, благовесниче, свуда си босоног ходио!

Радуј се, Христа ради си осиротео, смирење Његово узљубивши!

Радуј се, ране Господње на телу си своме носио!

Радуј се, огњени ревнитељу закона Божијег!

Радуј се, свети владико Јоване, последњих времена чудотворче!

И још:

Сећајући се речи Господње да, посетивши у болести једнога од најмање браће Његове, самога Христа посећујемо, ревновао си усрдно обилазећи болнице, помажући немоћнима и раслабљенима, молећи се за њих и причешћујући их Божанским Тајнама. И сада се моли, свети оче наш Јоване, за све патнике и невољнике, па не заборави на нас који те славимо, кличући Творцу: Алилуја!

Данас је много болесних, и телом и душом. Ево нам, браћо, бесплатног лекара, који лечи Духом Светим, Духом Првог међу Лекарима, Спаса нашег Христа. Зато се скупимо око њега и овако му рецимо:

Као великог помоћника у болестима и невољама душевним и телесним знамо те, Јоване блажени. Не презри ни сада уздахе наше са постеље немоћи и туге, него нам помози, да ти певамо:

Радуј се, бесплатни лекару Христов!

Радуј се, чудотворни целебниче Светим Врачима подобни!

Радуј се, молитвом својом умно оболеле си лечио!

Радуј се, новојављени кладенче здравља!

Радуј се, леку против сваког греха!

Радуј се, свети владико Јоване, последњих времена чудотворче!

Има ли, може ли бити, сме ли бити краја нашим песмама које се упућују Богу и Светом Јовану, том новом Николају Чудотворцу, том новом Серафиму Саровскоме, том новом Јовану Кронштатскоме? Још се срце наше отима и душа тежи да каже и ово:

За живота си ревност своју сачувао и земаљско си течење савршио добивши од Цара славе неувениви венац правде. Као блажени житељ Небеског Јерусалима моли се сада и за нас грешне који се у твоје усрдно заступништво пред Господом уздамо, кличући Њему:

Алилуја!

И ово:

Видећи многа посмртна јављања твоја људима у невољи, опомињемо се свештене речи да праведници до века живе. Помози свима који, ради Христа и љубави Његове, ревнују против неправде и греха у себи и свету певајући ти овако:

Радуј се, свеусрдни слуго Бога у Тројици!

Радуј се, славом непролазном прослављени!

Радуј се, смирењем си својим висину богоподобија достигао!

Радуј се, свате на свадби Јагњетовој Радуј се украсу раја Христовога! Радуј се, миомирисни крине врлина!

Радуј се, свети владико Јоване, последњих времена чудотворче!

Драги брате и драга сестро у Христу!

Сви смо видели њега, звезду даницу на своду духовноме, њега, који је, путоказ свему свету, њега, који је душе људске Христом просветио. Видимо онога који славом непролазном блиста и на Истоку и на Западу (а изнад Истока и Запада!), онога који блиста благодаћу Сунца Правде. Он, пастир и заштитник безбројног мноштва бескућних сирочића, удовица, просјака и свих уцвељених, препун милости и усрђа за веру истинску, свагда заслужује наше песме љубави и благодарности; а ми смо свагда свесни да ни љубави ни благодарности према њему немамо довољно да бисмо га достојно прославили. Али он нам то не замера! Довољан је један искрен молитвени уздах  и гле, он је већ ту!

Он је богослов прави и истинити јер је нетрулежни светац Божји. А екуменисти и новотарци такве немају, и не могу их имати. Зато знамо коме да се обратимо кад нам је тешко и кад нам треба утеха.

Фото у наслову: Свети Јован Шангајски

             Наставиће се...

Последњи пут ажурирано ( среда, 03 децембар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 23 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.