УМЕСТО УВОДА

Често се чудимо и питамо – шта нас ово снађе? Зар је народ Светог Саве и цара Лазара, Обилића и Карађорђа, краља Петра и војводе Мишића, оволико пропао и уништен да се никако опоравити не може?

Али, кад тако размишљамо, губимо из вида да је много разлога за ову пропаст, а један од кључних је „дебели мртвац Гроз“, како је крволока Тита звао владика будимски Данило, кога не би било да није било његових измећара пореклом Срба, међу којима се нарочито истичу Александра Ранковић и Слободан Пенезић, џелати звани Лека и Крцун, који су ко зна колико србских родољуба побили и ко зна колико србских кућа у црно завили. Многи их величају као тобожње „србске патриоте“, ни сами не знајући шта чине.

Што се Ранковића тиче, он је увек био и остао слугерања, који после смењивања од стране Тита и његових хрватско – словеначких камарада, није смео ни да писне. Крцун је, пак, осећао грижу савести, па је почео да, макар и пијан, прича више него што је смео, и онда су му наместили саобраћајну несрећу у којој је погинуо (у новембру се навршило пола века од часа када се Броз осободио, непотребног му, џелата србског народа).

Два текста која следе треба да нас подсете ко је био Крцун. Први је из књиге краљевског официра Милан Л. Рајића, „Српски пакао у комунистичкој Југославији“, а следећи је из Михизове „Аутобиографије о другима“. Читајући их, молитвено помињимо жртве комунистичког терора, и памтимо: док год их не сахранимо достојно, и подигнемо споменике на местима на којима су страдали, нећемо се мрднути из овог понора у коме смо се обрели.

Владимир Димитријевић

+ + +

МИЛАН Л. РАЈИЋ

СЛОБОДАН ПЕНЕЗИЋ-КРЦУН ЗВЕР У ЉУДСКОМ ОБЛИКУ

У току месеца децембра, сасвим изненада био сам премештен и помешан са једном већом групом затвореника и ту сам остао седамнаест дана. То је такође била једна од већих збирних ћелија и било нас је петнаест млађих и старијих, најразличитијих занимања. Неколико интелектуалаца, три земљорадника из околине Београда, два официра, од којих је један био мајор, а други капетан и један младић од шеснаест година из неког села из околине Пријепоља, сви похапшени по националној линији. Као и у петици, међу њима нисам познавао никога. Из разговора сам сазнао да су их саслушавали други иследници, а мене је саслушавао исти иследник и у последње време све чешће ноћу. Врата на нашој ћелији тако рећи нису се затварала, стално су једне одводили а друге доводили. И ова је ћелија била тешка као и петица, полумрачна и прљава, једино што је бетон био цео, али тврд и хладан као и тамо. Ваздух густ, засићен димом од дувана, јер је било више пушача и човек га осећао како га гуши, права правцата јазбина.

Другог дана по светом Николи, око једног сата после поноћи, само што су вратили нас четворицу преморене са саслушања, раније него обично, зашкрипао је кључ у брави и са великим треском откључала су се врата. Први је ушао дежурни сав унезверен и командовао је мирно, а за њим је ушло још седам лица, од којих је шест држало машинске пушке преко руке, а седми са рукама у џеповима, сав накострешен стајао је између њих. Одмах се видело да је то нека „важна" комунистичка крвопија, а ово му је била пратња, као обезбеђење од голоруких људи и да би му се придао што већи значај. Сви смо поскакали онако буновни и подадули од неспавања и постројили се један поред другога, сем двојице који  су лежали болесни већ неколико дана, јер о здрављу болесника, као што сам већ рекао, нико није водио рачуна.

Сви су имали официрске униформе и чизме, али какве чинове то нисмо могли да видимо. Та намргођена глава, испијеног туберкулозног лица, бледотамне боје, са очима које су змијски севале и лутале негде преко нас у тој сабласној полутами, просто су нас пекле осећали смо их као жеравицу, а нисмо могли да их се ослободимо. Цела појава тога човека, још увек са рукама у џеповима, имала је нечег аветињског, нешто што подсећа на косу смрти. Само још увек није говорила ништа, него нас је злокобно премеравала и једног тренутка примети ону двојицу јадника где леже и као да се помами: „Ко су ти што леже тамо? Устајте одмах, код комуниста нема пренемагања, то не трпим и не дозвољавам“ .

По несрећи неко од затвореника процеди кроз зубе да су болесни и да не могу да устану, немамо лекара ни лекова. Ово га још више разбесни: „Ви мислите да смо вас похапсили и довели овде да вас лечимо, довели смо вас да вас побијемо и ја ћу вас побити све до једнога, зато сам и дошао. Вуците одмах напоље те стрвине, тамо поред зида у двориште, где су вам канте за ђубре и одредите стражара поред њих да не устану док ja не дођем, хоћу да пречистим са њима".

Кључар и још три милиционера одвукли су их, jep су стварно били болесни и нису могли да устану никако. Ћутао je неколико тренутака, стрељао очима и поново закрештао:

-Ко је то малопре рекао да су болесни, нека се јави.

-Ја сам, јави се један од оне двојице официра.

-А, ти си, дођи овамо и стани овде, показујући му место испред себе.

Овај изађе и стаде мирно. Стасит човек, средњих година и врло отмена појава.

-       Видим да си био као неки официр и сигурно Дражин или Недићев?

-Јесте - Краљев, па Дражин, одговори oвај одсечно.

-Па шта си био по чину, кад си Краљев официр и како се зовеш?

-Стеван Николић, мајор, одговори овај, снажним, звонким гласом, гледајући га право у очи.

-Мајор понови овај, отежући ту реч загледа се у њега и извуче из задњег џепа пиштољ, ухвати га за цев и поче нагло да га удара преко лица, преко чела, крв лину и јадни човек покуша руком да заклони лице. Али звер доби наступ правог беснила, то је било сада лудило, то је било тотално помрачење ума:

-Држите га и вежите, где су вам лисице? Зликовца ћу да убијем, биће један непријатељ мање.

Кључар и четири официра зграбише га, ставише му лисице на руке позади и стегнуше га крвнички између себе, док је мајорово лице цело било у крви. Ова људска наказа стави пиштољ у џеп и поче као суманут рукама да га дави. Бацио се на овог немоћног човека као пантер, као најкрволочнија дивља звер и хтео је рукама да га раскине. Ја сам све ово гледао као и остали и био сам свестан да гледам, јер су ми физички очи биле отворене, али ми је ипак све то изгледало као да сам у неком трансу, као да сањам неки ружан, исувише тежак сан, хтео сам да протрљам очи, хтео сам да га се ослободим, само то нисам смео да учиним. Али стежући грло овој невиној жртви, злочинац није више говорио, него је сиктао и урлао као свака побеснела животиња и го ме је доводило до свести да то није сан, него исувише сурова јава.

- Рукама ћу да те задавим, крви ћу да ти се напијем, под мојим рукама мораш да издахнеш и мртвима да причаш ко је Слободан Пенезић. — И све луђе и бесније давио је сиротог човека.

Мајор је кркљао, изби му пена на уста, исколачи очи, изгуби свест и као да се протеже неколико пута између снажних руку петорице крволока и клону. И још га је тако полумртвог давио читавих десет до петнаест минута и видећи ваљда да мајор стварно издише или се и сам уморио од грозничавог дављења, нареди да и њега одвуку и баце поред канте за ђубре уз најгнусније псовке. А онда, иако се све то одигравало пред нашим очима, искежена лица, рашчупављене косе бацио је свој злокобни поглед на нас и као гавран над лешином заграктао је:

-Видели сте шта је било, за који дан овако ћете cви проћи. Каква истрага, какве глупости, ја ћу вама свима да пресудим. Само са том разликом, што сам бандита рукама удавио, а вама ћу живима гркљане и срце ножем да ишчупам - памтите добро што сам вам рекао.

Затим је неодређено пружио руку према оном другом официру, а изашла су у страху из реда тројица: капетан, радник и један сељак, између којих је капетан стајао. Свакоме је од њих изгледало да је баш њега погледао и подигао руку према њему.

- Мислио сам још једнога за ноћас, па доста, а ви сте изашли тројица, још боље, водите их тамо напоље поред зида, где су и остали, нека им праве друштво и пазите на њих док ја не дођем. А како се ти зовеш што носиш униформу официрску и шта си по чину?

-Никодије Павловић, капетан II класе.

-Где си ти био да те нисмо ухватили на време са осталим твојим друштвом, али свеједно, ти сигурно нећеш носити више униформу. Ви сте неки официри. Вуците их тамо, то ћу све ноћас да побијем.

Задржао се код нас још десетак минута, грдећи нас и ружећи најдрастичније и полазећи рекао је својој „официрској" пратњи и кључару:

-Овако са овим злочинцима мора да се поступа, то мора у најкраћем времену све да се истреби. Никаквих обзира и никакве милости не смете имати према њима, то вам ја наређујем.

По његовом одласку код нас је настала гробна тишина, јер је од петнаест остало девет без икакве пресуде. Сви смо били слеђени и под једном ужасном самртничком психозом. Сви смо осећали да је смрт ту, већ код нас, персонифицирана у овој двоножној крволочној звери, чије смо име данас сазнали, а истрага, наша саслушавања и сва та ноћна мрцварења од стране иследника, то је најобичнија комедија, најгрубља лаж...       

Напољу јe исто тако била тишина хладне децембарске ноћи. Тако је трајало читав један сат, сви смо били као без језика, сваки је био опхрван својим мислима, јер је сваки имао некога у томе свету који је остао иза нас и у мислима се опраштао са њим. Одједном, нагло се чула паклена ларма, вика, псовке и јасно смо распознали суров Пенезићев глас. То нас је тргло из нашег бунила, из те легаргије, из тог страшног душевног стања, кад је човек будан, а није више присутан. Одмах затим следовали су пуцњи из пиштоља. Бројали смо преко двадесет. Јасно нам је било шта се догађа. Пенезић је извршавао своју пресуду над људима који се тек ислеђују. Сви смо се унезверено погледали и ослушкивали да се врата поново не отворе и не појави та авет. Али до сванућа није се више нико појавио, нити су нас иследници узнемиравали, само ми нисмо више склопили ока и тако смо дочекали зору...

Око шест сати појавио се кључар и одвео oног младића што је био међу нама, који је ишао сваког јутра да чисти канцеларије, а кад га је вратио као и обично, избијало је осам часова. Изгледао је страшно: био је блед, не, био је скоро бео, без капи крви у лицу, преплашен и нем као и ми. Нити смо ми имали снаге да га питамо, нити нам је сам што говорио. Тек предвече, док се мало одморио и дошао к себи, испричао нам је у својој безазлености све оно што је видео и што је чуо из разговора међу милиционерима. Чуо је да је Пенезић лично побио појединачно из пиштоља све затворенике одведене из наше ћелије. Свакоме је са по неколико метака разнео лобању, па чак и мајору, кога је рукама удавио. А кад је ишао да проспе ђубре, видео их је поред зида и канти где леже крвави и већ укочени, завејани снегом један преко другога — како су падали погођени мецима. Враћајући га милиционер му је строго запретио да не сме о томе никоме да каже ни речи, иначе ће и он по кратком поступку да осване једног јутра завејан снегом ...

Када је Пенезић постао министар Унутрашњих послова Србије, у Пожаревцу је био на робији др Страхиња Суботић, тешко болестан од туберкулозе коју је добио за време истраге. Његов брат земљорадник из села Крвавци, на домаку Ужица, да би помогао тешко болесном брату, сазнавши да је Пенезић дошао у Ужице, оде да га замоли да му пусти брата, кад је већ безнадежан болесник. Пенезић, мислећи да је овај неки комуниста или симпатизер, примио га је и делимично саслушао. Видећи о чему се ради, сурово га је пресекао: „Зато није било потребно да долазиш, он је срећан колико је тежак, што ја нисам запазио његово суђење, јер бих му ја пресудио овим — показујући на пиштољ који је извадио из џепа — и досада би већ иструнуо. Таквима се не суди и такви се не шаљу на робију, него се убијају одмах на лицу места. Али добро је кад већ цркава да ми не задаје посла" ...

Ово су две појединости, једна је пишчев доживљај у истрази за време првог хапшења, а друга је дата верно онако, као што ми је испричао др Страхиња Суботић, када смо се видели после издржане робије. Ово су само два исечка из бескрајног низа Пенезићевих злочина, али и ова два случаја мислим да су довољна, да се рељефно види његов лик правог монструма.

Ево о каквом је крволочном чудовишту реч, о каквој немани, која је ишла на две ноге као и ми сви, носила крштено име, живела међу нама, сматрала се да и она припада људском роду, а међутим, она је немилосрдно прљала то велико и светло име човек које је круна Божанског стварања у свемиру.

И та је наказа била „пуковник" Јосипа Броза и његов главни доушник — шеф Удбе за Србију, министар Унутрашњих послова и као председник владе Србије погинуо у саобраћајној несрећи. Међутим, према вестима из земље, како је Пенезић био најоданији човек и најоштрији нож Александра Ранковића, да би Јосип Броз могао мирно да спава, ликвидиран је по Брозовом наређењу. Саобраћајна је несрећа само добро позната комунистичка инсценација, за нашу и светску јавност.

Најзад, за сва недела која је почино, стигла га је Божја казна.