Током свог дугог живота имао сам прилике да упознам више активних и бивших високих функционера комунистичке политичке полиције.

Скоро сви су били предратни студенти Београдског универзитета, махом провинцијалци, и мада из добростојећих породица, ипак са инстинктивним отпором и нелагодом према граду. Амбициозни да учине нешто крупно у животу и од свог живота, брзо су постајали комунисти, нестрпљиво жељни да промене свет и заведу правду и једнакост. Прихватили су нову веру ватрено страснички и монтањарски прекобачено — већина их је из југозападне Србије. Наскоро, и за њих саме изненађујуће брзо, настаје „последњи и одлучни љути бој", о којем се протестно и, углавном, без слуха певали по аулама факултета, и они постају прворазредни борци. Смели и одлучни, са комплексом свог непролетерског порекла који је младе леве интелектуалце чинио на све спремним, стидљиви и затворени, а јаке маште која гони на подвиг, интелигентни и проницљиви, они су били просто предодређени да постану обавештајни официри у устанку против окупатора. Када се тај устанак — неће протећи много времена — претвори у грађански рат и прикривену комунистичку револуцију, они се, и не примећујући то, у стварању нове револуционарне власти претварају у оно што су највише презирали на свету, постају полицајци, „мач револуције" Лењина и Ђержинског, самоуверена свемоћна Вечека, Чрезвичајка, која се код нас привремено и цинично звала Одељење за заштиту народа.

Када их ја упознајем, био је то за мене чудан, морбидно привлачан свет атрактивних људи у опакој служби. Осећао сам да је моје интересовање за њих нездраво, али им моја радозналост није одолела.

Били су још увек млади људи, великог опасног искуства, који су прерано дошли до страшне моћи над животом и смрћу. Једновремено оданички дисциплиновани у служби несавитљиве идеологије, а изразити, готово анархистички индивидуалци. Меки на песму (нарочито руску), лаки на сентименталну сузу (нарочито у пићу), а сурово безобзирни. Спремни и да помогну и да обезглаве. Лудачки храбри, а сервилно покорни. Крајње отворени и спонтани на речи, а са брдом брижљиво чуваних тајни. Са истинским, безбрижним расипничким презиром према материјалним добрима, а у служби туђе грамзивости. Махом лепи људи и мушкарци, страсни нагањачи жена свим средствима, и личним шармом и парама, и привлачношћу коју је за жене увек имала моћ и власт, а понеко и уценом ако затреба, а при том чувари и надзорници пуританског морала. Ближи стварности и са јаснијим увидом у живот од осталих од народа одаљених владајућих гарнитура, што им ипак није сметало да врхушки у својим извештајима пружају управо онакву слику света какву је она желела да види. Хладни циници по дану, смејачи и подсмејачи себи и другима, са ноћним кошмарима и морама које их трзају из сна. Обесни, надмени, они за које народ каже да се Бога не боје, а људи не стиде, а при том поуздани и пожртвовани пријатељи. На изглед, и не само на изглед, спонтани и истинољубиви, а срачунати, спремни на сваку подмуклу подвалу и фалсификат у служби која ни од чега не преза. Једном речју, господари, а слуге. Некадашњи младићи који су кренули за варљивом сенком крупног идеала, да би у свом личном животу постали и саучесници, и жртве, и злочинци.

Једна двострука, обострана радозналост дала ми је прилику да поближе завирим у располућену душу најизразитијег представника врсте.

Раних шездесетих година радио сам као уметнички саветник у Авала филму са Ратком Дражевићем. Једног цана рупи Ратко у моју канцеларију на састанак уметничког одељења. Растера присутне драматурге Свету Лукића, Бору Ћосића, Југа Гризеља, Душка Стојановића:

— Сиктер, момци!

Забрави за њима врата и свом уобичајеном мангупском осмеxу додаде дозу тајанствене поверљивости:

-Држ' се сада! Позва ме јутрос Крцун. Претрнуо сам. Чим ме зове, знам да ће да ме риба, па пребирам шта сам то у последње време згрешио. Кад тамо, он ми каже: „Познајем готово све занимљиве људе у Србији, само не знам тог твог Михиза. Питај га хоће ли да разговара са мном. Ако хоће, спреми било шта за вечеру и доста пића. Ти, Ратко, немој много да причаш! Тебе знам као стару пару. И жену пошаљи некуд од куће да нам не смета!"

Пристанем спремно. Занимало ме је и интригирало да упознам овога, судећи по свему што сам о њему чуо, оригиналног, контроверзног и опасног функционера, а биће да ми је и поласкало његово интересовање за мене. Слободан Пенезић Крцун био је у то време, ако се не варам, председник Извршног већа Србије или тако нешто. Слушао сам од својих познаника из ојађених грађанских породица приче о великом, страшном удбашу, о његовим изненадним упадима у послератне затворе, о циничном понашању према затвореницима овог господара живота и смрти, који је могао да те очас пошаље на губилиште, или да ти у изненадном тренутку самилости моћника отвори капије затвора. Шапутало се да много пије и у пићу јеретичи и преврће и исповеда душу.

Са друге стране, његови адлатуси, мајори и пуковници Удбе, говорили су о њему на посебан начин. Свог главног газду Александра Ранковића спомињали су ретко и опрезно, са страхопоштовањем лишеним емоција, а када рекну „Крцун", уста и срце били су им пуни неке занесене мешавине љубави, блискости, одушевљења, неприкосновеног страха и потпуне нехијерархијске оданости. Био је њихов Бог. Сада ћу упознати ту неспокојну двоглаву легенду.

Дошао сам пре Пенезића. Увек самопоуздан и башмебриговићки лежеран Ратко Дражевић био је однекуд видно узнемирен. Осећао се одговорним за мене и амбициозним да се ја покажем пред његовим Богом, али и забринут да не забрљам. Опомињао ме је:

-Пази, бога ти твога, шта радиш и немој, како си дрчан, да прекардашиш! Није ти то оно друштво из Мадере, да се к… и тртљаш све што ти падне на памет. Али, немој ни да се завежеш и умусиш па да испаднеш никакав! Који ми је мој требало да спарујем два лудака!?

Ушао је Пенезић. Поздравили смо се. Преда мном је био изразито висок и танак кракати дугајлија, оштролик, црнопут, ужарених крупних очију. Још нисмо честито ни сели и Ратко још није стигао да наспе прве чашице ракије, а већ ме је стигло питање, директно као метак:

-Шта ви, Михизе, мислите о Ђиласу?

Питање је било брзо, неочекивано, али нисам ни ја у то време био спор човек. Схватио сам одмах у шта нишани стрелац. Знао је да сам један од ретких људи који се усуђује да се дружи са „најопаснијим непријатељем" и хтео је из првог потеза да сазна с ким разговара. Под узнемиреним Ратковим погледом станем да говорим о Ђиласу оно што заиста мислим. Кажем да ми је постао близак тек кад је сишао са власти, а на њој био крајње ватрен и опак стаљиниста, један од најоштријих. Али да је он, колико ја знам историју бољшевичких револуција, а знам о томе доста, пр- ви политбироовац који је свесно ризиковао да изгуби власт залажући се за либерализацију система. Да је Ђилас изразити представник нашег монтањарског интелектуалца, са свим позитивним и негативним особинама тога типа. Изразито интелигентан, брз, продоран, јаке маште и замаха, али склон да прекобаци сваку идеју коју прихвати и доведе је до пароксизма. На власти је био самоуверен, пун себе и ...

Пенезић, који ме је дотле, чинило ми се, слушао некако равнодушно и одсутно, ту ме прекиде:

-И ја сам, као и сви комунисти, па можда и више него други, био заљубљен у нашег друга Ђида. Судбина је хтела да будем тај који ће га хапсити и онај који га је пуштао са прве робије. Знате ли шта сам му рекао том приликом?

Нисам, разуме се, знао. Сад ћу чути реченицу коју тамничар казује робијашу кога пушта на условну слободу, и чији огворени цинизам није био лишен духа:

Рекао сам му: „Ја разумем, Ђидо, да си био верник и имао свог Бога. Разумем и да си тог Бога изгубио и престао веровати у њега. Али никако не разумем да тражећи новог ниси успео да нађеш бољег, већ си за Бога изабрао самога себе" ... Иначе, задовољан сам, Михизе, вашим одговором. Хтео сам да видим какав сте човек.

-Знао сам то.

-Није било тешко погодити. А сад да вам кажем. Читао сам неке ваше чланке у НИН-у. Допало ми се како пишете, али на овај разговор сам вас позвао мање због онога шго сге ви писали, а више због онога што моје службе пишу о вама. Деде, пуцајте слободно!

Изазивао ме је на мој први хитац. Испалих га:

-Сањате ли их често?

Имао сам и ја свој тест и постављао сам га изненада и без увода у разговору са људима за које сам знао да су се играли опасне игре туђих смрти, „хране наопаке". Мада су, верујем, сви знали шта их питам, околишили су, нису одговарали директно, или би се направили да не разумеју питање и ћутке прелазили преко њега. Али не Крцун Пенезић! Не он! Као да одговара на најприродније питање на свету, није ни трепнуо:

-Сањам их сваке ноћи. И појединачно и онако џумле, на гомилу.

-А много их је?

- Много.

Разговор је трајао дуго, дословно целу ноћ. Он готово ништа није јео, а пио је нагло и много. Пијанио се намерно и наочиглед и јасно су избијали знаци човека рушевног, раздираног многим дилемама, изненадним идејама у којима се назирала и егзибиција и мазохизам, али и чврсто језгро оригиналности, недвосмислене и крајње отворене интелигенције и неке чудне слутње трагике. (Наскоро после тога он ће погинути у саобраћајној несрећи.)

Знајући да он то од мене очекује, давно сам заборавио Раткову опомену и насртао сам свим силама извргавајући руглу у режиму све што би ми падало на памет. Што су моји насртаји бивали жешћи, ок је све више одмахивао руком:

- Мени су говорили да сте ви, Михизе, опасан човек. А ви само голицате. Ја о томе што ви причате мислим неупоредиво горе од вас.

Тако је наше надгорњавање трајало све док нисам у једном тренутку заиста претерао:

-Пенезићу, знате ли ви да су ваше руке крваве до лаката?        Само ме је презриво погледао својим великим ужагреним очима:

-Опет голицате том тупом сремачком брицом. До лаката!? Човече, мени су руке крваве до рамена!

Ошамућен разговором, некоректан према његовој толерантној допустљивости, незаустављиво сам лицитирао даље и ударио и на сам Врх, на Броза.

Иза лика циничног и мазохистички отвореног либерала избила је изненада оштра, претећа фигура комесара Друге пролетерске:

-Ту не! Ту не дам! Не играјте се главом! Рећи ћете нешто после чега ће бити касно. На свог врховног команданта не дам!

Уз сву оштрину претње осећао сам у његовом гласу да се Тито у њему увелико љуља и да оштро инсистирање да се само о томе не говори сведочи да се та неприкосновеност одавно померила. И заиста, нагло као што се и појавила, претња је нестала и сменило је сентиментално сећање:

-Било је то на Сутјесци. Друга пролетерска држала је одступницу Врховном штабу. Страшно су нас тукли Немци артиљеријом. Није се дало издржати и први и једини пут у току рата борци Друге пролетерске одрекли су послушност и захтевали да се повучемо. Скочио сам и одржао говор. Националистички, српски: „Ви сада нисте више ни партизани, ни пролетери, ни комунисти. Сада сте само српски војници. Српски војници никада не остављају на цедилу свог врховног команданта". Борци су поново залегли и прихватили се оружја.

Наставио је онда још дуго да србује, да спомиње Мачков камен, Колубарску битку, Солунски фронт, уз чудну опсесију да се понекад боји, будући да је рођен у првој окупацији, да га случајно није направио неки Немац. Убеђивао је — биће више себе него мене — како ће се ускоро повући из политичког живота и отићи у Кабларску клисуру у манастир:

-Калуђери ће се обрадовати мојој великој пензији, а ја ћу им чувати манастирске овце и гледати облаке.

У свему што је Пенезић говорио било је неке оштре унутрашње борбе, крупног разочарања, рушевне депресије и сломљених покушаја узлета, нечег манијачког, па безбрижног, па широког, пa уског, па покајничког, па свакојаког.

Када се наш разговор у ране јутарње сате најзад завршио, Ратко, очито незадовољан и мојим претеривањима и тиме што се његов идол толико отворено разоткрива да ће се због тога сутра неизоставно кајати, понудио је да ме одвезе до куће.

-Не! — одбио је Пенезић. — Ја ћу!

Чим смо сели у кола рекао ми је да је од овог разговора добио оно што је очекивао, па и више од тога. Онда је суморно ћутао све до моје куће. На растанку, саопштио ми је ледено и, да није било последње реченице, чак и крајње увредљиво:

-Не намеравам да овакве разговоре и било какав други контакт са вама одржавам. Било је довољно и превише за обојицу. Али ако будете имали неке неприлике у животу, а ви ћете их свакако имати, слободно ми се обратите. Помоћи ћу вам ако будем могао.

Овај ноћни разговор добиће своју поенту на прослави двадесетогодишњице Удбе, са оним чувеним рециталом Оскара Давича и његовим стихом „Озна све дозна". Поента ће бити дословна потврда тога стиха.

-После свечане академије — причао ми је Ратко — седели су за једним столом крупни српски удбовци, све Крцунови људи, и кад је овај пришао њиховом столу, гракнули одушевљено:

-Ево нашег Крцуна!

-Да, сада сам ваш Крцун, а нисте пропустили да разговор „вашег Крцуна" са Михизом у Ратковој кући снимите и доставите Александру Ранковићу.